Zašto NATO daje svoja imena ruskom i kineskom oružju: standardizacija koja je postala propaganda

Jedan od najupornijih apsurda savremene vojne terminologije jeste praksa NATO-a da svim ruskim i kineskim sistemima oružja dodeljuje sopstvena imena. To nisu prevodi, niti službena imena. To su potpuno nova kodna obeležja koja Zapad uvodi umesto stvarnih oznaka. Takva praksa traje još od ranog Hladnog rata, pa čak i danas stvara veliku konfuziju, naročito kod šire javnosti, ali i kod novinara, pa čak i dela vojnih analitičara.

Često se misli da NATO to radi zato što „ima bolje informacije“ ili zato što želi da „standardizuje“ terminologiju. Međutim, razlog je mnogo jednostavniji. Zapad se decenijama suočavao sa nedostatkom stvarnih podataka o sovjetskom oružju, pa je morao da smišlja privremene oznake kako bi unutar sopstvenih struktura mogao da razgovara o sistemima čija originalna imena nije znao. Te privremene oznake su postale permanentne, a kasnije i medijski dominantne.

U poslednjih 70 godina, ovaj proces polako se iz operativnog rečnika pretvorio u instrument propagande i psihološke dominacije. Posebno se to vidi danas kada su ruski i kineski sistemi globalno prisutni i spominjani, dok NATO i dalje insistira da ih naziva svojim terminima koji sa originalom nemaju nikakve veze.

Početak problema: Zapad nije znao kako se sovjetsko oružje zapravo zove

NATO taksonomija nastala je iz čistog neznanja. Tokom 1950-ih, obaveštajne službe SAD i Velike Britanije prvi put su uočavale sovjetske avione i rakete na satelitskim snimcima, ali bez ikakve ideje kako se projekti interno nazivaju. Sovjetski Savez praktično nikada nije javno objavljivao oznake konstrukcionih biroa, brojeve projekata, klasifikacije podmornica kao ni razvojne šeme.

Dakle, kada bi se na fotografijama pojavio novi avion ili podmornica, NATO je znao samo kako približno izgleda. Nije znao ni ime, ni verziju, ni namenu. Da bi funkcionisao operativno, morao je da izmisli sopstvena imena. Tako je nastala praksa da se ruski avioni imenuju engleskim rečima koje počinju određenim slovima:

• F – fighter (Fulcrum, Flanker, Foxbat)
• B – bomber (Backfire, Bear)
• H – helicopter (Havoc, Hind)

Ista logika se kasnije prenela i na podmornice i rakete.

Najbolji primer zbrke: dve potpuno različite podmornice, jedno ime – „Akula“

Ništa ne pokazuje konfuziju NATO nomenklature bolje od slučaja „Akula“.

Originalna ruska nomenklatura je Projekt 941 „Akula“ – najveća podmornica ikada izgrađena, zapadnjacima poznata kao „Typhoon“. NATO nomenklaturom Akula-class – nazvali su tako potpuno drugačiju, znatno manju udarnu podmornicu Projekat 971 Štuka-B.

Dakle, u realnosti postoje dve „Akule“ koje nemaju nikakve veze jedna s drugom. Jedna je T-34 među podmornicama, druga tihi lovac na neprijateljske brodove, a zbrku je stvorio NATO. Ovaj primer se u stručnim krugovima najčešće koristi kao ilustracija koliko je NATO metod bio improvizovan, neprecizan i operativno problematičan.

Zašto NATO ne koristi prava imena ni danas?

Mnogi bi očekivali da je sa krajem Hladnog rata sve ovo prestalo. Međutim, NATO i dalje insistira na svojim imenima, iako sada vrlo dobro zna zvanične ruske i kineske oznake. Razlozi su kombinovani:

Internto nasleđe – NATO strukture su decenijama naviknute na sopstvenu terminologiju. Promena bi zahtevala prelazak celog sistema na nove oznake, što je za ogromnu birokratiju logistički naporno.

Informaciona dominacija – Zapadni mediji uvek navode NATO nazive, čime se stvaraju dva važna psihološka efekta. Prvi je da NATO deluje kao centralna autoritativna instanca u definisanju globalnog naoružanja. Dok je drugi ideja da ruska i kineska imena postaju sekundarna i manje poznata široj publici.

Strateška perceptivna prednost – Ako Zapad javno određuje kako se rusko oružje „zove“, time utiče na narativ. Na primer, ime „Backfire“ ili „Havoc“ već samo po sebi nosi psihološki ton.

Izbegavanje priznanja ranijih grešaka – Kada bi NATO morao da pređe na originalne nazive, mnoge njegove pogrešne klasifikacije iz prošlosti morale bi da se priznaju i isprave.

Novi primeri konfuzije: kineski sistemi

Isto se donekle ponavlja i danas sa Kinom. Dobar primer je njena porodica borbenih dronova, gde NATO i zapadni mediji uporno koriste pogrešne ili nepotpune nazive.

