Carstvo na staklenim nogama: kako je izgledala vojska Austrougarske pred Prvi svetski rat

Posvetimo pažnju ne tako davnoj istoriji, upravo stoga što su u njenom stvaranju učestvovali i naši sadašnji susedi. Evropska vavilonska kula, i jedna od poslednjih imperija, ušla je u Prvi svetski rat s velikim ambicijama. Na žalost svog mentora, Nemačke, Austrougarska je demonstrirala nemoć veštačke države.

Dvojna monarhija, poznata i kao Dunavska monarhija (Österreich-Ungarn, Osztrák-Magyar Monarchia), ali i kao K und K (Kaiser und König), nije imala ni etnički jedinstveno ime; u tom duhu podela i različitosti sve je teklo, pa i struktura i efikasnost oružanih snaga. Potrajala je samo 51 godinu.

Čime je krenula da brani svoju hegemoniju kada je maloj Srbiji objavila rat? Oružane snage (Streitkräfte von Österreich-Ungarn) bile su utemeljene na klasičan način, prateći šablon svog saveznika. Ovo je kratak osvrt na njihovu strukturu i delovanje.

Vrhovni glavnokomandujući bio je imperator. Njegov zamenik bio je komandant Oružanih snaga koji je tu dužnost obavljao u vreme procedure nasleđivanja prestola, ili u slučaju bolesti vrhovnog komandanta.

Generalštab (k.u.k. Generalstab für die gesamte bewaffnete Macht) radio je ono što su i svi štabovi tog vremena radili – razrađivao je odbrambene planove, starao se o mobilizaciji, vojnoj politici, obaveštajnoj službi i drugim pitanjima važnim za Oružane snage. I on je, kao i sve drugo, bio glomazan i ustinjen. Sačianjavali su ga:

• Glavna operativna uprava KoV (Der Generalstab).
• Operativna uprava artiljerije Kov (Der Artilleriestab).
• Operativna uprava inžinjerije (Der Geniestab).
• Uprave aparata Generalštaba.

Štabski oficiri bili su razvrstani na saradnike centralnog aparata (s činom ne nižim od kapetana), mađih saradnika u trupnim štabovima i specijalista za školovanje i diplomatske odnose. Birani su od diplomiranih pitomaca vojne akademije s opisnom ocenom ne nižom od dobar. Posle određenih godina strojeve službe oficiri su mogli steći trajni status štabskih starešina u činu majora i višem.  

Kopnena vojska

To je bio najmasovniji vid Oružanih snaga. U njen sastav ulazili su:

• Carska kopnena vojska sa 16 korpusa opšte namene (22 divizije s konjičkim i artiljerijskim brigadama).
• Oružane snage Austrije sa sedam pešadijskih, jednom brdsko-planinskom i jednom konjičkom divizijom, s pridodatom artiljerijskom brigadom.
• Oružane snage Mađarske i Hrvatske koje su imale osam pešadijskih i dve konjičke divizije, uz četiri artiljerijske brigade.
• Rezervni sastav Austrije i Nemačke (u vreme ratnog stanja).
• Austrijske snage poslednje odbrane samo za slučaj rata  (Landver).
• Mađarske snage poslednje odbrane samo za slučaj rata (Honved).

Carska Kopnena vojska imala je sledeće rodove:

• Pešadija, u sastavu 33 frontovske i tri lake divizije. U sastavu pešadije nalazilo se 40 bataljona  jegera (Jäger – lovac), slobodnih strelaca, pešadije za napad u rastresitom, pojedinačnom rasporedu.
• Konjica, u sastavu 10 divizija (20 brigada), sa dobrovoljačkim automobilskim korpusom.
• Artiljerija je imala 40 brigada i 10 samostalnih bataljona.
• Inžinjerija i specijalne jedinice (inžinjerija, pontonirski odredi, pozadinske čete, železničke i automobilske jedinice i odeljenja veze).
• Snage bezbednosti u sastavu Carskog korpusa vojne policije.
• Samostalne čete avijacije pri KoV.

