Američki predsednik Donald Tramp iskoristio je nedelju Generalne skupštine UN da pošalje nekoliko poruka koje već odjekuju na obe strane Atlantika: mogućnost oštrih tarifa „radi pritiska na Moskvu i njene kupce“, kritiku efikasnosti UN, poruku da NATO ima pravo da obori ruske avione koji naruše vazdušni prostor članica, kao i retorički zaokret – tvrdnju da Ukrajina uz podršku Evrope i NATO može da povrati svu okupiranu teritoriju. U pozadini svega su navodno sve učestaliji incidenti na istočnom krilu Alijanse i pitanje evropske zavisnosti od ruske energije i azijskog preusmeravanja tokova nafte.
Tramp je u Njujorku govorio o „oštrim tarifama“ kao instrumentu pritiska na Rusiju, ali i na države koje kupovinom ruske energije amortizuju sankcije. Bloomberg navodi da Bela kuća razmatra novi krug carina usmeren i na velike kupce ruske nafte poput Indije i Kine – sa idejom da se smanji Kremlju priliv od energenata kroz indirektni pritisak na najveće tržišne ventile. Ako bi politika bila usvojena, to bi lomila postojeće lance snabdevanja i dodatno zaoštrila trgovinske odnose Vašingtona sa ključnim azijskim ekonomijama.
Poseban odjek imala je Trampova poruka da „NATO ima pravo da obori ruske avione“ koji povrede vazdušni prostor članica. Isti Bloomberg piše da je poruka izrečena u kontekstu sve češćih preleta i dron-incidenata oko Baltika i Poljske, kao i estonske optužbe da su ruski MiG-31 nakratko ušli u njihov vazdušni prostor. U praksi, takva odluka i dalje ostaje u domenu nacionalnih pravila o upotrebi sile i političke procene, ali signalizacija iz Vašingtona pojačava kredibilitet retorici sa severoistoka Evrope.
Ta signalizacija nije došla bez prethodne pripreme terena: Poljska je 10. septembra saopštila da je oborila više ruskih dronova koji su povredili njen vazdušni prostor tokom masovnog udara na Ukrajinu – prvi put da je neka članica pakta otvorila vatru u ratu, makar protiv bespilotnih letelica. Reuters beleži da je incident bio dovoljan da Varšava zatvori više aerodroma i aktivira NATO konsultacije, uz procenu da je bilo preko 20 dronova u naletu, od kojih su do četiri oborile poljske i njima savezničke snage.
U istom taboru vesti, Euronews je preneo da je NATO „snažno upozorio“ Moskvu nakon navodnog kršenja estonskog vazdušnog prostora, dok je Alijansa pojačala prisustvo sistema PVO i letelica ranog upozorenja na Baltiku. Iako ovakva saopštenja zvuče ritualno, u praksi znače više borbene smene, gušće mreže radara i bržu gotovost presretača – činjenice koje povećavaju cenu eventualne greške ili provokacije.
Najveći retorički zaokret ipak se tiče Ukrajine. U razgovoru s novinarima Tramp je poručio da „Ukrajina uz podršku EU i NATO može da se bori i vrati svu svoju teritoriju“, navodeći da se Rusija suočava s ekonomskim teškoćama. Reuters ovu promenu tonusa opisuje kao „rhetorical shift“ u odnosu na ranije skeptične poruke – politički važan, jer utiče na očekivanja oko obima i tempa pomoći, čak i ako se konkretni modaliteti još ne vide.
Istovremeno, Tramp je oštro kritikovao efikasnost Ujedinjenih nacija – poručivši da organizacija ima „ogroman potencijal“, ali da isuviše često „sve ostaje na oštrim pismima“. ABC News je prenio isečke iz govora u kojima američki predsednik konstatuje da UN ne zaustavljaju ratove i da se moraju „meriti rezultatima, a ne deklaracijama“. To je dobro poznata linija kritike u Vašingtonu, ali izrečena s govornice UNGA ima veću težinu: šalje poruku donatorima i državama članicama da će se SAD fokusirati na koalicije voljnih i bilateralnu moć, kada multilateralizam zapinje.
