Ukrajina između mira i iluzije: da li je javnost spremna na pregovore?

Koliko su Ukrajinci, zaista za pregovore i za mir? U ovom osvrtu potrudićemo se da vam predstavimo kako se kreira javno mnjenje (fama publica, vox populi) Ukrajine kada je reč o najvažnijim pitanjima – pregovorima i miru. Do sada je urađeno mnogo anketa na tu temu.

Da li formirana slika odgovara stvarnosti, takođe ćemo pokušati da istražimo. S anketama ima mnogo problema i nisu samo metodološke prirode, odnosno znanja i veštine da se one sprovedu. 

Koliko su ankete objektivne? 

Realizacija ankete zavisi od mnogo faktora: ko ih je naručio, ko ih radi, ko je i kako sastavio pitanja (da li su retorička, sugestivna ili analitička) i koliko ih je; potom slede komplikacije: ko na terenu ankerira i kako, ko odgovara na pitanja i u kojoj situaciji, gde se obavlja anketa i, možda najvažnije, ko rezultate prezentira javnosti i s kojom namerom.

Mnogo je prepreka za objektivan pristup, čak i u najboljoj nameri, kakva bi po pravilu trebalo i da bude. Ali, u SVO ništa nije kao pre, pa ni ankete. Opšti utisak je da Zapad i njihov proksi ”partner” Ukrajina ne žele mirno rešenje, ili ga bar mi ne vidimo u njihovim predviđanjima. Zahtevi su maksimalistički i to je to.

S druge strane, objektivnost ankete otežava, sasvim sigurno, i situacija na liniji dodira, odnosno trenutno stanje. Na istoku ništa novo. Ruska armija kljucka, granice se pomeraju mic-po-mic, nestanci struje su postali rutina. Nema velikih kotlova, proboja, pa vojska može organizovano da odstupa bez panike koja bi svakako uticala na javno mnjenje. I rat postane svakodnevica. 

Upravo je ono, mišljenje javnosti, to što umanjuje potencijal pregovaračkog procesa, baš zbog načina na koji to predstavlja vrh u Kijevu. Ukrajinci se trude da svoj režim svetu prikažu kao pošten, nekorumpiran, demokratičan, pravi izraz volje naroda. Pri tom sam predsednik de iure nije više legitiman, ali oko toga neka se spore eksperti ustavnog prava.

Stoga brojne ankete (kroz pismeno ili usmeno obraćanje ispitanicima) pokušavaju da na osnovu socioloških istraživanja daju neki materijal za razmišljanje o tome da li su na vidiku pregovori i mir. Trenutno bolji način nije dostupan. Međutim, kako smo već nagovestili, u tom pristupu ima mnogo problema koje ne vredi ignorisati. 

Šta sve ometa objektivnu analizu? Pronađimo stručan odgovor, bez ostrašćenosti i navijanja, jer metodologija istraživanja mišljenja javnosti ima svoja pravila. Njihovo nepoznavanje ili zloupotreba, manipuliacija, vode u slepu ulicu, a to se lako primeti. Pred anketarima se nalaze dva najočiglednija problema:

Prema zapadnim izvorima, oko sedam miliona Ukrajinaca napustilo je državu. Rusi imaju druge podatke – oko deset do dvanaest miliona; moguće je da na Zapadu ne računaju one koji su u Donbasu ili su izbegli u Rusiju. Koliko god da ih je, oni ne mogu učestvovati u domaćim anketama, onim koje se sprovode na licu mesta i daju kakvu-takvu mogućnost za lični uvid koji je najvažniji. Eto već prve anomalije.

Jedno je surfovati po netu, biti na viberu ili vacapu iz bezbednog okruženja  druge države, a drugo sedeti frustriran u mraku nekog kijevskog skloništa. Već ovaj podatak, nedostatak validnog uzorka, za osam do deset procenata umanjuje tačnost interpretacije rezultata. Zašto? Zato što ti državljani koji su izbegli iz Ukrajine sasvim sigurno imaju drugačije mišljenje o ratu i patriotizmu.

Telefonske ankete koje praktikuju dve poznate istraživačke agencije KIIS (КИИС – Киевский институт социологии, Kijevski institut sociologije, osnovan 1990. godine) i Rejting (Рейтинг,  соціологічна група, osnovana 2008. u Kijevu) veoma su dvosmislene i teško im je verovati.

