U završnim godinama Drugog sv. rata pokazalo je da cevna PVO nije više dovoljna da zaustavi brze nemačke bombardere koji su uspevali da probiju odbranu i izvrše zadatak. Poligonski je dokazano da je za obaranje jednog strateškog bombardera (na maksimalnoj visini i pri maksimalnoj brzini) trebalo potrošiti municije koliko sam bombarder košta. Stoga su Britanci još 1943. godine započeli rad na PA raketi Brakemine (Brejkmajn – u slobodnom prevodu kočničar mina).
Pokušaji su okončani 1947. godine jer su predstavljali slepu ulicu. Stoga su krenuli drugim putem koji ih je doveo do rakete English Electric Thunderbird (tanderbird – mitska ptica Indijanaca koja najavljuje gromove).
Ovaj sistem nastao je po narudžbini Kov Velike Britanije (British Army) radi zaštite vazduhoplovnih baza i strateških objekata. Dve decenije se nalazio na borbenom dežurstvu, od 1957. do 1977. godine. A kako je tamo stigao i tako dugo potrajao, bez obzira na nedostatke?
Počeci
Sovjeti su 1949. godine ovladali atomskim oružjem i na Zapadu je nastala uzbuna. Britanci su naložili da se pokrene projekat Stage (Stejdž – pozornica), zamišljen kao fazni razvoj vođenih PA raketa. U fazi Stage 1 (stejdž 1) predviđena je razrada rakete srednjeg dometa do 32 kilometara, s mogućnošću presretanja dozvučnih i transzvučnih letelica. Predložena su dva projekta u kojima su učestvovale dve kompanije: English Electric (centralni London) koja je radila na projektu koji je nazvan po tadašnjem kodnom sistemu koristeći boje iz spektra duge – Red Shoes (Crvene cipele).
Konkurenti, čuvena kompanija Aeroplane Company Bristol (Bristol, jugozapadna Engleska), ponudila je projekat s kodnim nazivom Red Duster (crveni plašt). Britanska vlada prihvatila je i odobrila oba projekta, da bi se osigurala ukoliko jedan od njih ne uspe. Glavni projekat kompanije Bristol postala je raketa Bristol Bloodhound (bludhound – krupan i krvoločan lovački pas). Ovu raketu koristio je RAF (Royal Air Force) od 1958. do 1994. godine.
Program kompanije Ingliš Elektrik nije odbačen, naprotiv! Stvoren je tanderbird. Na njemu je počelo da se radi sredinom pedesetih godina i posao je tekao vrlo brzo. Rad je usporila odluka da se pređe na čvrsto pogonsko gorivo, pa time i sama potraga za najboljom smesom. KoV je 1957. godine usvojila tanderbird kao osnovni raketni kompleks ustupivši bladhound Rafu.
Šta je uticalo na izbor? Bolje karakteristike čvrstog pogonskog goriva u odnosu na ram-protočni motor konkurenta. Motor na čvrsto gorivo bio je pouzdaniji, omogućavao je mnogo veću mobilnost i privlačenje sistema do prvih borbenih linija, odakle bi se moglo i zasedno delovati. Tanderbird nije bio vezan za stacionalne lansirne rampe, mada je bilo i takvih položaja.
Posle temeljnih ispitivanja na britanskim (Aberport, Vels) i Australijskim (Južna Australija) poligonima, ispalivši više stotina raketa, vrh KoV je bio zadovoljan i predložio je da se u izradu rakete i kompleksa za nju uključi više podizvođača, kako bi se tehnologija saveznika ravnomernije razvijala.
Nije čudo da je tanderbird ličila na svog konkurenta jer to je bilo pionirsko vreme raketnih sistema, pa su učili jedni od drugih. Raketa je imala usko, cilindrično telo s konusnom bojevom glavom. Bila je dugačka 6,5 metara, a prečnika 52,7 cm. Ka repnom delu telo se blago sužavalo. Opremljena je bila s četiri trapezoidna krila-stabilizatora u krstastom rasporedu u cenralnom delu i rotirajućim repnim kormilima.
Najpre je razmatrana kombinacija bustera na čvrsto gorivo i marševskog motora na tečno, pa se tokom ispitivanja utvrdilo već ono gore navedeno. Time je odmah otpao rizični i spori proces punjenja pred lansiranje i ubrzan je proces dejstva. S druge strane, motor na čvrsto gorivo imao je ograničeno vreme rada jer je brzo sagorevao, pa je raketa značajan deo trajektorije letela po inerciji.
