CZ vz. 38: neugledan pištolj koji je preživeo sve ratove

Oružarska industrija Čehoslovačke dala je istoriji naoružanja mnogo izvanrednih modela koji su u svoje vreme postavljali standarde u svojoj klasi. Pištolj kojim ćemo se u ovom tekstu baviti ne pripada lepotanima i eliti ove škole. Veliki, težak, nezgrapan, pa i ružan u odnosu na klasike kakvi su u to vreme bili VIS Radom, M1911 ili HP-35.

Međutim, na njemu su primenjena vojnički jednostavna rešenja, neka čak i napredna; to se na prvi pogled nije moglo zaključiti…jer prvi pogled nije bio impresivan. Ali, kada uzmete u ruke ovo oružje, konstatujete da se s njim može dejstovati i s debelim rukavicama, da ima karakterističan S oblik štitnika obarače koji mu obezbeđuje lagodno dejstvo dvema rukama i cev koja je preko vodeće čaure fiksirana za usadnik uz minimum delova; za rasklapanje je potrebno ne više od sekunde i po do dve (!). Prava vojnička pištoljčina.

Kada uzmete u ruke… ova rečenica nije napisana reda radi jer ovaj pištolj, bez obzira na formalnu kratkoću eksploatacije, zahvaljujući svojoj solidnoj izradi (sve je na njemu mašinski rađeno, bez štancovanih delova) i danas se nalazi kod mnogih vlasnika. Između ostalih – i u porodičnoj zaostavštini autora ovog teksta. Stoga ćemo se zbog onih koji su se uzdali ili uzdaju u ovaj neugledni pištolj, kod nas poznat kao kratka devetka, podsetiti njegove istorije.  

Ministarstvo odbrane Čehoslovačke definisalo je 1936. godine narudžbinu za nov pištolj. Na zahtev Ratnog vazduhoplovstva, krenulo se u traženje bezbednijeg, jednostavnijeg i udobnijeg oružja nego što je to bio standardni pištoj Vz.24 Jožefa Nikla i Gustava Beneša, proizvod Češke zbrojovke u Strakonjicama (Ceska Zbrojovka Strakonice).

Posao je bio veoma izgledan i unosan jer je Vz.24 proizveden u 190.000 komada, pa bi novi pištolj postepeno, u sličnom ili većem broju, zamenio prethodni model, a svakako našao i put ka tradicionalnim kupcima.

Razrada je tekla u istoj fabrici, a konstruktor je bio takođe čuveni František Miška. Za godinu dana napravljen je osnovni model. On je formiran oko metka 9 x 17 mm (390 ACP), umesto slabijeg 7,65 x 17mm (32 ACP ili 32 Auto). Lakoća u rukovanju i kakva-takva bezbednost (za tadašnje vojne standarde) postignuta je primenom samozapinjućeg udarnog mehanizma i nemogućnosti opaljenja kada je okvir van pištolja.

Na bugarskim primercima nalazi se i kočnica. Ona blokira mehanizam udarača, pa se pištoljem može dejstvovati iznenadno. Kako? Ukoliko je udarač napet, kočnica podignuta, metak u cevi, a obarača pod pritiskom prsta u zadnjem položaju, dovoljno je palcem spustiti ručicu kočnice i – eto opaljenja! Dragoceni delić sekunde i pokret koji bi se potrošio na zapinjanje udarača iskorišćeni su maksimalno.

Na prvim testovima osnovne zamerke bile su  ”tvrdo” okidanje i dug hod obarače, što je znatno otežavalo precizno nišanjenje. Bez obzira što je reč o kratkocevnom oružju iz koga vojnici najčešće deluju instinktivno, standard je tražio više. Ta mana je mogla biti otklonjena. Relativno velika masa nije mogla biti nikako ispravljena. Prvih 25 pištolja su testirani  i zvanično registrovani 30. aprila 1938. godine pod oznakom vz. 38 (patentni broj 65558).

Kakav je bio put ovog pištolja i ko ih je sve koristio?