Još jedan deo Trampove poruke usmeren je prema Evropi: „kupovina ruske nafte i gasa“. U praksi, EU je brzo smanjila direktan uvoz ruske nafte morem, ali ruska nafta i derivati i dalje pronalaze put preko „blendovanja“ i preusmerenih tokova iz trećih zemalja, pre svega Indije, Turske i Kine. Bloombergovi navodi o mogućim carinama usmerenim na te posredne kanale pokazuju da Vašington razmatra instrumente koji bi pogađali „sive“ tokove – skupe za trgovinu i geopolitički osetljive, jer zahvataju partnere čije je oslanjanje na jeftin energetski input realnost industrijske konkurentnosti.
Kijev je pokušao da kapitalizuje ovaj trenutak. Tramp i Zelenski ponovo su se sreli na marginama sednice UN, a poruka iz Vašingtona bila je da će SAD nastaviti da isporučuju oružje kroz NATO kanale, „dajući Alijansi slobodu delovanja“. Iza te formulacije stoji praktični kontinuitet – sistemske isporuke municije PVO, protivdron kapaciteta, oklopne tehnike iz zaliha i usluga održavanja – ali i mogućnost da se logistika sve više „evropeizuje“, dok finansijski i politički kišobran ostane američki. Ovakva podela posla već je prisutna u pojedinim programima i mogla bi se produbiti ako EU ubrza zajedničke nabavke i proizvodnju municije.
Kakve su posledice za teren? Kratkoročno, događaji poput poljskog obaranja dronova i estonske prijave povrede vazdušnog prostora guraju NATO bliže režimu „stalne visoke budnosti“ duž cele istočne linije kontakta – više patrola, više elektronike, više vojne policije u vazduhu. Srednjoročno, evropske vlade bi mogle brže da zatvaraju rupe u PVO i radarskoj mreži i da više ulažu u protivdron sredstva na nivou brigada i korpusa. Dugoročno, ideja o carinama usmerenim na „kupce ruske energije“ bi – ako postane politika – promenila aritmetiku globalne trgovine energentima, prelila se na cene i inflaciju i otvorila nova frikciona polja između Vašingtona s jedne straen i Nju Delhija i Pekinga s druge.
Ne treba zanemariti ni političku dimenziju Trampovog „zaokreta“ o Ukrajini. Reuters beleži da su poruke o mogućnosti potpunog povraćaja teritorije praćene insistiranjem na većoj ulozi Evrope u finansiranju i industrijskoj potpori – čime se istovremeno podiže moral Kijeva i šalje signal Briselu da je vreme za još dublji zahvat u sopstvenu odbrambenu kasu. Koliko je to realno zavisi od kapaciteta evropskog vojnog kompleksa i političke volje da se potrošnja drži visoko tokom više budžetskih ciklusa.
I na kraju – kakav je zbir? Vidimo zatezanje šrafova na tri nivoa: vojnom (brža reakcija i čvršće „crvene linije“ NATO-a na granici), ekonomskom (najava carinskog pritiska na energente i posrednike) i političkom (oštar ton prema UN i retorička podrška Kijevu). Sve zajedno, to je pokušaj da se promeni dinamika rata bez formalne eskalacije. Dakle, obuzdavanje incidenta pre nego što postane obrazac, pokušaj „sužavanja kiseonika“ ruskoj energiji kroz treće zemlje, i održavanje ukrajinskog rata „zaradom“ u vremenu i prostoru kroz evropsku kičmu i američki kišobran. Koliko će svaka od tih poluga zaista delovati – zavisi od odlučnosti aktera da zaista plate cenu koju nose. Za sada, bar po signalima iz Njujorka, Vašington poručuje: spreman je da zategne.
