Američki stručnjak: naši radari za upozoravanje na nuklearne projektile su ranjivi na hipersonične rakete

Nova analiza koju su objavili američki vojni stručnjaci podigla je zabrinutost u vezi sa bezbednosnom strategijom Sjedinjenih Država na Arktiku. Radari za rano upozoravanje koje Pentagon održava na Grenlandu, a koji su decenijama predstavljali temelj sistema za detekciju mogućeg nuklearnog napada iz SSSR, označeni su kao ranjivi na hipersonične krstareće projektile koje danas razvijaju i operativno koriste Moskva i Peking.

Ti radari, izgrađeni još u vreme Hladnog rata i kasnije nadograđivani, imaju ključnu ulogu u nadzoru severnog prilaza Severnoj Americi. Njihova svrha nije samo tehnička, već strateška: u scenariju nuklearnog sukoba, omogućavaju Pentagonu da ima nekoliko dragocenih minuta upozorenja pre nego što interkontinentalne balističke rakete prelete arktički luk i sruče se na ciljeve u Sjedinjenim Državama.

Međutim, hipersonične rakete poput ruskog „Cirkona“ i dalekometnih verzija sistema „Kindžal“ kreću se na visinama i putanjama koje su namenjene upravo zaobilaženju radarskih mreža izgrađenih za detekciju balističkih projektila.

Drugim rečima, sistem odbrane konstruisan za svet iz prošlog veka sada se suočava sa oružjem specifično projektovanim da ga učini beskorisnim.

Upravo to upozorava i Troy Bouffard, direktor Centra za arktičku bezbednost i stratešku moć pri Univerzitetu Aljaske. Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države na Grenlandu danas nemaju dovoljno gustu i koordinisanu mrežu protivvazdušne odbrane koja bi uopšte mogla da registruje, a kamoli da presretne hipersoničnu raketu.

Ako bi ti radari bili uništeni u prvom naletu, Sjedinjene Države izgubile bi svoje „oči i uši“ nad čitavim severnim Atlantikom. To bi značilo da donosioci odluka u Vašingtonu u najkritičnijem trenutku, trenutku u kojem se određuje odgovor na nuklearni napad, ostaju bez preciznog vremena, koordinata, broja projektila i procene putanja.

U takvom scenariju ne nestaje samo sposobnost odbrane: povećava se verovatnoća greške, pogrešne procene, preuranjene reakcije ili reakcije koja stiže prekasno.

Zanimljivo je da se o ovome ne govori u zvaničnim saopštenjima Vašingtona niti u medijima pod snažnim uticajem glavnog centra moći u SAD. Umesto toga, naglasak je često na narativu tehnološke nepobedivosti SAD i „stabilnosti odvraćanja“. Međutim, odvraćanje funkcioniše samo kada su obe strane uverene da druga strana može da vidi šta se dešava i da može da uzvrati.

Ako radari ne mogu da vide – odvraćanje postaje igra nagađanja.

Podsetimo, Amerika tvrdi da ubrzano razvija svemirske senzore (HBTSS) i budući presretač za kliznu fazu leta (GPI), ali ti sistemi su još uvek u fazi razvoja, pritom trpe i kašnjenja. Dakle, nisu operativno rešenje trenutno, a ni u bliskoj budućnosti.

Ranjivost američkih radara na Grenlandu nije samo tehnološki problem, već indikator promenjene globalne ravnoteže. Rusija i Kina znaju da mogu da ugroze ključne tačke američke strategije bez nužnog prelaska u totalni nuklearni sukob.

U ovakvom odnosu snaga, pitanje nije da li će se radari modernizovati i zaštiti, već da li će politika moći da prihvati promenu sveta u kojem SAD više nije jedina koja daje sebi za pravo da određuju pravila.