Pred modelom je bila, reklo bi se, izgledna budućnost. Fabrika je 14. juna 1939. godine primila porudžbinu za 41.000 pištolja. Koliko ih je ukupno napravljeno? Prema poznatoj Ezelovoj eciklopediji (Ezell, Edward Clinton – Handguns of the World: Military Revolvers and Self-loaders from 1870 to 1945. Njujork, 1993). proizvedeno je 10.000-12.000 komada. Drugi autor, Jan Hog (Ian V. Hogg, Military Pistols & Revolvers, 1987), tvrdi da je proizvedeno preko 40.000 pištolja, od toga veoma mali broj za Nemce.

• Čehoslovačka nije dobila nijedan pištolj jer je kapitulirala. Nepoznat broj cevi završio je u naoružanju policijskih jedinica Protektorata Češke i Moravske. 
• Nacistička Nemačka je pištolje iz zaplene označila kao Pistole 39t (t – od Tschechoslovakei). Oni su deljeni jedinicama pozadine Vermahta, nekim jedinicama Luftvafe, policijskim i stražarskim formacijama; Nemcima nikada nije bilo dosta pištolja i dobijali su ih svi koji su pokazali bilo kakvu potrebu za njima. Nisu svi mogli dobiti valter, parabelum ili mauzer pa su zbrojovke stigle u Carsku službu obaveznog rada (Reichsarbeitsdienst), policijsku diviziju SS i članovima organizacije Tot. Na nekim pištoljma, što je za kolekcionare posebna dragocenost, nalaze se žigovi prijema od strane nemačke službe za naoružanje (Wehrmachtadler).

• Finska je dobila oko 1.700 komada u septembru 1940. godine. Deo je uništen tokom borbenih dejstava. Po stanju iz 1948. godine ostalo je nešto manje od 970 komada. Oni su imali žig SA (Suomen Aemeija). 
• Bugarska je dobila izvesnu količinu 1941. godine i oni se razlikuju po tome što imaju na levoj strani tela dopunsku kočnicu. 
• Jugoslovenski partizani su koristili nepoznat broj trofejnih pištolja. O njima je pisao Velimir Vukšić (”Titovi partizani 2041-1945”, izdanje Osprey Publishing, 2003).
• Deo pištolja završio je i na tržištu SAD. Međutim, ispostavilo se da je on neprimeren kupcima koji preferiraju više vrsta municije i to od raznih proizvođača, pa je primećeno da zatvarač s nekim mecima kasni ili pravi zastoje. 

Osnovna konstrukcija

Pištolj je veoma jednostavan. Ima samo 45 delova. Automatiku obezbeđuje trzajem slobodnog zatvarača (Blowback). Bravljenje se obavlja masivnom navlakom/zatvaračem i povratnom oprugom. Cev je tokom paljbe nepokretna, a kod rastavljanja ona se rotira oko osovinice na početku usadnika u vertikalnoj ravni. Dovoljno je potisnuti utvrđivač koji se nalazi pri sredini pištolja na levoj strani.

Oslobodi se navlaka, smakne se s cevi i – to je to. Povratna opruga nalazi se u ležištu ispod cevi. Način okidanja je dvostruki (double aciton). Jednostavan magacin prima osam metaka, a njegov osigurač (kao ”štipaljka”) nalazi se na zadnjoj donjoj strani rukohvata. Za brzu promenu okvira osigurač je lako dostupan, ali kao i sve drugo na pištolju je takođe tvrd.

Očigledno je da pištolj bolje ”leži” strelcima s većom šakom, jer su u rukohvatu smešteni delovi povratno-udarnog mehanizma; stoga nije ni čudo da je on malo širi. Na zadnjem kraju nalazi se, kao kod većine vojnih pištolja tog vremena, jaka i velika alka. Ceo pištolj u ruci deluje veoma impresivno, pa može bez straha od loma poslužiti i kao udaračko hladno oružje.  

Osnovne karakteristike