Teheranska konferencija bila je prvi susret velike trojke, Staljina, Ruzvelta i Čerčila. Održana je od 28. novembra do 1. decembra 1943. godine. Razmatrana je bila i mogućnost susreta u Kairu, Istambulu ili Bagdadu. Konačno rešenje bilo je Teheran. Kako su učesnici stigli tamo? Staljin je specijalnim vozom № 501 stigao do Bakua, a zatim u konvoju od dva aviona i pratnjom od 27 lovaca do Teherana. Ruzvelt je stigao u alžirsku luku Oran na bojnom brodu Ajova pa se potom sreo s Čerčilom u Kairu da bi nastavili za Teheran gde su se njih trojica susreli prvi put 28. novembra.
Kakvu god odluku da su saveznici doneli u vezi s mestom sastanka, uporni Nemci nisu odustajali. Operacija Skok udalj (Unternehmen Weitsprung, Long Jump, Дли́нный прыжо́к) pokrenuta je od strane samog Hitlera. On je zadužio Ernsta Kaltenbrunera da se o tome postara. Nemci su sredinom oktobra 1943. godine dešifrovali američki kod koji je koristila ratna mornarica.
Kaltenbruner je operativnu realizaciju poverio Skorceniju. Aktiviran je i Elijas Bazna (Iliaz Bazna, rođen u Prištini 1904. godine), poznat pod kodnim imenom Ciceron. On je u Ankari predao Nemcima ključnu informaciju o detaljima vezanim za organizaciju konferencije. Uzimajući u obzir njen značaj i broj ljudi koji su bili uključeni, nije ni čudo da je negde morala da popusti kriptozaštita.
Nemci tada nisu znali da imaju mnogo veći problem za vratom nego što su uopšte mogli naslutiti. Prvo upozorenje stiglo je od legendarnog Nikolaja Kuznjecova koji je na teritoriji okupirane Ukrajine delovao kao natporučnik Vermahta. Pod pseudonimom Paul Zibert, verovatno uz Zorgea najveće ime sovjetske obaveštajne službe tog vremena, lako je izvukao podatke od šturmbanfirera SS, majora Hansa Urliha fon Ortela.
Esesovac je obećao da će mu vratiti dug donevši persijske tepihe kad se vrati iz Teherana. Kuznjecov ga je opisao kao osobu brbljivu i sklonu piću i nije mu trebalo mnogo da sastavi sliku. Centrala u Moskvi znala je šta joj je činiti, jer je na vreme stvorila odličnu operativnu mrežu spavača i krtica. Aktivirala je grupu Ivana Agajanca (Агаянц, Иван Иванович, kasnije general KGB).
On je u Iranu delovao pod maskom savetnika ambasadora SSSR. U grupi se nalazio talentovani, devetnaestogodišnji obaveštajac Gevork Vartanjan (Вартанян, Геворк Андреевич). On je oko sebe u Teheranu okupio ekipu obaveštajaca, gde je njegov otac, takođe obaveštajac, delovao pod maskom bogatog trgovca.
Vartanjanova grupa je otkrila prvu grupu od šest nemačkih radista koji su se padobranom spustili u blizini grada Kuma, oko 70 kilometara od Teherana. Nisu ih likvidirali jer bi time izgubili kontakt, već su ih pratili do Teherana gde je nemačka obaveštajna služba za njih obezbedila vilu. Dalje je sve bilo lakše. Vartanjan je lako došao do saznanja da Nemci održavaju radio-kontakt s Berlinom. Presretao je njihove poruke i dešifrovao ih.
Utvrđeno je da se tek očekuje druga grupa koju će predvoditi Skorceni radi neposrednog izvršenja atentata. Skorceni je već dolazio u Teheran radi neposrednog uvida u situaciju, ali je i sam bio primećen. Strpljivi sovjetski obaveštajci lako su i njega otkrili. Sovjeti su potom, u saradnji s britanskim obaveštajcima, nastavili da presreću poruke. Jedna od njih je bila alarmantna – nemački radista je poslao uslovnu poruku da je operacije demaskirana i ona je bila otkazana. Operacija Skok u dalj koja je trebalo da uzdrma svet i omogući neki obrt, Nemcima se izjalovila. Kontraobaveštajci i službe obezbeđenja mogli su da odahnu, bar kad je atentat bio u pitanju.
Šta se dogodilo sa Skorcenijem, koga smo više puta spominjali na našem portalu? Da li je lako odustao ili je samo bio oprezan, svestan da nema nikakve šanse da se odatle izvuče? On sam, prema posleratnim izjavama, smatrao je da nije bilo dovoljno obaveštajnih podataka o situaciji u Teheranu i nije bio uveren da će operacija, zamišljena u Berlinu vrlo ambiciozno (s mnogo zamršenih detalja), uopšte uspeti. Pri tom nije imao nikakvih iluzija da će naspram sebe imati elitu kontraobaveštajnih oficira antihitlerovske koalicije.