Postoji još jedan veoma važan razlog: u državi koja je decenijama gajila strah od prisluškivanja teško je očekivati da sada, u ratno vreme, neko otvori dušu i počne preko telefona da se ispoveda šta stvarno misli o tome šta ih je snašlo. Sa najnovijom tehnologijom i pristupom svim mogućim informacijama (posebno ličnim podacima bez kojih je već nemoguće dobiti i najbanalnije potvrde) potpuno je izvesno da se sve može prisluškivati i pratiti – a to se i radi.  

Stoga, ukoliko ima Ukrajinaca (a sigurno ih ima) koji trezveno razmišljaju o miru, pa i pregovorima, oni će radije izabrati da mudro drže jezik za zubima. 

Pošto agencije agencije znaju za to, okreću se drugom rešenju: poslati brojne anketare da na ulici, po kafićima, prodavnicama, direktno pitaju sagovornike – pa šta bude. I tu pre početka ankete takođe počinju problemi: kao mesto za anketiranje odbacimo odmah istočne i prifrontovske oblasti. Malo koji kvalifikovani anketar ili sociolog će rizikovati život zbog javnog mnjenja. Da nastavimo s gomilanjem prepreka objektivnog anketiranja? Da.

Pošaljimo anketara u Zapadnu Ukrajinu, oblast u kojoj su Petrljura i Bandera ovekovečeni desetinama spomenika, nazivima ulica, ustanova, itd. Tu je do pedesetih godina buktao ilegalni ustanički pokret koji je predvodila UPA (Українська повстанська армія). Tamo ispitivači sigurno neće dobiti objektivne odgovore na pitanje hoće li Ukrajinci mir i pregovore. Kao što se može videti, prostor za ankete sve je uži.

Ali, tu nije kraj izazovima objektivne ankete i analize koja bi potom usledila. Desetine, ako ne i stotine hiljada porodica širom Ukrajine na najmaštovitije načine skrivaju svoje muške članove regrutnog godišta od patrola i pozivara. I do njihovog mišljenja bi se teško došlo, mada je izvesno da su oni za mir, inače se ne bi skrivali. Pri tom ove koji se skrivaju ne interesuju previše uslovi pregovora niti koliko će i šta ostati od Ukrajine. Oni bi da prežive. Međutim, malo koja agencija, čak i da dopre do takvih, neće smeti da objavi rezultate njihovog mišljenja jer bi im to, verovatno, bila poslednja anketa.    

Kakvo je pravo stanje?

Na ovo se ne može pouzdano odgovoriti. Ipak, ima podataka s kojima se vredi suočiti. Očigledno je da svetski analitičari nemaju, niti će dobiti, dovoljno materijala da sačine kakvu-takvu objektivnu sliku i realnu prognozu društvenih zbivanja. Stoga ostaju podaci koji su do sada prikupljeni i jesu na raspolaganju, svim zainteresovanim, pa i nama. Iza njih svojim renomeom stoje agencije koje su ih prikupile. 

Šta nam oni govore? 

Oni svedoče o zakonomernoj evoluciji razmišljanja: 

● Prve ankete, 2022. godine, pokazuju da je gotovo 70-80% ispitanika vatreno podržalo otpor do pobede, uključujući i zauzimanje (vraćanje u Ukrajinu) Krima i Donbasa.  

● Ratničko raspoloženje doseglo je svoj vrhunac 2023. godine kada je 84% ispitanika bilo za borbu.

● Već 2024. godine ratobornost je počela da opada. Od 24% onih koji su u januaru bili za mir, broj je porastao u novembru na 33%. 

● Ove, 2025. godine dominiraju sve izraženije želje da se započne s pregovorima. Prema dostupnim rezultatima ankete koju je u avgustu sprovela agencija Rejting (verovatno po nalogu Zelenskog, kako tvrde mnogi mediji i nezavisni analitičari) 59% je bilo za kompromis. Međutim, samo 13% se saglasilo da Ukrajina ostane na granicama iz 2022. godine jer bi to podrazumevalo odustajanje od Krima i Donbasa.  

● Militantnoj struji ne idu u prilog ni podaci druge velike agencije koju smo naveli – Kijevskog međunarodnog instituta sociologije. Kod njih su zabeleženi  trendovi koje su konstatovali njihove kolege i konkurenti iz Rejtinga. U junu ove godine 52% ispitanih bilo je kategorički protiv bilo kakvih teritorijalnih ustupaka. To je za dva procenta više nego u februaru, ali već 38% anketiranih je spremno na određene gubitke ako je to cena mira i nezavisnosti. Eksperti ove agencije ponudili su, pored osnovnog pitanja, još tri verzije pitanja koje razotkrivaju veoma značajne nijanse:

1. Na pitanje da li se ustupci tretiraju kao zvaničan gubitak teritorija, protiv pregovora bilo je 68%.

2. Ako bi to značilo predaju novih teritorija (Herson, Zaporožje), onda je protiv pregovora 78% ispitanika.

3. Za bilo kakvo de facto priznanje (ali ne i de iure), bilo je 43%, a protiv je bilo 48%.

Ove ankete nisu mogle da prođu bez amerčkog uplitanja. Uključio se, ni manje ni više, Galup (Gallup, Inc, Vašington, SAD), jedna od najpoznatijih i najstarijih svetskih agencija. Njihova anketa, sprovedena u julu 2025. godine, pokazuje dramatično stanje javnosti Ukrajine.

