Kada je rat ukrao budućnost: prisilno uzimanje krvi od dece u nacističkim logorima

Ovaj naslov nije prepisan iz poznate igre ”Volferštajn” (Return To Castle Wolfenstein). Jednostavno, teško je naći pravi naslov za tekst koji sledi; nadao sam se da neću naći mnogo materijala, ili da je reč o jednoj od grubih izmišljotina ratne mitologije. Nažalost nije. Na Krimu sam bio u prilici da razgovaram s pratiocima dece koja su preživela Gorlovku i pakao Donbasa i mislio sam da sam sve čuo kada je reč o ljudskoj patnji i zverstvima, uzimanju organa, sakaćenju i kastriranju zarobljenika, silovanjima, itd. Stoga su redovi koji slede posvećeni žrtvama jedne pojave na koju mi je ukazao član foruma MyCity Military, SamostalniReferent. Reč je o prinudnom uzimanju krvi od dece.

To što su nemački lekari radili u vivo-eksperimentima nad logorašima, dotadašnja istorija medicine i ratovanja nije zabeležila. Istina, bilo je mučenja i sadizma svih vrsta kroz istoriju; dovoljno je da se setimo koloseuma ili inkvizicije. U logorima su uz primenu svih naučnih metoda, lekari koji su položili Hipokritovu zakletvu, izvodili eksperimente ispitujući gde su granice istrajnosti čoveka, ne bi li nacisti dobili rat. I kad pomislite da su Mengele i njegovi učenici vrhunac nečovečnosti, s prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza stižu dokumentovani dokazi da je uvek moglo još strašnije i gore.

U Ruskoj Federaciji postoji Istraživački pokret, pretraga (Поисковое движение). Oni deluju u sklopu Organizacije izviđača. Učestvovao sam na jednom njihovom simpozijumu i bio u prilici da se uverim u njihov entuzijazam. Hiljade dobrovoljaca, odlično organizovanih, podržanih od strane države, uz pomoć vojnih arhivista, istoričara, antropologa, genetičara, oružara, lokalnih ”kraeveda” (ljubitelji istorije svog kraja) itd, pretražuju polja bitke kako bi dostojno sahranili posmrtne ostatke oko pet miliona nestalih bez vesti (missing in action).

Jedan od takvih odreda krenuo je na prijavljen lokalitet za koji su postojali izvesni podaci, pa su hteli da ga bliže ispitaju i provere tačnost podataka. Pri tom je tema bila isuviše mučna da bi se o njoj mnogo znalo i govorilo u javnosti. Reč je o posmrtnim ostacima dece kojima su nacisti prinudno uzimali krv do poslednje kapi. Posle rata nikome u Sovjetskom Savezu nije služilo na čast što nije mogla biti sprečena tragedija kojom se bavi ovaj tekst.

Da ponovimo: na okupiranoj teritoriji Sovjetskog Saveza nacisti su osnovali logore u kojima su koristili decu kao prinudne davaoce krvi. 

Birali su uzrast od osam do 14 godina, kada ljudsko telo (osim u izuzetnim slučajevima) nije opterećeno hroničnim bolestima. Pri tom su nemački lekari tvrdili da je ljudska krv najzdravija u doba puberteta, jer su tada hormonski procesi najaktivniji. Prema dostupnim podacima, jedan od logora nalazio se u oblasti zaseoka Virica (Вырица).

On se nalazi u Gatčinskom okrugu (Гатчинский муниципальный округ) Lenjingradske oblasti (Ленинградская область). Nemci su, pažljivo skrivajući svoje pravo lice pred Evropom i predstavnicima Crvenog krsta, organizovali tokom 1942. i 1943. godine u krugu odmarališta Lenjingradske konfekcije Volodarski punkt gde su prisilno uzimali krv za svoje ranjenike! Nazvali su ga Dečji dom i u njemu se nalazilo oko 200 dece.

Druge zgrade poslužile su kao sanatorijum za odmor pripadnika nemačke oružane sile i oporavak ranjenih. Nacisti su bili spremni na sve kako bi prikrili ovo zlodelo. Deca su služila kao maska za rehabilitacioni centar: brala su jagode za ranjenike, šetala duž puteva ili pruga kako bi ih sovjetski piloti videli i izbegli bombardovanje, igrali se na livadama, itd. Ostaci te dece pronađeni su, otkopani i 1985. godine ponovo, dostojno sahranjeni. Podignuta je i stela s odgovarajućim napisom.  

U ovim zverstvima nacistima su aktivno pomagali Letonci. Nemačke ajnzac grupe A, B, C, i D bile su direktno zadužene za ovaj postupak. Ajnznac grupa A (Einsatzgruppen) bila je detaširana u sastav grupe armija Sever i svaka je imala od 800 do 1200 pripadnika. Oni su, pored zločina nad decom, ubili i preko 300.000 mirnih građana. 

Nažalost, ovo je daleko od usamljenog primera 

U Lomonosovskom reonu, na zapadu Lenjingradske oblasti, pored sela Nova Bura ( Новая Буря, fin. Uusi Puura, finsko-rusko naselje) pronađeni su ostaci preko 1400 poginulih. Niko od njih nije bio vojnik. Tu je bilo ostataka dece, starijih ljudi, pa trudnica. Na mnogim skeletima video se trag gareži jer su Nemci pokušali da spale tragove. Ni na jednom od ostataka dece nisu nađeni tragovi prostrela ili drugog načina likvidacije.

