Velika i beskorisna. Zakasneli ples francuskog vojno-industrijskog kompleksa, tako bi se mogla, u najkraćem, karakteristati pojava brodskog protivavionskog raketnog kompleksa srednjeg dometa. SAM kompleks koji je bio prespor u trci u naoružanju. Šta je izazvalo njegovu pojavu? Krajem šezdesetih godina razvijene su veoma efikasne protivbrodske rakete vazduh-brod (Air-to-Surface Missile ili ASM, Anti-Ship-Missile).
Stoga je na već veoma tesnim i pretrpanim brodovima moralo da se nađe mesta i za SA (Surface-to-Air) rakete. Tada je to bilo veliki izazov jer su SA rakete bile velikih dimenzija i veoma opasne. Razvoj sredstava za njihovo neutralisanje bio je tek u začetku, pa smo u Vijetnamu mogli videti gotovo 1800 oborenih letilica upravo SA raketama-džinovima (sovjetska S-75 bila je duga preko 10 metara i mase 2300 kilograma).
Ime ovog sistema nije rezultat ljubavi Francuza prema Poljacima (poletna igra mazurek), niti je sama raketa bila toliko živahna. Reč je o skladnom akronimu MArine SURface Contre-Avions. Admirali su s njom imali velike planove; međutim, umešali su se političari koji su ovom prilikom bili i praktični. Usled velikih gabarita rakete, za flotu je naručen američki raketni kompleks RIM-24 Tartar (General Dynamics RIM-24 Tartar).
Ova raketa bila je znatno manjih dimenzija (4,57 m, prečnika samo 34 cm i mase 580 kilograma), uz bolju elektroniku, pa time i efikasnost. Proizvedena je u preko 2.400 primeraka u tri modifikacije. Stoga je od ambicija da se francuskom raketom naoruža francuska flota kao i budući brodovi, ostalo da ih bude na samo tri broda.
Zašto je to tako? Objašnjenje nalazimo u istorijatu razvoja. Francuska je, na talasu novog nacionalnog buđenja i vraćanja u prvi red svetskih velesila, već 1948. godine inicirala tri programa vođenih raketa za ratnu mornaricu. To su bili projekti MALAFON (MArine LAtécoère FONd – navođena protivpodmornička – raketa torpedo), MALAFACE, protivbrodska višenamenska bespilotna letilica i MASURCA.
Francuzi su već imali početno iskustvo s raketnim kompleksom zemlja – vazduh ”Maruca” (Marine Ruelle Contre Avion) koja je razvijena na osnovi trofejne nemačke rakete Henschel Hs 117 Schmetterling (leptir). Godine 1955. ECAN de Ruelle (Établissement des Constructions et Armes Navales – institucija zadužena za razvoj morskog naoružanja) dobila je projektni zadatak. Traženo je da raketa ima pogon na čvrsto gorivo, radarsko navođenje i domet do 50 kilometara.
Prve probe počele su 1960. godine, a razvoj se sve više otezao. Tada je ustanovljeno da treba bar još 50 lansiranja da bi bila uvedena u naoružanje, pa je ona tek 1968. godine bila borbeno upotrebljiva, gotovo 20 godina od početka razrade. Bez obzira na veliku pomoć Amerikanaca, može se reći da je ona, osim kao vizuelno impresivna, bila praktično zastarela.
Osnovne taktičko-tehničke osobine
To je bila dvostepena raketa na čvrsto gorivo, s velikim repnim površinama. Dužina je iznosila 8,6 metara, a prečnik 406 mm. Masa je takođe bila impresivna – sama raketa imala je masu od 950 kilograma, a buster je imao 1048 kilograma. Bazni modeli (1 i 2) navođeni su po radarskom snopu, krećući se uskom putanjom.
Treća verzija imala je poluaktivnu glavu samonavođenja koja je pratila trag brodskog radara DRBR-51. Ako se šta može pohvaliti kod ove rakete jeste to što je ona koristila inercijalni autopilot na marševskoj trajektoriji sve dok sama raketa ne bi zahvatila cilj putem navođenja radarom.
Francuzi su uvek imali poneko originalno rešenje, mada ni ovo nije bilo neka novost: dva stepena rakete bila su povezana eksplozivnim spojevima koji su služili ne samo da odbacivanje prvog stepena, već i kao aktivatori drugog stepena. Domet je iznosio oko 55 kilometara, uz rad Matrinog bustera od oko pet sekundi, što je davalo raketi brzinu do 800 m/sec, odnosno maksimalno oko tri Maha.
Za ono vreme imala je veoma veliku bojevu glavu (fragmentarno-fugasnu) mase 100 kilograma. Konstruktori su se nadali da će na taj način kompenzirati promašaj jer tolika bojeva glava može i tada uništiti cilj aitivirajući se radioupaljačem.
Lansirni kompleks
Pored velike mase same rakete, problem je, shodno tome, pravio i dvostruki raketni lanser za koga je trebalo naći mesta na tesnim brodovima. Masa lansera bila je preko 40 tona i u njegov sastav ulazili su sistemi za automatsko dopunjavanje, predstartnu pripremu rakete (ručno otpuštanje krila i stabilizatora), horizontalni magacini sa 17 raketa ispod palube, arsenal za smeštaj rastavljenih raketa, dva radara i digitalnog računara.
Borbeni komplet iznosio je 48 raketa i sve to imalo je masu od 450 tona; u to vreme Francuzi još nisu mogli sebi dopustiti da prave flotu velikih brodova na kojima bi bilo mesta za ovaj odbrambeni sistem.
Optimistička očekivanja
Francuzi su najpre mislili da izgrade šest razarača radi zaštite svojih nosača aviona klase ”Klemanso”. Pomenuta masa ograničila je tu narudžbinu, pa je budžet bio predviđen za samo tri broda klase Suffren, nazvane po čuvenom admiralu iz XVIII veka Pjeru Sufrenu (Pierre André de Suffren de Saint-Tropez). Opet su se pojavili, kao povoljniji, Amerikanci koji su Francuskoj prodali 42 palubna lovca-presretača vojt F-8 kruzejder (Vought F-8 Crusader) pa je treći razarač otkazan.
Pošto je plan sveden na samo dve jedinice, mornarica je ovaj sistem premestila na krstaricu ”Kolber”. Planirano je da se i nosač helikoptera ”Žana d’Ark” (Jeanne d’Arc) naoruža mazurkama, ali je i ovaj projekat otkazan u korist izgradnje fregata naoružanih američkim sistemom Tartar. Ipak, tri broda naoružana ovim raketama, činila su godinama okosnicu PVO francuskih nosača aviona u nisu sukoba, mada nikada nisu borbeno korišćene. Povučene su iz službe 2009. godine, potrošivši ogromne sume novca – ni na šta.
Šta bi na ovo rekao Galski petao?!
😀
Hvala