Evo priče o sovjetskom odgovoru na američke izazove, mada su i ti izazovi bili inicirani od strane jednog rođenog Rusa. Izvanredne sposobnosti i mogućnosti helikoptera odavno su ljudima poznate. O tome smo pisali u tekstu Helikopter-univerzalni vojnik. Vrlo specifični, teško rešivi tehnički zahtevi odlagali su njegovu masovnu pojavu i praktičnu primenu, a prvi eksperimentalni primerci prikazani su još dvadesetih godina prošlog veka; međutim, kada se pojavio, postao je koristan u mnogim oblastima (vojsci, privredi, filmu, televiziji, sportu, itd).
Čak ni Drugi sv. rat, u kome su se pojavila kapitalno nova sredstva, nije značajno ubrzao njegov razvoj. Istine radi, treba navesti da su Amerikanci već 1943. godine koristili, kako smo već pisali, u borbenim dejstvima helikoptereSikorsky R-4, ali u malom broju, u Burmi, Kini i u pacifičkom arhipelagu radi evakuacije pilota oborenih aviona. Međutim, posle rata sve je poteklo drugačije. Tako je bilo i sa sovjetskom helikopterskom školom, sigurno najprestižnijom na svetu.
Mi-1 dobio je od strane NATO ime Hare, odnosno zec. Kumovi su bili upućeni u etimologiju te reči jer je ruska reč заяц stigla iz sansrtskog glagola žaisti (skakati). Rad na njemu započeo je u Konstruktorskom birou M.L. MIla (Национальный центр вертолётостроения имени М. Л. Миля и Н. И. Камова) krajem 1940. godine. Mihail Mil (Михаи́л Лео́нтьевич Миль, 1909-1970), pored Kamova, Sikorskog i Bela, postao je jedno od najslavnijih imena ove vrste letilica, a po broju proizvedenih primeraka možda i najuspešniji.
Kada je završen Drugi sv. rat Sovjeti su se (kao i svi drugi), okrenuli i helikopterima. Već 1946. godine Mil, koji je u to vreme bio specijalistau CAGI (Центральный аэрогидродинамический институт им. Н.Е. Жуковского), pripremio je projekt trosedog helikoptera s elisnim motorom M-13 i dao mu jednostavnu oznaku ЭГ-1 (экспериментальный геликоптер – eksperimentalni helikopter). Reakcije su bile povoljne pa vlada 1947. godine svojim rešenjem № 4001/1368 osniva OKB-4 radi projektovanja helikoptera. Mil u tome nije bio usamljen jer su slične projekte razvijali i N.I. Kamov, A. S. Jakovljev i mnogi drugi.
Radna oznaka u novom Birou bila je GM-1 (геликоптер Миля). Korišćena su sopstvena iskustva, ali i američka. Sredinom 1947. godine u Kijevskom vazduhoplovnom zavodu № 473 već su napravljena tri prototipa, pa su avgustu na krutoj sigurnoj vezi obavljena prva letna ispitivanja. Posle toga na aerodromu Zaharkovo kraj Moskve počela su fabrička ispitivanja. Prvo slobodno lebdenje obavljeno je 20. IX 1947. godine, a deset dana kasnije počela su kompletna ispitivanja.
Dva prototipa su uništena pa je bilo potrebno doraditi ukupnu konstruciju. Tako doteran prototip je u avgustu 1949. godine prebačen u Naučno-istraživački institut RV na poznatom aerodromu Ahtubinsk u Astrahanskoj oblasti radi državnih ispitivanja. Ona su počela 10. septembra iste godine potrajavši s uspehom mesec i po dana. Komisija je preporučila aparat za usvajanje, uz sugestije u vezi s pojednostavljivanjem tehnike pilotiranja, smanjenjem vibracija i lakšom manipulacijom na tlu. Ubrzo je taj predlog ozvaničen vladinom uredbom od 21. II 1950. godine pa je helikopter dobio oznaku Višenamenski helikopter MI-1. Na osnovu te odluke počela je predserijska proizvodnja prvih 15 letelica u Vazduhoplovnom zavodu br. 3 u Moskvi.
Da li su Sovjeti žurili?
Jesu, i to s razlogom. Korejski rat pokazao je prednosti helikoptera, posebno njihovu upotrebljivost i nezamenjivost u medicinskoj i logističkoj nameni. Oni su radikalno promenili način razmišljanja na ratištu. Tokom 1952. i 1953. godine iz Kazanjskog vazduhoplovnog zavoda № 387 (sada Kazanjski helikopterski zavod) izašla je prva serija od 30 primeraka.
Od 1957. godine specijalisti Milovog biroa postepeno su prebacivali dokumentaciju u vazduhoplovno preduzeće SWK Swidnik (grad Svidnik u Poljskoj) gde je do 1965. godine proizvedeno 1683 helikoptera u raznim modifikacijama, od kojih je SM-1 bila osnovna poljska oznaka. Najveći deo proizvodnje bio je za potrebe SSSR.
