Zaboravljena preteča Kalašnjikova: priča o sovjetskoj pušci Simonova AVS-36

Za ovo oružje obično se kaže da je bilo srećno konstruisano, ali da nije imalo sreće u toku svoje borbe za mesto u stroju. Sovjeti su žurili, vođeni iskustvima Španskog građanskog rata, ali i trendovima u svetu koji su započeli već sredinom Prvog sv. rata, da uvedu, pored automata (пистолет – пуламет) i poluautomatsku, a zatim i automatsku pušku. One bi popunile značajnu prazninu između brzometnih, obrtnočepnih pušaka (koje su oni imali u velikom broju i već prilično zastarele) i automata u kojima su, po brojnosti, značajno zaostajali za neprijateljem.

Vatrena moć sovjetske pešadije bila je veoma mala. Pri tom je automatska puška (do danas zasebna porodica ličnog naoružanja) našla i zadržala svoje mesto u frontovskoj, ali i bliskoj borbi. Sovjeti su značajno zaostajali u tom segmentu pa su se potrudili da taj jaz brzo prevaziđu. 

I pre automatske puške Simonova (7,62-мм Aвтоматическая Винтовка Системы Симонова образца 1936. года, skr. AВС-36 Indeks GAU-56-А-225), bilo je pokušaja da se napravi oružje te klase. Sigurno dvocifren broj konstruktora nudio je Ruskoj imperiji, a potom i Sovjetskom Savezu svoja rešenja.

Među njima posebno se izdvaja AP Fjodorova (Автомат Фёдорова – 2,5-линейная автоматическая винтовка Фёдорова, konstruktora Vladimira Grigorjeviča Фjodorova) koja je bila inspiracija mnogim konstruktorima. Problem je bio tehnološke prirode (kao i kod svih drugih pušaka tog vremena) – komplikovana i skupa izrada. 

Simonov (Симонов, Сергей Гаврилович) je najpre ponudio poluautomatsku pušku, ali je tokom usavršavanja uspeo da razradi i režim rafalne paljbe koji je bio predviđen samo za vanredne situacije. Ta puška imala je mnogo nedostataka pa je povučena iz naoružanja i zamenjena je mnogo pouzdanijom poluautomatskom puškom SV Tokarjeva (Самозарядная Винтовка Токарева).

No, njoj ostaje primat da je prva automatska puška koja je ušla u naoružanje RKKA, posle automata Fjodorova koji je razvijen u Ruskoj imperiji, a i prva sovjetska puška koja je izrađivana serijski. Pri tom da podsetimo na različitu terminologiju; ono što mi zovemo automatom, Rusi su zvali Пистолет-пулемёт. Sam Fjodorov je uveo novu podelu automatskih pušaka – na poluautomatske (самозарядное оружие, kao naša papovka) i automatske (самострельные винтовки), vodeći se za zapadnom terminologijom nazivajući poluautomatske puške pravim imenom. Ostalo je po navici da oružje Fjodorova nazivaju automatom. 

Automat Fjodorova pokazao je svoj kvalitet u mnogim sukobima. Ipak u trupi su mu našli mnogo zamerki: automatika je lako otkazivala čak i pri manjoj prljavštini, a što je bilo još veći problem, sovjetska privreda nije mogla da zadovolji zahteve za proizvodnjom metka 6,5 x 50 mm. Sovjeti su brzo uvideli prednosti unifikacije metka pa su povećali proizvodnju poznatog metka 7,62 × 54 mm. Tako je proizvodnja automata Fjodorova prekinuta već 1925. godine.

Međutim, njegov učenik, direktor Zavoda u Kovrovu, Simonov, rešio je da nastavi rad svog učitelja i počeo je da razvija automatsku pušku za najmasovniji i najpristupačniji metak. Samo godinu dana kasnije on je izašao s rešenjem ručnog puškomitraljeza s padajućim zatvaračem (Falling-block action, Keilverschluss, клиновый затвор).

Oružje je koristilo pozajmicu barutnih gasova putem kanala koji se nalazio na desnoj strani puške, a zabravljivanje u tenutku opaljenja je obezbeđivano umetanjem potpornog zatvarača u izrez u donjem delu zatvarača. Bio je napravljen samo jedan primerak. Komisija je uočila jednostavnost mehanizma, ali i više nedostataka. Oni su bili takvi da su eliminisali njene prednosti, pa nije bilo razloga ni da uđe u dalja ispitivanja. Njegov predlog da se uradi probna serija je odbačen.