Štaviše, iz bezbednog položaja u Madridu on je 1964. godine za pariske novine ”Ekspres” opušteno izjavljivao kako ga je ideja da on povede takvu akciju veoma zabavljala; po njegovim rečima, Hitler mu nikada nije naredio da na konferenciji u Jalti pokuša da kidnapuje Ruzvelta, ali je takva ideja postojala kad je reč o Teheranu.
Jasno je da su Nemci morali pokušati takvu operaciju, kao što nisu imali iluzija o teškoćama tog poduhvata. Njenom neuspehu doprineli su najviše sovjetski obaveštajci. Pavel Sudoplatov (Судоплатов, Павел Анатольевич, general NKVD do 1953. godine), ličnost veoma burne biografije, u svojim memoarima izneo je podrobnosti ove akcije. Nemci su se pripremali u reonu Karpata, gde je delovala grupa Kuznjecova. Tada je pomenuti Oster odškrinuo vrata sumnji i dalji razvoj događaja znamo.
Vojni istoričar Rupert Alsnon (pseudonim Najdžel Vest), bio je mnogo pričljiviji (a reklo bi se i maštovitiji) od sovjetskih izvora. U avgustu 1943. godine u Iranu je uhapšen nemački državljanin Franc Majer koji je brzo progovorio. Kao rezultat njegove pričljivosti ostala je proređena i gotovo nemoćna nemačka mreža. Alson takođe tvrdi da je u periodu od 22. do 27. novembra kod Kuma desantirana grupa od šest padobranaca. Nju je predvodio Rudolf fon Holten Pflug (Rudolf von Holten-Pflug).
U isto vreme desantirano je u reon Kazvina osam grupa ukupne jačine 60 ljudi. Nju su brzo pohvatali pripadnici NKVD. Ostali, koji su pušteni da nesmetano dođu do Teherana ne sluteći da su već otkriveni, smestili su se kod agenata SD Lotara Šolhorna (Lothar Schollhorn) i Vinfreda Oberga ( Winifred Oberg), ne znajući da ih je Majer potkazao tokom istrage.
Staljin je poentirao tako što je predložio Ruzveltu i Čerčilu da ostanu u prostranoj i tvrđavski obezbeđenoj, rezidencijalno prostranoj ambasadi SSSR. Ruzvelt se dvoumio, želeći da ostane u američkoj ambasadi. Međutim, argumenti obaveštajaca bili su uverljiviji od političkih motiva. Ispostavilo se da konferencija još nije ni počela, a Staljin je već pokazao svoju moć i spremnost. Nemački diverzanti su planirali zasede na trasama kretanja lidera. I to je propalo jer je grupa Holten-Pflug noću 30. novembra pohvatana od strane Britanaca. Drugog decembra još šest nemačkih agenata je uhapšeno kao rezultat izdaje od strane Mersera.
Neki istraživači su smatrali da je cela operacija mistifikovana od strane NKVD. Istoričar i publicista Adrian O’Saliven (Adrian O’Sullivan) tvrdio je da su se lideri slobodno šetali po gradu. To jeste moguće, ali uz odgovarajuće mere obezbeđenja jer velika trojka nije trebalo da bude predstavljena kao grupa koja ne sme da pomoli nos iz skloništa. Pri tom ovaj publicista priznaje da takvi planovi, i da su postojali, ne bi mogli biti praktično realizovani.
Da li se on pozivao na izjave Skorcenija, ili je jednostavno želeo da nametne svoju teoriju, ostaje otvoreno pitanje. Ipak, među istoričarima preovladava mišljenje da to nije bila sovjetska kampanja dezinformacija, jer to ne bi bila prva drska akcija nemačkih komandosa. Sam Ruzvelt je od strane svojih saradnika obavešten o toku nemačkih pokušaja. Šta god da je bilo, ostalo je u senci, pojavi koju pravi obaveštajci najviše vole.
Oto je po mom misljenju bio precenjen.
Jeste da je sa rastom od dva metra bio markantan lik i sa brutalnim izgledom zbog oziljka na licu (doduse od sportskog macevanja), ali da je od njega tad nesto znacilo je stvarno apsurdno, on nije bio obavestajac vec specijalac. Najuspesnija operacija (“Hrast”) mu je je bila oslobodjenje Duce-a.
U neuspesnim operacijama u kojim je on ucestvovao ili ih je nazivao nevaznim ili je negirao da su uopste postojale.
Zato je prirodnu smrt Tesle zapisao na svoj racun.
… za coveka koji ucestvuje u okrsaju sa vatrenim oruzjem njegova korpulentnost je ogroman minus, nikako ne plus, tako da je imao jako mnogo srece sto nije otisao u pakao ne za vreme rata, vec posle rata.