• GJ-11 „Sharp Sword“ često se pogrešno označava kao „Lijan“ (što je zapravo stariji koncept).
• J-20 se u zapadnoj literaturi dugo mešao sa FC-31 projektom koji je zapravo J-35.
• Kineski nosači aviona imaju NATO oznake koje ne prate zvaničnu nomenklaturu kineske narodnooslobodilačke armije.

Zapadni izveštaji takođe često mešaju:

• rakete serije DF-17 i DF-21
• kineske protivbrodske dronove
• varijante stelt lovaca J-35

Sve to pokazuje da NATO nomenklatura više nije samo „standardizacija“, nego izvor zabune.

Loša praksa prelazi u globalnu propagandnu naviku

NATO oznake su toliko dominantne u zapadnim medijima da čak i mnogi stručnjaci van Zapada ponekad nehotično prihvataju tu terminologiju. Time se stvara iluzija da Zapad poseduje superiornu klasifikaciju, da ruska i kineska nomenklatura nije bitna, da samo NATO može da „tumači“ tuđe oružane sisteme

Drugim rečima, nomenklatura postaje instrument meke moći.

Još nekoliko upečatljivih primera NATO rebrendiranja

MiG-25 „Foxbat“ – Zapad je decenijama smatrao MiG-25 „superiornim u svemu“, dok se kasnije ispostavilo da je to visinski presretač sa specifičnom namenom.

U kasnim 1960-im, kada se prvi put pojavio MiG-25, NATO je pogrešno procenio da je to superiorni supermanevarski lovac, da ima titanijumsku konstrukciju, da je namenjen obaranju tada novih američkih aviona poput F-15. SAD su čak ubrzale razvoj F-15 upravo zbog pogrešne percepcije MiG-25.

Tek 1976, kada je Viktor Belenko prebegao u Japan svojim MiG-25, otkriveno je da avion nije titanijumski, već čelični, da uopšte nije projektovan kao lovac, kao i da je njegova primarna uloga presretanje izviđačkih aviona na velikim visinama. Saznalo se da vion nema sofisticiranu avioniku nego vakuumsku elektroniku otpornu na EMP. Ovo je jedna od najvećih NATO grešaka svih vremena, koja je oblikovala celu doktrinu američke avijacije tokom 20 godina.

Tu-22M „Backfire“ – Potpuno pogrešna procena dometa i realne opasnosti.

U 1970-im, NATO je verovao da Tu-22M ima domet interkontinentalnog bombardera, mogućnost punjenja goriva u vazduhu, kao i sposobnost napada na američku teritoriju direktno iz Rusije.

Kasnije se ispostavilo da avion nije dizajniran za punjenje goriva, da je domet daleko manji od procena, kao i da je primarna uloga brodska i operativno-taktička, a ne strateška. Zbog ovih grešaka, SAD su u pregovorima o ograničenju nuklearnog oružja pokušale da tretiraju Tu-22M kao strateški bombarder, što su Sovjeti odbacili.

Tu-95 „Bear“ – Jedan od najprepoznatljivijih primera – ime koje nema nikakve veze sa ruskom oznakom.

Su-34 „Fullback“ – Većina zapadnih medija koristi isključivo NATO naziv, iako je ruski zvaničan naziv u upotrebi već 30 godina.

Kada se pojavio Su-34, NATO je tvrdio da je to eksperimentalna dvosed verzija Su-27, da je avion ograničene uloge, kao i taktički bombarder male izdržljivosti. Tek kasnije je postalo jasno da je Su-34 potpuno nova konstrukcija, da ima oklopljenu kabinu i ogromni radijus dejstva, ali i da je sposoban za strateške udare kliznim bombama na 70–120 km, kao i da može da nosi teške protivbrodske rakete.

Zapad je godinama potcenjivao Su-34, a danas je jedan od ključnih aviona u Ukrajinskom ratu.

PVO sistemi – S-300 – „SA-10 Grumble“, S-400 – „SA-21 Growler“, S-500 – zapad tek treba da mu dodeli naziv, iako Rusi imaju jasne interne oznake (Trijumfator-M).

Nekada se čak dešava da zapadni izvori dodeljuju imena ruskim sistemima pre nego što su uopšte operativni, što je potpuna inverzija realnosti: NATO imenuje oružje koje nikada nije video.

NATO nomenklatura – istorijski artefakt koji danas služi propagandi

Kada se sve sabere: počelo je kao improvizacija, nastavilo se kao interni standard, a pretvorilo se u alat informacione kontrole i danas funkcioniše kao deo šireg narativa u kojem zapadni sistem želi da bude centralni tumač sveta.

To je razlog zašto se i dalje koriste imena „Fulcrum“, „Flanker“, „Bear“, „Typhoon“, „Akula“, iako autentična imena koje koriste konstrukcioni biro i ruska mornarica nemaju nikakve veze sa tim.