Čovek–ptica u ratu: kako wingsuit menja pravila specijalnih operacija

Sigurno ste gledali akcione filmove, gotovo futurističkog tipa, u kome specijalci pomoću jedrećeg krila ili wingsuit-a sleću na neku zgradu, precizno likvidiraju otmičare i oslobode taoce? Da to nije samo bogata i kreativna mašta, svedoči i stvarnost. Pogledajmo da li je i u kojoj meri wingsuit ušao u vojnu upotrebu i da li mu je tamo, uopšte, mesto.  

Ljudsku želju da krene ka trećoj dimenziji (i ostvari let svojim telom), prvi su ostvarili Kinezi, još u XII veku. Njihovi akrobati koristili su male padobrane da bi kontrolisali padove prilikom nastupanja. U nedostatku balona i aviona ljudi su najpre skakali s onog što im je bilo dostupno – kula, mostova, litica. Tako je stvorena osnova za dugo izbegavan način skakanja koji se danas službeno zove BASE jumping. On pripada ekstremnom vidu sportova, kada skakači koriste specijalni padobran. Ni oružane snage nisu na to ostale ravnodušne, što ćemo videti u daljem tekstu.

BASE je abrevijatura, odnosno akronim od engleskih reči Bulding (kuća, zgrada), Antenna (antene, kupole), Span (raspon mosta, njegovi najviši delovi, razni industrijski lukovi) i Earth (zemlja, odnosno pogodne litice, kanjoni, itd). Može se skakati s bilo čega pristupačnog (zabeleženi su skovovi i s kipa Slobode u Njujorku), samo da je bezbedno. Ovaj akronim smislio je skakač i video-snimatelj Karl Beniš (Carl Boenish). Skakači su najpre koristili padobran tipa ”krilo” i tehniku slobodnog pada (freefall Tracking tehnicque). 

Wingsuit – ljudi ptice

Specijalno odelo (wingsuit, engleska složenica imenica wing – krilo i suit – kostim, odelo) konstruisano je da omogući dolazećoj struji vazduha da ispuni krila i površine između skakčevih nogu, ruku i tela, čime se stvara aerodinamički profil. Na taj način moguće je ostvariti let (kontrolisani pad) tehnikama jedrenja. Svetski rekord u najdužem letu iznosi 30,4 kilometra. Moderni kostimi omogućavaju i nabiranje visine tokom nekih delova putanje (pod uslovom da je skakač ostvario dovoljnu brzinu). Prilikom prizemljenja koristi se padobran, pa se ovi skokovi formalno smatraju podvrstom padobranstva.  

Prvi takav pokušaj zabeležen je četvrtog februara 1912. godine kada je 33. godišnji krojač Franc Rajhelt (Franz Reichelt) pokušao da isproba svoju kombinaciju padobrana i krila koja na prvi pogled veoma liči na tadanšnje modele. Kao najpogodnije mesto odabrao je Ajfelov toranj u Parizu.

Koliko je potez bio amaterski, svedoči saznanje da je on čuvare slagao da će eksperiment obaviti s lutkom. Dugo se dvoumio dok je stajao na hoklici koja se nalazila na jednom stolu. Pri tom je čak imao i kačket na glavi. Pronalazačku radoznalost i potpuno odsustvo opreza platio je životom tresnuvši o zamrznuto tle.

Danas se skokovi izvode uz pomoć specijalno oblikovanog odela koje u radnom stanju formira krilo od izuzetno lakih i otpornih materijala. Raširivši ruke i noge, skakač postaje aerodinamična platforma  kojim se može manevrisati. A šta na to kaže aerodinamika?

Dok je u slobodnom skoku odnos klizanja nešto manji od 1:1 (za svaki metar u padu skakač se kreće manje od jednog metra horizontalnu u odnosu na tačku skoka), sa ovakvom opremom odnos je najmanje 1:4. Osećaj brzine je potpuno drugačiji (ne zavisi samo od slobodnog pada), a pri tom se mogu izvoditi i kontrolisani, pa i spektakularni manevri slični letu ptica. 

Da bismo lakše razumeli izazove ovakvog kretanja kroz vazduh, uporedimo ga s nekim elementima njegovog bliskog, starijeg rođaka – padobranskog skoka. Padobranstvo je prethodilo ovakvom načinu izazova gravitacije.

● Za razliku od padobranskih, skokovi se izvode s daleko manjih visina i prizemljenje se događa u blizini objekta. Brzina leta je mnogo manja i retko doseže padobranske brzine. 

● Za vreme slobodnog pada, a i po otvaranju padobrana, padobranci koriste vazdušnu struju radi stabilizacije. To im omogućava da dovedu telo u pravilan položaj pred otvaranje kupole, pa kasnije i navođenje na mesto doskoka. Skakač s wingsuit-om pada manjom brzinom pa ima manje mogućnosti za stabilizaciju putem vazdušne struje i može čak da padne u nekontrolisan kovit. Položaj tela i sila odbacivanja tog trenutka odeđuju njegov položaj tela, a padobran mora da otvori, ukoliko skače s malih visina, u intervalu od samo nekoliko sekundi. Nema, kao padobranac, mnogo vremena za razmišljanje ili razgledanje okoline.  

