HAOS u EU: Generali pozivaju na žrtve, industrija traži nuklearne bombe, a politika reaguje panikom

Evropa ulazi u fazu u kojoj se više ne zna ko zaista vodi kontinent. Da li to rade političari, industrija, NATO ili samo inercija sistema koji se raspada iznutra. Najbolja ilustracija toga dogodila se u Berlinu, kada je Rene Oberman, predsednik Erbasa, kompanije koja je decenijama simbol evropske tehnološke i vojne moći, pozvao na nešto što niko do sada nije izgovorio javno: razvoj evropske taktičke nuklearne bombe. Ne deklaraciju, ne strategiju, već nuklearni instrument sile izgovoren iz usta industrijalca, a ne generala ili predsednika.

Njegova poruka razotkrila je ono što EU vlade ne smeju da priznaju. Evropa nema odgovor na ruske taktičke nuklearne bojeve glave raspoređene u Kalinjingradu i Belorusiji. Francuska i Britanija poseduju samo strateško nuklearno oružje, potpuno neupotrebljivo u ograničenom sukobu. U stvarnom ratu niskog intenziteta, EU nema proporcionalan odgovor. Nema instrument sile ispod praga totalnog uništenja.

Zato Obermanovo pitanje, šta bi EU uradila kada bi Moskva upotrebila taktički nuklearni udar na bojištu, pogađa samu suštinu evropske nesigurnosti. Političari ćute jer odgovor ne postoji, a upravo taj vakuum postao je vidljiv svima.

Ponovo neviđena histerija oko mirovnog plana

U trenutku dok industrija preuzima ulogu strateškog planera, Evropa je demonstrirala drugu stranu svoje slabosti. Mirovni plan od 28 tačaka, koji su razvili u Vašingtonu kao osnovu za završetak rata u Ukrajini, izazvao je histeričnu reakciju u Berlinu i Londonu.

Umesto diplomatske podrške, dve najuticajnije evropske prestonice odgovorile su zapravo pretnjama Rusiji.

Nemački kancelar Fridrih Merc jasno je nagovestio da Nemačka neće prihvatiti nikakav plan koji uključuje teritorijalne ustupke Moskvi. Naprotiv, Berlin će povećati isporuke oružja dugog dometa, uključujući sisteme sposobne da gađaju duboko u rusku teritoriju. Merc je potvrdio da je nemačka vlada već duboko uključena u projekat „vatra dugog dometa“ i da će broj takvih sistema samo rasti.

Mercov politički mentalitet dobija dodatnu dimenziju kada se sagleda njegovo porodično poreklo, deda Jozef Pol Sovinji bio je pripadnik SA i član NSDAP (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), dok je otac Joakim Merc direktno ratovao protiv Crvene armije, pa završio u gulagu 4 godine. To nije trivijalna biografska fusnota, već duboko usađeni generacijski okvir u kojem današnja nemačka elita posmatra odnos sa Rusijom.

Velika Britanija je reagovala jednako agresivno. Zvaničnici iz Londona, uz deklarativnu podršku miru, iznose ultimativni zahtev Rusiji da se povuče sa zauzetih teritorija. Britanski portparol izjavio je za Rojters da se rat „može završiti sutra“ povlačenjem ruskih trupa, čime London u praksi odbacuje bilo kakav pregovarački okvir pre nego što je uopšte otvoren.

Sve ovo pokazuje strah, a ne samopouzdanje.

Zašto EU strahuje od mira

Oberman je nesvesno dao ključ za razumevanje evropske reakcije. Mir bi značio povratak u realnost u kojoj EU mora priznati:

• da ne poseduje taktičko nuklearno odvraćanje,
• da ne može da se osloni na američki kišobran kao nekada,
• da nema stratešku autonomiju, jasnu doktrinu niti instrument sile koji bi upotpunio prazninu ispod nivoa totalnog rata.

Između ostalog, zato Evropa danas reaguje pretnjama, a ne diplomatijom. Zato odbacuje mirovne procese, zato podiže retoriku i zato industrija, a ne političari, počinje da govori o nuklearnom oružju.

U takvom ambijentu dolazi i novi šok, ovaj put iz Pariza.

Francuski general poziva naciju da se pripremi na „žrtvovanje sopstvene dece“

Francuski načelnik Generalštaba, general Fabijen Madon, objavio je govor koji je uzdrmao naciju. Pozvao je francuske gradonačelnike da počnu da pripremaju stanovništvo za „buduće sukobe“ i da se Francuska mora spremiti da „zaustavi Moskvu“, čak po cenu ozbiljnih nacionalnih žrtava.

General je upozorio da je Francuska pred periodom u kojem će se od nje tražiti „žrtvovanje sopstvene dece“, fizičko i ekonomsko. Pozvao je gradove da otvore vrtiće, škole i javne objekte za smeštaj vojske, te da omoguće velike vojne vežbe širom Francuske jer, kako je naglasio, „vojsci treba prostor“.

Njegove reči direktno su se naslonile na Makronova ranija saopštenja o pripremama za sukob sa Rusijom, što je opozicija ocenila kao prekomerno zastrašivanje.

Reakcije su bile burne. Leva opozicija i Nacionalni skup optužili su generala da je prekoračio ovlašćenja, da širi paniku i da iznosi stavove koji nisu deo zvanične politike. Žan-Lik Melanšon oštro je poručio da „nije posao načelnika Generalštaba da poziva narod na rat“, dok je Sebastijan Senu rekao da general „nema legitimitet da uznemirava Francuze alarmantnim izjavama“.

Ali Madonova poruka bila je jasna. On propagira da se Rusija ne zaustavlja na Ukrajini, i da se priprema širi evropski sukob oko 2030. godine. Povezao je to sa globalnim trendovima – američkim povlačenjem iz Evrope, usponom Kine, nestabilnošću Bliskog istoka i Afrike.

Drugim rečima, Evropa navodno više ne veruje da je bezbedna.

Kraj iluzije evropske moći

Obermanovo nuklearno upozorenje, Mercove pretnje, britanski ultimatumi i Madonov poziv na žrtve – sve su to simptomi istog procesa.

Evropa je u strateškom vakuumu.

Nema alat za odvraćanje.

Nema jedinstvo.

Nema samopouzdanje.

Amerika piše mirovni plan.

Evropske prestonice ulaze u otvorenu paniku.

Francuska vojska priprema stanovništvo za žrtve.

Nemačka i Britanija dižu ton do pucanja.

Evropa pokušava da zvuči snažno jer poslednjih trideset godina izbegava da prizna istinu: kontinent koji ne kontroliše sopstvenu sudbinu uvek će reagovati bukom umesto strategijom.