Međutim, u januaru iste godine Glavnoj artiljerijskoj upravi ponuđeno je još nekoliko rešenja koja su razvili Vladimir Fjodorov, Fjodor Tokarjev i Vasilij Dektarjov (kod nas uobičajeno – Dektarev). One nisu zadovoljile ni po konstrukciji, ni pouzdanosti, ali je potraga za najboljim rešenjem nastavljena. 

Pokazalo se da su Sovjeti odlično shvatili smisao utakmice, odnosno konkurencije, pa su i proslavljeni konstruktori često dobijali negativne ocene. U ovoj oblasti nije bilo minulog rada i spavanja na lovorikama. 

U martu 1930. godine otvoren je novi konkurs na kome je pobedio projekt Dektarjova. Međutim, već 1931. godine nameće se uporni Simonov, a za njim i Tokarjev. Dektarjev se brzo okrenuo ka drugim rešenjima, pa je ostalo da se između njih dvojice odigra takmičenje čija će puška s izmenjivim magacinom biti usvojena za duži period. Pobedio je Simonov.

Konačno, 26. februara 1938. godine iz Iževskog zavoda naoružanja izvestili su da je automatska puška Simonova osvojena i puštena u masovnu proizvodnju. Puške su prvi put prikazane već na prvomajskoj paradi iste godine. Nju su najpre dobili vojnici elitne Prve moskovske proleterske streljačke divizije. Masovna proizvodnja počela je u februaru 1938. godine, a zaključno sa 1940. godinom proizvedeno je do 65.800 komada. 

Sovjete je ponelo saznanje da je AVS postala prva automatska puška u domaćoj i svetskoj vojnoj industriji koja je rađena u velikim serijama i ispitana u borbenim uslovima. Međutim, nijedna država u to vreme nije mogla lako da se nosi s masovnom proizvodnjom takvog oružja kome je velika prednost bila automatika i izmenjivi okvir s različitim brojem metaka. AVS nije imala masu veću od poznate mošinke; imala je veći okvir i kapitalnu prednost – automatsku paljbu.

Šta ju je ipak poslalo tako brzo u rashod, odnosno prekinulo proizvodnju? Konstrukcija je bila za to vreme veoma složena, a za ratnu privredu skupa i teška za proizvodnju. Pokazalo se da je ona osetljiva, nepredvidiva, s mogućim otkazima u masovnoj upotrebi na surovom terenu. Bila je osetljiva na udar, trošila je mnogo ulja na podmazivanje, smetalo joj je blato i temperaturne razlike. Sve u svemu, nepodnošljivo nežna za rusko shvatanje trupne upotrebe. 

Konačno, od automatske puške Simonova odustalo se u korist SVT-38, porodice poluautomatskih pušaka sistema Tokarjev (model 1938 i 1940) koje su se pojavile u nekoliko varijanti, među kojima su bile i automatske puške (AKT-40, OKT-88 i SVT-O). Ova puška je bila preciznija, bliska preciznosti obrtnočepnih pušaka i mnogo prihvatljivija u trupi od automatskih pušaka. Iskusni strelci su znali racionalno da koriste municiju jedinačnom paljbom, dok bi automatski način paljbe često doveo do nepotrebnog ispucavanja.

AVS-36 je testirana u ratnim uslovima. Uvedena u naoružanje 1936. godine i korišćena je u bitkama na Halhin-Golu, tokom Zimskog rata (kao snajperska puška) i početkom Drugog sv. rata. U trenutku intervencije u Mongoliji, u trupi je bilo više od 30.000 primeraka i ona je tada smatrana elitnim oružjem. Tokom blokade Lenjingrada Zavod № 162 proizvodio je kundake za mnoge puške, pa i za nju. Finska je koristila trofejne puške, ali su i njihovi strelci više preferirali SVT. Izvesna količina nalazila se i u naoružanju nacističke Nemačke pod nazivom Selbstladegewehr 257(r). Tako je završen ratni put puške koja je otvorila vrata mnogim drugim idejama i modelima. 

Taktičko-tehničke karakteristike:

Masa delova puške

Dimenzije

Parametri dejstva