Pobednici u izgubljenim ratovima retko dobijaju pažnju javnosti. Međutim, rekli bismo da nema ljubitelja dobrog ratnog filma koji nije odgledao ”Devetu četu”. Scenario o njoj deo je istinite operacije s kojom smo vas upoznali – Magistrale. Kako se dogodilo da Deveta četa (njeno ime iz poštovanja u Rusiji uvek pišu velikim slovom) bude najveći heroj ove drame?
Da bi se obezbedio deo magistrale Gardez-Host, iz sastava koji su bili određeni da ispune taj zadatak, umesto desantom, peške su na deo okolnih visova poslate dve od tri čete trećeg bataljona. To su bile Osma i Deveta padobransko-desantna četa opšte brojnosti do 90 ljudi. One su formacijski pripadale 345. gardijskom padobransko-desantnom puku (345-й гвардейский парашютно-десантный полк).
Brojnost sovjetskih četa određivana je prema specijalnostima. Tako je motostreljačka četa imala do 130 ljudi, tenkovska do 60, a specijalne jedinice upravo do 90 ljudi. To će reći da su ove dve čete krenule na zadatak prepolovljene. Pretpostavka komande je, verovatno, bila da će oni brzo zauzeti visove i s dominantnih položaja lakše ih braniti, ili je druga polovina ostavljena u rezervi.
Osma četa je dobila zadatak da zauzme tri visa, a Devetoj četi zapalo je da posedne dve bezimene kote, 3234 i 3228, s kojih je mogla da kontroliše deo puta dužine od 20 do 30 kilometara. Kote su, očigledno, bile od najviše strateške važnosti i to su obe strane dobro znale.
Izviđaćki vod Trećeg padobransko-desantnog bataljona, podržan vatrom Devete čete, zauzeo je 27. decembra kotu 3228. Međutim, juriš na najvišu kotu 3234 nije bio uspešan. Noću, 27. na 28. decembar 1987. godine, posle artiljerijske pripreme i ta kota je pala, pa je magistrala Gardez-Host došla pod punu kontrolu združenih sovjetskih i afganistanskih vladinih snaga.
Komandant 345. puka potvrdio je rešenje komandanta Trećeg bataljona da koncentriše sva tri voda Devete čete na koti 3234, pošto se ona nalazila na sedam do osam kilometara jugozapadno od srednjeg dela magistrale, zauzimajući najpovoljniju poziciju. Devetom četom komandovao je stariji lajtant (stariji poručnik, u rangu čina našeg kapetana) Sergej Tkačov (Сергей Ткачёв) koji je inače bio zamenik komandira čete. Na zauzetom položaju brzo su izvedene neophodne inžinjerijske radnje.
Utvrđeni su položaji i vatrene tačke za zaštitu ljudstva i borbenih pozicija, a južna strana prilaza bila je minirana. Četa je ojačana posadom teškog mitraljeza kalibra 12,7 mm litica (Утёс). Faktički, kotu je štitilo ne više od 39 ljudi, što je predstavljalo 40% formacijskog sastava.
Dopunski je na položaj, kao artiljerijski izviđač-korektor, stigao i kapetan Ivan Babenko koji je inače bio komandir voda Druge baterije haubica artiljerijskog diviziona 345. puka. Kada je sve to obavljeno, 30. decembra 1987. godine putem su mogle bezbedno krenuti kolone za snabdevanje ugroženih mesta i jedinica.
Položaj nije bio dugo miran. Već sedmog januara 1988. godine počinje artiljerijska priprema duhova, kako su Sovjeti zvali mudžahedine (u prev. sveti ratnici). Početni zadatak pobunjenika bio je da neutrališu otporni punkt na koti 3234, ili da ga unište kako bi omogućili izlazak na put Gardez-Host i njegovo ponovno blokiranje.
Napad je bio sinhronizovan tako što su duhovi krenuli i na pozicije Prvog padobransko-desantnog btaljona 345. samostalnog padobransko-desantnog puka, opterećujući sovjetsku liniju. Komanda puka kratko vreme nije mogla da proceni koji je glavni pravac napada jer su mudžahedini primenili, neočekivano, sovjetsku taktiku. U 15.30 sati počeo je glavni napad iz bestrzajnih oruđa, minobacača, streljačkog oružja i ručnih raketnih bacača. Ispaljeno je i nekoliko desetina reaktivnih projektila iz zaplenjenih VBR.
U trenutku kada je situacija postala kritična, do pozicije Devete čete probio se izviđački vod Trećeg bataljona u sastavu od 12 ljudi, pod komandom starijeg poručnika Alekseja Smirnova. Oni su sa sobom doneli i dragocenu zalihu, dopunu municije. Da bi u tome uspeo, vod je prešao tri kilometra veoma složenog planinskog terena u zaštiti mraka.
To je omogućilo da Deveta četa, a zatim i druge obližnje jedinice, izvrše neočekivani kontranapad i reše pitanje bitke. Mudžahedini, ocenivši promenu situacije, prekinuli su napad, pokupili ranjene i mrtve i počeli s povlačenjem. U odbijanju napada veliku ulogu odigrala je artiljerija, odnosno tri haubice D-30A 122 mm i tri samohodna oruđa Akacija 152 mm, koji su ispalili za kratko vreme preko 600 projektila.
Dogodilo se nešto što se na ratištima događa, ali vrlo retko. U odsutnom trenutku bitke, kada su duhovi bili nadomak rovova i kada je izgledalo da će započeti krvav sukob prsa-u-prsa u kome bi oni svakako bili u prednosti, stariji poručnik Babenko naveo je artiljerijsku vatru na svoje položaje! Kao iskusan artiljerac, unapred je pripremio kritične tačke najbližeg dometa, a artiljerci su učinili ostalo.