Osnovna štabska struktura bila je u rangu pešadijske ili brdsko-planinske divizije; u njih su ulazile po dve brigade s konjičkim i artiljerijskim pojačanjem. 

Krajem XIX i početkom XX veka KoV je imao na brojnom stranju:

• 102 pešadijska puka četvorne bataljonske formacije.
• 42 streljačka bataljona.
• 42 konjička puka sa po šest eskadrona u svakom.
• 14 artiljerijskih brigada, svaka s 16 baterija po osam oruđa.
• 15 inžinjerijsko-pionirskih bataljona.
• Železnički puk.
• Telegrafski puk. 

Pešadijske jedinice bile su raspoređene u 70 brigada različitog sastava; dve brigade bile su raspoređene kao samostalne u Dalmaciji, a od ostalih 68 formirane su 32 pešadijske divizije. Konjički pukovi imali su 18 brigada. Korpusa je bilo 15. Svi su imali stalni sastav, osim 15. korpusa koji je bio raspoređen za okupacionu službu u Bosni i Hercegovini; njegov starešinski sastav je periodično rotiran.

U miru, pre početka Velikog rata, Oružane snage Austrougarske imale su 16 konjičkih baterija (poseban vid poljske artiljerije za podršku konjičkim jedinicama), s 96 oružja. Po drugim podacima, postojalo je osam konjičko-artiljerijskih dviziona sa po tri baterije u kojima se nalazilo po četiri oružja, ukupno 24 baterije s 96 oružja.

Naoružanje pešadije

Osnovno naoružanje pešadije bila je delimično uvedena puška ”Štajer M1895” (Mannlicher M1895), kalibra 8 mm, s bajonetom, uvedena u naoružanje 1896. godine. Očigledno je bio problem novca jer država nije mogla masovno da preoruža već starije obrasce 1888 i 1891. Takođe su pešaci delimično posedovali i revolvere ”Gaser 1898” (Rast & Gasser M1898), kalibra 8 mm.

Pešadijski puk imao je jedan puškomitraljeski vod (oficir i 34 potčinjena) koji je imao dva puškomitraljeza   ”Švarcloze” (Maschinengewehr Patent Schwarzlose M.07/12), u osnovnom kalibru 8 mm, na postolju. Taj mitraljez je, u zavisnosti od naručioca, imao četiri kalibra sa šest različito dimenzioniranih metaka (8x56R, 8 x 50 mm R Mannlicher, 7,92×57 mm, 6,5×55 mm, 6,5×54 Manliher – Šenauer i  6,5×53 mm R).

Divizije u Dalamaciji imale su po dva puškomitraljeza na bataljon. Ukupno je bilo 345 puškomitraljeskih odeljenja na 708 bataljona. Druge ratne godine, u pešadijskom bataljonu već je bilo četiri posade puškomitraljeza, a 1916. godine i taj broj je udvostručen. 

Konjičko naoružanje

Konjanici su dužili karabin ”Štajer”, pištolje ”Štajer” (Roth-Steyr M1907, službeno nazvan Roth-Krnka M.7) kalibra 8 mm, kao i hladno oružje (mačeve i sablje). Konjica je u puku imala puškomitraljesku četu, ali u sastavu koji je pripadao KoV nije bilo više od 14 puškomitraljeskih vodova – 12 u konjičkim pukovima Austrije i dva Mađarske. Puškomitraljeski vod imao je dva odeljenja s četiri posade.

Trebalo je da se formacijski popuni 29 konjičkih puškomitraljeskih vodova, ali i posle takve popune vatrena moć konjičke divizije bila je slabija od pešadijskog puka ruske i nemačke armije. Artiljerijsko naoružanje konjice bilo je trojne formacije: na korpus (sastava osam divizija), dolazio je jedan divizion s tri baterije konjičke artiljerije koja je koristila poljske topove M.5 kalibra 76,5 mm.