● Donja granica za otvaranje padobrana kod iskusnog padobranca je 600 metara i retko je niža osim kod egzibicionih skokova i vojnih desantiranja.  U slučaju da mu se ne otvori padobran, pri brzini pada od od 180 do 220 km/h, on će stići do zemlje za oko 11 sekundi. S otvorenim padobranom brzina pada nije veća od 20 km/h. Za razliku od padobranastva, većina skokova bejzdžampera je ispod 600 metara. Za slobodan pad sa objekta visine 150 metara do udara u zemlju treba oko 5,6 sekundi. Da bi uspešno doskočio i ostao živ skakač mora da na vreme otvori padobran, jer se za to vreme brzina padanja neće drastično povećati; otvaranje padobrana dvostruko će usporiti pad, dovodeći ga približno do brzine skoka klasičnim padobranom.   

● Padobran mora brzo da se otvori, da bi se što manje izgubilo visine. Klasični padobranski splet otvara kupolu tokom 100 do 200 metara pada. Za to vreme skakaču bejza treba samo 15 do 40 metara. Stoga oni koriste specijalnu opremu i padobranske rance velike površine. Za razliku od klasične padobranske opreme  wingsuit skakač nema rezervni padobran (!). 

● Razlika je i u mestu prizemljenja. Padobranci doskaču na pripremljene terene i šire, ravne površine. To rade sportski padobranci, a slično njima se ponašaju i vojni padobranci. Njima je posao složeniji jer moraju da biraju i tajnu, neočekivanu lokaciju. Skok u vodu dovodi do gotovo sigurne tragedije. Skakač s wingsuit-om ima minimalnu površinu za doskok, što zahteva veoma temeljnu pripremu i planiranje. Ako, recimo, doskoči na ulicu, može mu se dogoditi da dođe pod nečije točkove, ili padne nekome na glavu, automobil, itd. 

● Način skakanja se takođe suštinski razlikuje. Padobranac skače iz letelice koja ga ničim ne može ugroziti. Vojni padobrani otvaraju se automatski potezanjem ručke koja je prikačena za šinu u letelici. Da bi se ostvario bejz skok, skakač mora ponekad da se satima penje na neku liticu, a u najboljem slučaju da koristi lift neke zgrade (pod uslovom da mu dozvole skok). Za takav skok potrebna je ozbiljna fizička priprema i dodatna hrabrost, jer dolazak na mesto skoka je samo prvi deo cele avanture. 

Vojnici i wingsuit letenje

I bez nekog posebnog mudrovanja svima je poznato da je skok uz pomoć padobrana ili wingsuit-a izazov gravitaciji, čoveku i njegovoj spremnosti i hrabrosti. Kod vojno-policijske upotrebe to pitanje se dodatno komplikuje. Najpre treba regrutovati takve ljude. Oni su dragoceni jer su pre toga morali da prođu razne stepene obuke. Pri tom imaju ograničenja u broju godina, porodičnom statusu, itd.

Međutim, na osnovu onoga što je do sada viđeno i što se zna, očigledno je da sve velike armije rade i na ovom načinu stizanja do neprijatelja i izvršenju zadatka. Taktika takve upotrebe je krajnje složena i mora se koordinirati s mnogim drugim službama. Prevashodno bi se takvi skakači koristili pri upadu u strogo čuvane baze, objekte nuklearne trijade, radi oslobođenja talaca ili, pak, otmici važnih ličnosti, likvidaciji nepoželjnih osoba itd. 

Dugo zanemarivana u stražarsko-osmatračkoj službi bila je treća dimenzija – nebo; ona je uzela svoj danak već u sukobu u Nagornom Karabahu. Mnogo tehnike je uništeno i mnogo ljudi poginulo stoga što nisu stekli naviku da pogledaju iznad sebe. Sada, sa iskustvom korišćenja dronova u SVO, jasno je da će izvođenje zadataka putem wingsuit-a biti još teže, pri tom namenjeno izuzetno retkim i dragocenim, unosnim ciljevima za koje se vredi žrtvovati. 

Prvi su javno svoje namere pokazali Amerikanci. Oni su koristili wingsuit za demonstacije i obuku svojih specijalnih padobranskih timova, prikazujući veštine kao što su pilotiranje kupolom, letenje na veća rastojanja i mogućnosti korišćenja ekstemnih vrednosti slobodnog pada.

Danas, kada profesionalni padobranci provedu radni vek bez ijednog bojevog skoka i bivaju korišćeni kao vanredno dobro uvežbana pešadija, veliko je pitanje da li će na nebu imati mesta za skakače wingsuit-om. Međutim, stvarnost je do sada mnoge pretpostavke demantovala, pa se i ovom prilikom treba uzdržati od prognoza. Blizu je trenutak kada će se pojedinačni ratnici prebacivati s mesta na mesto dronovima.