Danju vatrogasac, noću palikuća.
Tramp je postao predsednik za podsmeh. Jedan dan kaže da obe strane moraju da se odreknu od teritorije, drugi dan kaže da Ukrajina može biti cela zauzeta ako ne pristane na dogovor, a treći dan kaže kako Ukrajina može povratiti teritorije. Jedan dan podržava Rusiju i kaže da su ruski i nacionalni interesi legitimni, a već drugog dana naziva Rusiju agresora. Totalno nebitna osoba. Obična lutka sa koncima na njegovim rukama i nogama.
Inače oko njegove izjave da je Rusija papirni tigar. On je isuviše brzo zaboravio Avganistan i američko poniženje celih 20 godina. Za podsećanje, Avganistan nije dobio ni pušku pomoć,a kamo li logistiku kako Ukrajina danas dobija. I to nije sve, izgubili su oni i u Vijetnamu i Koreji, izgubili su skoro pa svuda gde su išli kopneno. Dok na drugoj strani Rusija drži i napreduje niz 2000km drugog fronta u zemlji koja je imala 6 ili 7 najveću armiju sveta sa preko 1.000.000 aktivne trupe, sankcionisana sa 19 paketa i dok je druga strana naoružavana od strane preko 40 zemalja.
Kao što sam i već rekao, predsednik za podsmeh.
Izgleda da se je na toj lutki previše konaca, pa se očas zamrse i onda mu se sinhronizacija poremeti. Zato deluje tako konfuzno.Jedino u čega je čovek siguran, kada se radi o njemu je to da je alav na pare.
Očekivano od Trampa. Shvatio je da je u idelnom trenutku da kroz profit vojno industrijskog kompleksa popravi ekonomsko stanje u Americi. Bitno je da više ne poklanjaju i dijele, već da prodaju , a Evropa plaća ceh. Ko je tu dobitnik? Naravno Amerika i Zelenski, koji se od samog početka sukoba, trudi da u isti uvede NATO jer mu samo to omogućava bilo kakvo preživljavanje i ostanak na vlasti. Gubitnici? Evropa i ukrajinski narod, koji gine, a za to već odavno nije briga nikoga, pogotovo finansijere rata i profitere, koji na tome enormno zarađuju. Bitno je sukobiti se posredno sa Rusijom, slabiti je, jer nije samo cilj dovesti NATO na granice, cilj je ogromno bogastvo i teritorija Rusije. Gdje je granica, to je pitanje? Da li će ekonomija evropskih zemalja uspjeti da isfinansira alavu američku vojnu industriju i Zelenskog, koji kao krpelj na govečetu, pije krvi i sve je veći. Koliko će goveče izdržati vidjećemo, ali rušiti Rusiju sa ekonomskim mjerama može neko ko nije naučio ni jednu lekciju iz istorije, jer bogat ne ratuje, a tu mislim na kolektivni Zapad. Ruse ni jedna sila nije pobijedila, ni Otomanska imperija, ni Napoleon ni Vermaht. Posle tih ratova ruska vojska je kao pobjednik bila kod Pariza i kod Berlina. Očigledno da su mnoge linije pređene, a da li su crvene, vidjećemo. Slaba Evropa, bez jakih država i nacionalnog interesa, pretvorila se, od ekonomske unije u političko krilo NATO i elite iz Brisela se tako ponašaju. Ključno je da vodeće države Evrope, Francuska i Njemačka progledaju i na izborima se riješe svojih elita koje od EU žele napraviti jednu državu koja će biti poslušnik starijeg brata i koja će u potpunosti, vojno i ekonomski zavisiti od Amerike. Svijet je više polarizovan i od vremena hladnog rata. G 7 ili ostatak svijeta, koji podržava Rusiju ili nije njen protivnik, može se naslutiti pobjednik.