Naoružanje roda artiljerije

KoV je, kao što smo naveli, imala 42 topovska, 14 haubičkih i šest brdsko-planinskih pukova, uz osam konjičkih diviziona. Divizija KoV je 1909. godine je formacijski imala u topovskom artiljerijskom puku 34 oruđa M.5 kalibra 80 mm (do rata je baterija imala četiri cevi, a posle početka rata – u baterijama je bilo po pet topova).

Većina jedinica imala je topove obrasca 1875/96 u kalibru 90 mm. Haubički pukovi imali su poljsku haubicu M.99 kalibra 104 mm (model 1899.godine). Brdsko-planinski pukovi imali su planinske topove kalibra 70 mm i haubice kalibra 104 mm.  

Ratna mornarica

Austrougari su imali solidnu ratnu mornaricu. Linijska flota bila je sastavljena od četiri divizije sa 12 brodova. Flotilu krstarica sačinjavala je jedna divizija s osam krstarica, uz 40 minonosaca i torpednih čamaca. Flotila obalske odbrane imala je dve divizije sastavljene od pet linijskih i krstarećih brodova. Podmornica je bilo šest. Baze su se nalazile duž jadranske obale u sledećim okruzima:

• Pula (tehnička komisija RM, brodogradilište, škola inžinjerije, bolnica).
• Trst (komandna škola Fiume, uprava pozadine i transporta).
• Sebeniko.
• Kastel Nuovo.
• Snage RM za priobalje bile su raspoređene u Pekinu i Tjancinu. 

Ratno vazduhoplovstvo

Godinu dana pred rat KoV je imala 55 aviona koji su, zajedno sa školskim avionima, bili raspoređeni u deset samostalnih četa avijacije. Četiri aviona su bili borbeni, dok su dva bila u rezervi. Komanda je računala i s dva borbeno sposobna dirižabla.

U to vreme Francuska je već imala 450 aviona, 23 dirižabla, Rusija 190 aviona i šest dirižabala (tri u izgradnji), a Italija je u proleće 1914. godine imala 380 aviona. Poznato je da su od početnih, viteških susreta nenaoružanih aviona u vazduhu, vrlo brzo prešlo na oružane sukobe, pa su ubrzanim tempom svi avioni dobijali naoružanje.  

Vojna obaveza i služba

U Austrougarskoj je vojni rok bio obavezan, a pozivani su uzrasti od 21 do 23 godine.  Obveznici koji su bili upisani u regrutsku rezervu armije ili teritorijalne odbrane nisu pozivani dok ne bi napunili 23 godine. Rokovi službe bili su sledeći:

– U kadrovskoj armiji (redovan sastav) tri godine vojnog roka i sedam godina u rezervi, a deset godina u regrutskoj rezervi.

– U teritorijalnoj odbrani obaveza je bila dve godine za lica koja su u redovnom sastavu odslužili deset godina, a 12 godina za one koji su odmah bili upisani u Teritorijalnu odbranu (ili njenu rezervu). U sastav Teritorijalne odbrane ulazili su svi vojno sposobni građani uzrasta od 19 do 42 godine i oni su imali dva poziva (Aufgebole): u prvom pozivu bila su lica od 19 do 37 godina, a u drugom od 38 do 42 godine.

Sva lica u rezervi (osim pripadnika Landšturma, poslednje odbrane, koji su pozivani samo za slučaj rata) imala su obavezu provera i vežbi. Provere su bile svake godine i trajale su jedan dan, a opšte trajanje vežbi bilo je četiri i po meseca za regrutsku rezervu, a sedam i po do devet meseci za teritorijalnu odbranu. Pri tom su vežbe najduže mogle da traju do pet nedelja.  

Šta je ostalo iza Austrougarske i njene vojske, jake na papiru? Promenila se mapa Evrope. Stvoreno je više novih država, ali i žarišta koja ni do danas nisu ugašena. Među tim problemima i žarištima nalazimo se i mi. Tako je uvek kada se nešto veštački, na neprirodnim temeljima, stvori.