To je umanjivalo njenu manevrabilnost u završnom delu putanje. Raketa je lansirana s četiri uparena bustera Gosling, raspoređenih ukrug repnog dela. Na svakom busteru bio je stabilizator radi boljeg starta rakete i oni su odbacivani zajedno s busterima kada bi se aktivirao marševski stepen. Konstrukciono, busteri su bili i kruta veza za otpornost tela rakete.
Kako je funkcionisao sistem?
Raketa je navođena sa zemlje radarom Type 83 Yellow River (Žuta reka). Na kasnijim modelima to je bio radar Fireligh (vatrena svetlost) u kombinaciji s radarom za detekciju ciljeva. U trenutku uvođenja rakete u naoružanje taj radar je već bio zastareo, jer je radio u impulsnom režimu, osetljiv na radio-smetnje i nije mogao da registruje ciljeve na malim visinama. Zato je povratne zrake od cilja prihvatala poluaktivna glava za samonavođenje u raketi.
Stupanje u stroj
Ciljnu vrpcu prvi je presekao u julu 1957. godine tanderbird. Ministarstvo nabavki Velike Britanije potpisalo je ugovor s komapnijom Ingliš elektrik. Prvi primerci stigli su u naoružanje 36. i 37. teškog puka PVO 1968. godine kada su poslali u rashod teške PA topove kalibra 94 mm (3,7 inča). Svaki puk imao je tri baterije. U svakoj bateriji nalazili su se:
- Radar za otkrivanje i nišanjenje (stacioniran ili na prikolici) Type 88 Green Ginger (Tip 88, zeleni đumbir).
- Radar za navođenje i ozračavanje cilja. Na prvim modelima to je bio Type 83 Yellow River/Stingray (Tip 83 Žuta reka/Raža), a na kasnijem modelu bio je Type 86 Firelight / Blue Anchor (Tip 85 Vatrena svetlost/Plavo sidro).
- Komandno vozilo.
- Četiri, a zatim osam lansirnih rampi.
- Generator el. energije.
Raketa je imala standrardnu eksplozivno-raspraskavajuću b/g, a kasnije se predlagalo da se razvije nuklearna b/g kao kod američkih srodnih sistema. Od 1959. do 1961. godine baterije su bile raspoređene oko velikih baza KoV u Velikoj Britaniji. Posle toga su prebačene u Zapadnu Nemačku gde su služile za odbrane Rajnske armije. Taj potez ubrzan je naglim (i neočekivanim na Zapadu) razvojem sovjetskih balističkih raketa srednjeg dometa, pa su Britanci s pravom pretpostavili da su one, a ne bombarderi opasniji neprijatelj.
Modifikacije
Ovaj projekat doživeo je sudbinu svih pionirskih sistema. Nije imao mnogo modifikacija jer je raketna tehnika napredovala velikim koracima, izazivajući nepopravljivo zastarevanje postojećih raketa.
- English Electric Thunderbird Mk I: osnovna varijanta s dejstvom do 40 kilometara, sa impulsnim radarom.
- English Electric Thunderbird Mk II: poboljšana verzija koja je odobrena za upotrebu 1965. godine. Imala je novi radar neprekidnog zračenja i domet od 60 km.
- Red Rose (RSC): pokušaj da se napravi operativno-taktička raketa povećanih gabarita, s mogućnošću nošenja atomske b/g i dometom od 80 do 140 kilometara. Nije uzeta u razradu.
Završetak karijere
Početkom sedamdesetih godina ove rakete počeli su da zamenjuju kompaktnijim i moblinijim sistemima bliskog radijusa dejstva – Rapira. U to vreme pojavili su se i novi neprijatelji – jurišna avijacija i helikopteri, pa ovako spori i kabasti sistemi nisu mogli da odgovore realnim borbenim izazovima. Za razliku od bladhounda, tanderbird (koji je prvi počeo da brani britansko nebo) pokazao se nedovoljno efikasnim za dalju upotrebu, pa je 1977. godine povučen iz naoružanja.
Nije imao ni izvozni uspeh jer ga je zakupila samo Saudijska Arabija koja je 1967. godine preuzela od Britanije 37 korišćenih lansera u verziji Mk.I. Želju da uveze jedan od ova dva sistema iskazivala je šezdestih godina i Finska, ali je ostala samo pri kupovini malog broja raketa za ispitivanje. Lbija i Zambija su takođe imale izvestan interes za uvoz, no u to vreme tržištem naoružanja počeli su da vladaju sovjetski SAM sistemi.