Na osnovu forenzičkih istraživanja pretpostavlja se da su deca, koja su se nalazila u susednom zaseoku,  umirala usled uzimanja krvi. Nacisti su masovno ubijali i nemoćne pacijente u lečilištima, psihički rastojene bolesnike, invalide i sve druge koji im nisu bili od koristi. Pri tom su sovjetske lekare primoravali da bolesnike u psihijatrijskim bolnicama lično ubijaju otrovnim injekcijama. 

Nacisti Letonije bili su posebno surovi. U konclogoru Salaspils(nem.Kirchholm, gradić u priobalju Baltika, tada ravnomerno naseljen Letoncima i Rusima)preko sedam hiljada dece mučeno je i ubijeno. Sva dokumenta o ovom logoru američki obaveštajci zaplenili su s arhivom SS u Berlinu i odneli u SAD, pa je teško doći do originalnih dokumenata, bez obzira na potpisan protokol o arhivsko-muzealskoj saradnji zemalja-pobednica. U ratnoj žurbi ostavljeno je mnogo dokaza na osnovu kojih je moglo da se zaključi kakva je bila sudbina te dece i ostalih logoraša.

U Rigi negiraju taj zločin, a sam logor nazivaju vaspitno-popravnim.

Makjejevka, grad u Donjeckoj oblasti, jeste još jedno mesto zločina. U Kirovskom reonu tog grada nalazi se spomenik jedinstven u svetu; podignut je deci – prisilnim davaocima krvi. U februaru 1942. godine Nemci su formirali dečji logor zvanično ga nazvavši brižnost, staranje ( призрение). Tu su prikupili oko šeststo dece od kojih su uzimali krv do poslednje kapi.

Septembra 1943. godine grad je oslobođen i na videlo je izbila istina. Već u prvoj grobnici koju su pretraživali, sovjetski islednici su pronašli više od 300 tela dece. Razlog smrti – infekcije i maksimalna iscrpljenost. Neka deca su odmah, posle prvog uzimanja krvi, podlegla iznurenosti. Skoro svi su ubijeni iskrvavljenjem za samo nedelju dana. Najmlađe dete imalo je šest meseci, a najstarije dvanaest godina. 

U maju 1944. godine nacisti su počeli da otimaju decu iz Poljeske oblasti (Полесская область) u jugoistočnoj Belorusiji, i odvodili u selo Skobrovka u Puhovskom reonu. Centralni deo sela su iselili i u 57 kuća smestili decu. Smatra se da je tako smešteno oko hiljadu dece. Svako od njih je dobilo karton na kanapu, sa imenom, prezimenom, godinom rođenja i adresom.

U selu su, radi prevare roditelja i javnosti, visile nacističke zastave i oznake Crvenog krsta. Nemci su hteli da pokažu kako žele da spasu decu od dejstava obližnjeg fronta. Jednim delom deca su birana za buduće arijevce, a ostala su postala prisilni davaoci. Ništa spolja nije ukazivalo da je u pitanju takva vrsta logora. Deca su spavala po kućama, nosila su svoju odeću. Samo su patrole saradnika esesovaca i bodljikava žica svedočili o tome da je reč o logoru.   

U Belorusiji bilo je 16 dečjih koncentracionih logora (!). Skobrovka i Crvena Obala ( Красный Берег), služili su isključivo za uzimanje krvi. Deca su postajala puni donori, što znači da su nacisti iz njih uzimali svu krv. Prvog jula iste godine logori su u neredu i žurbi napušteni usled naglog prodora sovjetskih snaga. Nije bilo vremena ni za evakuaciju dece, ali ni za ubijanje, pa su se deca razbežala po okolnim šumama. Kada su uspeli da se domognu svojih domova, svi su saznali šta se tamo stvarno događalo. 

Akcija spasavanja

Jedna epizoda partizanskog rata posebno se izdvaja. Beloruski partizani saznali su da Nemci u selu Sjomkovo (bel. Сё́мкава, rus. Семково, okolina Minska) od dece razmeštene po kućama uzimaju krv do poslednje kapi, s namerom da njihove leševe spale u logoru smrti Trostenjec (Тростенец, sada deo Minska). Bila je to akcija na život i smrt i nikakvih sumnji nije bilo da će partizani po svaku cenu krenuti da oslobode decu. Akcija je planirana i izvedena velikom brzinom i lukavstvom, kako bi se što više dece spasilo.

Saznali su koliko ima dece, pripremili su sanke za njihov prevoz (preko 60 zaprega), odredili prikrivene pravce izvlačenja, a u blizini nemačkih garnizona postavili borbene grupe da spreče Nemce u pokušaju intervencije. Akcija je sprovedena bez jednog ispaljenog metka! Po dvadesetak dece smeštano je na sanke, kamuflirano belim čaršavima i pod maskom noći odvezeni na sigurno. Približan broj spasene dece je preko hiljadu. Raspoređena su po okolnim oslobođenim selima. 

Ovo su najtragičniji primeri. Sigurno je takvih logora bilo još. Sve vojske su imale problem transfuzije na ratištu, samo su Nemci i njihovi saveznici to radili na ovaj način. Posle rata, kako smo već naveli, o tome se nije mnogo pisalo. Međutim, kako se poslednjih godina sve glasnije i drskije protura teza da su Nemci i Sovjeti krivi za Drugi svetski rat, pa se tako i kreira javno mnenje izjednačujući Ruse s nacistima, moramo da podsetimo kakvi su sve zločini činjeni i ko ih je činio. Da se nikada više ne ponovi.