Prvi sovjetski helikopter, pa pun pogodak! U periodu od 1958. do 1968. godine postavio je 27 priznatih svetskih rekorda, među njima rekord brzine na visinama od 100, 500 i 1000 metara, rekord u visini leta (6700 km) i u daljini (1654,571km). Originalni model i njegove modifikacije izvezene su u Afganistan, Albaniju, Alžir, Bugarsku, Mađarsku, DDR, Egipat, Irak, Kinu, Kubu, Severnu Koreju, Mongoliju, Poljsku, Rumuniju, Siriju i Finsku. U svim vidovima i rodovima Oružanih snaga SSSR korišćen je do isteka poslednjih resursa 1983. godine.
Modifikacije:
S obzirom na to da je Mi-1 bio pionirski poduhvat, nije čudo što su i modifikacije, prepravke i unapređivanja bila stalna i brojna:
- Mi-1: osnovni model iz 1948. godine.
- Mi-1U: školsko-trenažni model (учитель).
- Mi-1T (tročasovni) s motorom AI-26V i povećanim resursom.
- Mi-1TU: njegova školsko-trenažna varijanta.
- Mi-1TKR (izviđačko korekturni / корректировщик-разведчик) na bazi Mi-1T.
- Mi-1A: produženi resurs do 600 časova između dva servisa, elektromehanički trimeri i mogućnost nošenja dopunskih rezervoara.
- Mi-1AU: školsko-trenažni na osnovi prethodne modifikacije.
- Mi-1AKR: izviđačko-korekturni na osnovi Mi-1A.
- Mi-1M: opremljen za sve vremenske uslove; dodate kočnice za točkove.
- Mi-1MU: školsko-trenažni za prethodnu modifikaciju.
- Mi-1MKR: izviđačko-korekturni na osnovi Mi-1M.
- Mi-3: duboka modernizacija za medicinske potrebe. Imao je novi rotor s četiri lopatice, konforniju kabinu i podvesne gondole na bokovima za prevoz ranjenika.
- SM-1: poljska vartijanta, prvi put poletela 1956. godine. Glavna oznaka je bila SM-1/300 (broj sati između reomnta lopatica glavnog rotora). Po tim osobinama on je bio kopija MI-1T.
- SM-2: poboljšana varijanta poljskog proizvođača s novim motorom Lit-3, premijerno poletela 1959. godine. Imao je mogućnost prevoza ranjenika u glavnoj kabini, a nosila su ubacivana kroz nosni otvor. Za njega, usled kasne pojave, Sovjeti nisu bili zainteresovani pa je napravljeno svega 86 primeraka.
- Sve varijante koje su pravljene za privredu i građansku upotrebu dobijale su posle osnovnog imena indeks NH ( народноe хозяйствo).
Karijera u stroju
Helikopter je smesta pokazao svoju nezamenjivost u kurirsko-transportnoj ulozi. Prvi pokušaji da ga naoružaju i postane borbena mašina počeli su 1958. godine. Na Mi-1MU montirana su dva kontejnera s 12 nevođenih raketnih projektila TRS-132. Usledio je dug period raznih pokušaja da se naoruža mitraljezima, bombama, pa i vođenim pt raketama ”Falanga”. S ovim helikopterom kao borbenim sredstvom nije se previše računalo, ali on se pokazao kao odlična eksperimentalna platforma koja se pokazala veoma upotrebljiva za vrlo različite vrste naoružanja.
Eksperimenti su završeni time što je 1961. godine komisija dalekovido preporučila varijantu Mi-1MU s ”Falangama” (četiri PT rakete 3M11), ali vojno rukovodstvo za to nije imalo sluha. Konzervativni vrh nije ni slutio šta sve ova sprava može da uradi na bojnom polju. Razrađeni projekti još tri godine su isprobavani od strane upornih konstruktora, pa su odbačeni kao sredstvo borbene primene.
Jedini izuzetak bio je projekat protivpodmorničkog helikoptera koji bi bio baziran pri mornaričkom vazduhoplovstvu. Ideja je bila da se opremi lopaticama i repnim delom na sklapanje. U ovom slučaju prepreka nisu bili generali i admirali, već motor AI-26V koji nije mogao da podnese teret morskog bombardera.
Ipak, Mi-1 je stigao i da ratuje, ali ne za potrebe SSSR. Helikopteri s oznakom Mi-1 (ponekad s oznakom Mi-1V – vojni, военный) korišćeni su u Kini u borbi s preživelim ustanicima Kuomintanga, a na Kubi su značajno doprineli u borbama s naoružanom opozicijom. Egipćani i Sirijci su ga koristili protiv Izraela, a ratovao je i u Severnom Jemenu, dok je u Iraku korišćen protiv Kurda.
Za prvi uspešan sovjetski model, Mi-1 je imao obećavajuće karakteristike. Uz pilota mogao je da poveze još dva putnika, maksimalnom brzinom do 195 km/h. Dužina trupa bila je 12,4 metra, a sa rotorom 17 metara. Praktični plafon leta bio je 3500 metara, a daljina s dopunskim tankovima 370 kilometara. Masa praznog helikoptera bila je 1798 kilograma; dijametar glavnog rotora bio je 14,35 metara, a repnog 2,5 m. Sam helikopter je do vrha rotora bio visok 3,3 metra. Ukupno je proizvedeno 2680 komada (po drugoj verziji 2.594) dok na smenu nisu došli Mi-2, Mi-4 i najpopularniji Mi-8 u mnogo varijanti.
