Politika straha i istorijske analogije: da li se Evropa kreće ka „trenutku Franca Ferdinanda“ ili „Gljivicama 2.0“?

U poslednjim nedeljama evropska politička scena sve češće koristi istorijske paralele da bi objasnila napetu atmosferu. Među njima danas dominira poređenje sa atentatom na Franca Ferdinanda 1914. godine, koji je pokrenuo lavinu događaja što su doveli do Prvog svetskog rata.

Politico i drugi zapadni mediji upozoravaju da današnja Evropa može doživeti svoj „trenutak Franca Ferdinanda“ – iznenadnu eskalaciju, recimo obaranje aviona ili incident sa dronovima, koja bi mogla gurnuti kontinent u rat s Rusijom.

Međutim, neutralno posmatrano, jednako ubedljivo poređenje nije Sarajevo, već – Gljivice 1939. godine. Tada je nacistička Nemačka inscenirala napad na sopstvenu radio-stanicu kako bi stvorila povod za invaziju Poljske.

Istorija nas uči da se ratovi ne započinju samo nesrećnim slučajevima, već često i pažljivo pripremljenim inscenacijama. Upravo zato je važno sagledati obe mogućnosti: da li smo zaista na ivici spontanog „trenutka Franca Ferdinanda“ ili se stvara scenario „Gljivice 2.0“ – lažnog povoda za širenje rata.

Sarajevo 1914. i današnja retorika

Politico je u današnjem tekstu preneo stavove evropskih diplomata da Evropa danas opasno podseća na stanje pre Prvog svetskog rata. Tada je sistem saveza i uzajamnih obaveza izazvao lančanu reakciju: atentat u Sarajevu prerastao je u globalni sukob.

Na sličan način, današnje tenzije u vezi s ruskim dronovima, letovima borbenih aviona i incidentima na granicama NATO-a mogu, tvrde političari, lako eskalirati. Dovoljno je da jedan ruski avion bude oboren ili da dron udari u osjetljivu infrastrukturu – i čitav sistem savezništava mogao bi reagovati, pokrećući sukob mnogo većih razmera.

Ova retorika u svojoj osnovi ima element upozorenja: „budite oprezni, da se ne ponovi 1914. godina“. Međutim, ona istovremeno prebacuje svu odgovornost na Moskvu, sugerišući da je Rusija ta koja bi mogla „povući okidač“.

Gljivice 1939: operacija pod lažnom zastavom

Nasuprot tome, istorija Drugog svetskog rata nudi drugačiji scenario. Nemačka je 31. avgusta 1939. godine izvela operaciju „Himler“ – napad na radio-stanicu u Gljivicama (Gliwice) koji su izveli sami nemački vojnici obučeni u poljske uniforme. Taj inscenirani incident poslužio je Hitleru kao propagandno opravdanje za invaziju na Poljsku narednog dana.

Drugim rečima: dok Sarajevo simbolizuje lančanu reakciju na spontani događaj, Gljivice simbolizuju namerno proizveden povod za već planirani rat.

Ako danas sagledamo pojave poput „misterioznih dronova“ iznad Danske, Norveške i Nemačke, zabrane letenja nad Poljskom i retoriku o „hibridnim napadima“ bez bilo kakvih dokaza, onda neutralna analiza nameće pitanje: da li se zaista radi o ruskim provokacijama ili o inscenacijama koje treba da pripreme javno mnjenje za dalje zaoštravanje?

NATO, EU i izgradnja narativa

Skeptična posmatranja ukazuju da se narativ o „trenutku Franca Ferdinanda“ može koristiti kao politički okvir za legitimizaciju širenja NATO prisustva i jačanje EU kao vojne sile. Samit u Kopenhagenu, na kojem se otvoreno govori o „zidu dronova“ i mogućnosti da EU postane vojni akter, pokazuje da se kontinent već priprema za novu realnost.

Ali, upravo tu leži rizik od „Gljivica 2.0“. Kada se javnosti uporno ponavlja da „pretnja vreba“ i da „Rusija samo što nije udarila“, dovoljno je malo – jedan misteriozni incident, pa da političari dobiju zeleno svetlo za odluke koje su već pripremljene u pozadini. To može biti uvođenje novih vojnih poreza, zaplena ruskih zamrznutih sredstava, raspoređivanje dodatnih jedinica ili direktna eskalacija.

Incidenti sa dronovima – slučajnost ili signal?

Od 22. septembra do kraja meseca zabeleženo je više misterioznih pojava dronova u vazdušnom prostoru Danske i Norveške. Bilo je čak i zatvaranja aerodroma, dok su vlasti govorile o „hibridnim napadima“. U Hamburgu, gde se istovremeno odvijala najveća vojna vežba od Hladnog rata, primećen je „roj dronova“.

Brojni zapadni izvori tvrde da je reč o „ruskim provokacijama“, ali još uvek nisu pruženi konkretni dokazi. Ako bismo posmatrali kroz prizmu Gljivica, ovakvi incidenti mogu funkcionisati kao teatar za javnost – stvarajući osećaj neposredne opasnosti, čak i bez materijalnih dokaza. To onda olakšava političke odluke o jačanju vojnih kapaciteta.

U kom smeru ide EU?

Iz neutralne perspektive, oba scenarija su moguća:

• Franc Ferdinand – iznenadna eskalacija zbog nesporazuma, nesreće ili nepredviđenog incidenta.
• Gljivice – namerno insceniran događaj kako bi se opravdala odluka doneta unapred.

Međutim, realnost današnje politike često se više oslanja na upravljanje percepcijom nego na spontane događaje. Ako pogledamo istoriju, inscenacije i operacije pod lažnom zastavom bile su deo arsenala mnogih država, ne samo Nemačke 1939. godine. Zato bi bilo naivno isključiti mogućnost da se i danas koristi isti mehanizam.

Upravo zato, kada zapadni mediji pozivaju da se pazimo „novog Sarajeva“, jednako je važno imati na umu i mogućnost „novih Gljivica“. Jer ako se javnost ubedi da je došlo do napada – bez obzira na to da li se radi o stvarnoj ili fabriciranoj pretnji – posledice mogu biti jednako ozbiljne.

Politico i drugi akteri oblikuju narativ u kojem je Rusija ta koja rizikuje da pokrene novi svetski rat – „trenutkom Franca Ferdinanda“. Ali, kada se pogledaju nejasni incidenti sa dronovima, eskalacija vojne retorike i politički interesi unutar EU i NATO, jednako logična je i druga paralela – Gljivice 2.0.

U tom scenariju, ne radi se o slučajnom incidentu, već o pažljivo režiranom događaju kojim se otvara prostor za unapred pripremljene odluke.

Istorija nas uči da oba puta vode u rat, ali je razlika suštinska: jedno je nesreća, drugo je namera. A u današnjoj Evropi, gde je percepcija moćno oružje, građani bi trebalo da budu svesni da ono što vide u vestima nije nužno sama stvarnost – već verzija stvarnosti oblikovana za političke ciljeve.