Na komandnom punktu cele operacije nalazio se i komandant 40. armije, general-poručnik Boris Gromov. Njega je neprestano izveštavao situaciji komandant 345. gardijskog puka potpukovnik Valeriji Vostrotin. Za obezbeđenje pouzdane i neprekidne veze s Devetom četom nad terenom je dežurao avion-retranslator koji je korigovao baražnu vatru u reonu najtežih borbenih dejstava.
Za 12 sati borbe neprijatelj nije uspeo da zauzme kotu. Gubici mudžahedina nisu utvrđeni jer su sa sobom odneli mrtve. U Devetoj četi poginulo je šest vojnika, 28 je ranjeno, od čega njih devet teže. Mlađi seržant V.A. Aleksandrov i redov A.A. Meljnikov posmrtno su odlikovani ordenom Heroja Sovjetskog Saveza.
Pogled na afganistansku stranu
Artiljerija mudžahedina dejstovala je s teritorije Pakistana (!). Prema svedočenju komandanta Trećeg bataljona, radi prebacivanja rezervi i evakuacije neprijatelj je koristio helikoptere. Zbog toga je komandant puka izdvojio i poslao bataljonu posadu s prenosnim raketnim kompleksima.
Prema različitim izvorima, kod mudžahedina, koji su napadali fanatično, u talasima, bilo je od 200 do 400 ranjenih. Jedinica koja je napadala kotu 3234 bila je odevena u crnu uniformu s pravougaonim crno-žuto-crvenim našivkama na rukavima, što je svedočilo da je reč o pripadnicima grupe Crna roda (Чёрный аист).
Jedan od komandanata ove elitne jedinice bio je i Bin Laden (Osama bin Mohammed bin Awad bin Laden, Уса́ма бен Муха́ммед бен Авад бен Ла́ден). Da je ovo bila jedna od presudnih bitaka za Magistralu, svedoči i podatak da su u borbi učestvovali borci pakistanskog puka komandosa Činhatval.
Nekoliko reči i o filmu. Da nije bilo njega, ova epizoda bi ostala jedna od bezbroj anonimnih zapisa o pojedinačnom i grupnom herojstvu ljudi koji su imali osećaj obaveze prema svojoj državi. Ovo je deo utisaka koji su objavaljeni u knjizi eseja i ogleda o ratnom filmu, ”Kalibrar 35” (širina filmske trake), autora Dragog Ivića i Danka Borojevića.
Film je prikazan 2007. godine godine u Ruskom domu u Beogradu, čime je otvoren festival savremenog ruskog filma. Počevši od scenarija, preko ”kostima”, rekvizite, specijalnih efekata, od početka do kraja osećate se kao da ste nevidljivi i neravnjivi bili sve vreme na toj koti.
Projekciji filma u Beogradu prisustvovao je Boris Gromov, komandant 40. armije, sa svojim ratnim drugovima. Njihov komentar? Film je istinit, to su bile njihove reči, a kada to kažu ratnici prema čijoj sudbini je snimljen ovaj film onda im treba verovati. Jedina, opravdana primedba bila je: nemoguće je drugarstvo, koje je tada skovano, predstaviti umetničkim jezikom, pa to reditelju i ne zameraju.
Izvanrednih detalja ima mnogo, pa navedimo samo neke, kako bismo vas motivisali da pogledate film, ako to već niste učinili:
● Sama špica dok helikopteri prelaze preko mrtve, puste zemlje govori više od svih reči: ovde nas čeka pustoš, sumornost, mrtav pejzaž.
● Ilustrativan je momenat kada bezazleno afganistansko dete, preplašenog, ali ljupkog lica i pogleda, ubija iskusnog ruskog vojnika koji s olakšanjem, neoprezno okreće ledja, dovoljno govori o kakvom ratu je bilo reči.
● Nezaboravni su završni momenti kada stiže ”konjica”, odnosno helikopteri. Oni su, pored Bela i drugih konstruktora, deca ruskih inovatora – Sikorskog, Milova i i Kamova, pa su te ”ptice” Rusima prirodjene.
● Još jedan lep detalj vezan za sve poznavaoce ruskoga filma: i u ovom filmu nastavlja se zlatna grana ruskih reditelja-glumaca koja je započela sa Bondarčukom starijim, nastavila sa Nikitom Mihajlkovim i mnogim drugim. U filmu Deveta četa reditelj Fjodor Bondarčuk igra Hohola, beskrajno odanog i iskusnog zastavnika koji gine u toku finalne borbe. Još jedan reditelj se pojavljuje u ovom filmu, a ne režira ga, već gostuje kao glumac: to je Stanislav Gavaruhin, legendarni reditelj filma i pisac knjige ”Velika ruska kriminalna revolucija”.
Kada su se uključila svetla posle projekcije, general Karabanov, jedan od afganistanih veterana, u građanstvu načelnik Volokolamska, gradskog okruga Moskve, na moj upitan pogled odgovorio je: Ko bude hteo da napravi bolji film od ovoga, moraće da vodi gledaoce u Afganistan…
Odličan tekst, na žalost film još nisam odgledao, ali hoću sigurno, Ruska kinematografija sazlužuje dosta pažnje i divljnja, šteta što je tako malo zastupljena u svetu, kao i njihovi animirani filmovi za decu.
Девета чета (9 Рота) је изузетан филм, препоручујем и Битку за коту 776 где су деведесет Руских падобранаца бранили коту од преко две хиљаде Чеченских фанатика, преживело је само шест и на крају филм Пробој (Прорыв) исто филм о Десантњикима у Чеченији…