Čak 69% anketiranih je za pregovore što je pre moguće; to je ogroman skok u odnosu na ona 22% iz 2022. godine. Sve vreme samo se 24% anketiranih drže i dalje ideje borba do pobede. U Galupu su to nazvali kolapsom podrške, ilustrujući to dodatnim podatkom da samo četvrtina ispitanika veruje kako će se sukob završiti iduće, 2026. godine. 

Slika koju pruža anketa kada je reč o integracijama u zapadne strukture još je turobnija: šanse za stupanje u NATO realno ocenjuje samo 32% anketiranih, za razliku od tačno dvostruko više u 2022. godini (64%).  Stupanju u EU nada se 52% što je takođe pad sa 73% na početku SVO. Ove brojke signaliziraju da je reč o dubokom razočarenju u dugotrajnu državnu strategiju, na šta utiču sve slabije nade u stranu pomoć, pre svega na fonu realnih gubitaka. Sve ovo navodimo uz pretpostavku da je Galup agencija kod koje se ne mogu naručivati frizirane ankete.   

Ovde se prognoze opšteg raspoloženja protiv bilo kakvih pregovora ne završavaju. U procene stanja i raspoloženja Ukrajine umešao se i prestižni Centar Razumkova (Центр Разумкова, Український центр економічних і політичних досліджень імені Олександра Разумкова  – Ukrajinski centar za ekonomske i političke studije Kijev, poznata nevladina organizacija).

Njihovi podaci iz marta ove godine pokazuju da je samo pet do osam procenata ispitanika spremno na bolne kompromise. Samo sedam procenata je za to da se ukinu sankcije Rusiji, a 22% je spremno da se odrekne neutralnosti i stupanja u NATO. Ogromnih 78-82% je protiv takvih koraka. Regionalne razlike pokazuju i izvesne nijanse: što su rezultati bliži linijama fronta na jugu i istoku, kompromisi su manje odbojni (14-15% je za ustupke) i obratno: na zapadu je samo dva do šest procenata spremno na neki kompromis. 

Slika je, ako nije doterivana, logična i tiče se geografije: što su dalje od eksplozija i pogibije, ispitanici su ratoborniji. 

Šta možemo da iz ovih podataka zaključimo, koliko god oni bili podešavani za potrebe podrške režimu Zelenskog? Moguće je i ovde čitati između redova. Uprkos velikim pritiscima, mišljenje običnih Ukrajinaca probija cenzuru, ograničenja i suprotstavlja se propagandi. To se može videti ne samo kroz ankete, već i kroz ezopovski interpretirane poruke na društvenim mrežama, crnoj estradi političkog vica i neformalnim kontaktima među ljudima, a to se teže sprečava ili kontroliše.

Posle fantastične ideje o nanošenju strateškog poraza Ruskoj Federaciji i njenom komadanju iz 2022. godine, javnost polako počinje da pokazuje razumevanje i za pregovore, a za mir svakako. Trenutni ukrajinski maksimum je zadržavanje na linijama dodira. U tom slučaju Ukrajinci treba da se sete da su sami doveli na vlast Zelenskog koji je rasturio Minski proces i konstantno pogoršavao odnos s Rusijom, unoseći čak i neke klauzule u Ustav (koji se inače svuda veoma teško menja).  

Kako stoje stvari na kod velikog suseda? Rusi su od prvog dana naglasili da su za mir, demilitarizaciju i denacifikaciju, ali ne kroz nacionalno poniženje. Pošto se stanje svesti Ukrajinaca veoma sporo menja, ostaje im da ispune ciljeve zbog kojih su i počeli SVO s namerom da zaštite pripadnike svog naciona. Tako su se i odredili na konferencijama koje se bave novom bezbednosnom arhitekturom sveta, to nije iznenađenje ni za koga. Za njih druge varijante nema, a posle toga ni pregovori neće biti u formatu kakvom se nada deo Ukrajinaca.