Francuska odbrambena industrija ulazi u novu fazu modernizacije vatrene moći dugog dometa. Kompanije MBDA i Safran potvrdile su početak razvoja novog višecevnog raketnog sistema nazvanog Thundart, koji bi u narednim godinama trebalo da zameni za sada zastarele francuske LRU sisteme dometa oko 70 kilometara.
Prva probna ispaljivanja zakazana su za sredinu 2026. godine u okviru državnog programa FLP-T, a Pariz ovaj projekat ne predstavlja kao samo tehničko unapređenje, već kao strateški povratak sopstvenoj autonomiji u korišćenju oružja dugog dometa.
Thundart je prvi put prikazan kao koncept 2024. godine i opisan je kao potpuno francuski razvoj, namenjen da po sposobnostima bude ravnopravan američkom HIMARS-u, sistemu koji je u protekle dve godine dobio izuzetnu vidljivost zbog svoje upotrebe u Ukrajini.
Za razliku od mnogih evropskih država koje su se oslanjale na američke sisteme i lanca snabdevanja, Pariz želi sistem koji može da bude razvijen, proizveden i modernizovan u Evropi bez spoljnog ograničavanja i bez zavisnosti od stranih izvoznih dozvola.
Tehnološka osnova Thundarta oslanja se istovremeno na poznate i nove francuske komponente. Navigacioni modul preuzet je iz iskustva Safrana sa vođenim bombama AASM Hammer, dok raketni motor i bojeva glava proizlaze iz MBDA programa „dubokog udara“. Raketni kalibar od 227 milimetara omogućava kompatibilnost sa postojećim LRU platformama, što će olakšati prelazni period uvođenja sistema u upotrebu.
Prva verzija rakete bi trebalo da ima domet oko 150 kilometara, što bi omogućilo gađanje komandnih postaja, skladišta, radara protivvazdušne odbrane i logističkih čvorišta bez prilaska liniji fronta. U drugoj fazi planira se razvoj varijante sa dometom do 500 kilometara, što bi predstavljalo kvalitativni skok i značajnu promenu ravnoteže vatrene moći u Evropi.
Ako razvoj bude tekao bez većih zastoja, LRU će poslužiti za prva testiranja 2026. godine, a zatim će se razmatrati masovna proizvodnja. Sistem upravljanja vatrom trebalo bi da bude povezan sa već postojećim francuskim sistemima, uključujući ATLAS i artiljerijsku mrežu zasnovanu na platformi CAESAR, čime bi Thundart bio uklopljen u jedinstveno vatreno komandovanje.
Šira pozadina projekta nije samo tehnička nego i geopolitička. Francuska već godinama govori o potrebi jačanja evropskog „stuba“ NATO-a, odnosno o sposobnosti Evrope da deluje i donosi odluke bez potpunog oslanjanja na Vašington. Ovaj proces je dodatno ubrzan ratom u Ukrajini, poremećajima u lancima snabdevanja i stalnim debatama o tome da li će Sjedinjene Države ostati vojno angažovane u Evropi u razmeri u kojoj su to bile tokom prethodnih decenija. U tom kontekstu, Thundart nije samo nova raketa, već deo procesa u kojem Evropi postaje jasno da bez sopstvenih instrumenata sile nema ni političke samostalnosti.
U isto vreme, poređenje sa HIMARS-om ostaje neizbežno. HIMARS je borbeno dokazan i aktivno korišćen, dok je Thundart za sada samo u fazi razvoja i bez operativnih iskustava. Francuska industrija ima tehničke kapacitete, ali ostaje pitanje brzine proizvodnje, stabilnosti budžeta i političke volje da se program gura do kraja. To znači da će 2026. godina biti ključna: uspešna probna ispaljivanja potvrdiće realnost projekta, dok bi kašnjenja otvorila prostor za povratak kupovine stranih sistema ili hibridnih rešenja.
Ako Thundart uspe, Francuska ne dobija samo novu raketu — dobija instrument strateškog uticaja. Ako ne uspe, Pariz će se vratiti istoj dilemi koja postoji već dvadeset godina: da li čuvati industrijski ponos ili kupovati tuđe oružje koje radi odmah.
Upravo zato projekt deluje kao mnogo više od pukog tehničkog unapređenja: on predstavlja test evropske sposobnosti da bude samostalna vojna sila u svetu koji se ponovo deli na blokove.
