Švajcarska konfederacija (Schweizerische Eidgenossenschaft, Confédération suisse, Confederazione Svizzera), poznata i kao Helvetska republika (Confoederatio Helvetica) jedna je od najstarijih konferedacija na svetu, verovatno s najdužim periodom neutralnosti. Kada se oslobodila Habzburga, Švajcarska je osmog novembra 1307. godine proglasila nezavisnost, a posle pobede nad nemačkim carem Maksimilijanom Prvim 1499. godine i potpunu nezavisnost.
Ona je zasnovana na dokazanoj vojnoj snazi i neutralnosti. Službeno, u današnjem obliku, postoji od 1848. godine. Ovakvo opredeljenje omogućilo je Švajcarskoj da bude sedište mnogih svetskih organizacija, ali i ogroman, nedodirljiv sef u kome se čuvaju nebrojane vrednosti mnogih zemalja.
Neutralna Švajcarska bila je trn u oku Hitleru i njegovim ambicijama. Granica sa tadašnjim Silama osovine (Italijom, Nemačkom i prisajedinjenom Austrijom) bila je duga 1238 kilometara. Ako tome dodamo i granicu s okupiranom Francuskom (573 km uz 50 kilometara formalno demilitarizovane zone), dobijamo realnu sliku: Švajcarska je mogla biti napadnuta s kružne osnovice dužine preko 1860 kilometara, jer je bila u celosti opkoljena.
Hitleru je tu oazu slobode posmatrao kao pretnju jer je Švajcarska u toku rata bila eldorado za špijune, azilante i protivnike nacističkog režima. Izdao je nalog da se osmisli i isplanira operacija Tanenbaum (Unternehmen Tannenbaum, ranije poznata kao Operation Grün), izvršni deo opšteg plana Schweiz (Švajc). Bukvalno značenje je Operacija jelka, jela. Nemačka komanda radila je na četiri slična plana da bi finalni plan dobio upravo ovo ime, tokom završnih detaljisanja u oktobru 1940. godine.
Zamisao operacije
Francuska se predala posle samo 42 dana aktivnih operacija, potpisavši ponižavajuće primirje u šumi Konpjenj (Armistice du 22 juin 1940, Waffenstillstand von Compiègne 1940). Nemcima su apetiti porasli i nisu gubili vreme. Isplanirali su da napadnu Švajcarsku sa teritorija koje su oni kontrolisali, dok bi Italijani napali s juga. Čak su 31. jula 1940. godine postavili i liniju podele između dve okupacione zone.
Ona bi išla pravcem: Sen-Moric (it. San Maurizio, rom. San Murezzan, fr.Saint-Maurice), vododelnica Are (Aar, leva pritoka Rajne) i Rone (najveće evropske pritoke Sredozemnog mora), do planinskog masiva Retikon i planine Tedi (Toedi berg), završavajući na planini Mutler (Muttler berg) u Centralnim istočnim Alpima.
Do 12. avgusta najveći deo plana već je pretočen u dokument koji je trebalo da bude predstavljen najvišem vrhu. Osnova plana bili su iznenadni koncentrični udari sa severa, severo-zapada i juga. Osnovni udar izvele bi snage iz Francuske. Tu su, po proračunima Nemaca, bila slabija pogranična utvrđenja, loše odbrambene pozicije za kontranapade i tim pravcem najlakše je bilo stići do velikih gradova i industrijskih centara Švajcarske.
Napad sa severa bio bi demonstracioni, izveden jednom divizijom, kako bi odvukao glavninu snaga odbrane. Razrađen je i plan sadejstva s italijanskim snagama koje su imale zadatak da se probiju kroz kantone Vale, Tičino i Graubinden.
Osnovni zadatak pripao je Dvanaestoj armiji koja je imala u svom sastavu tri korpusa (12, 15. i 18.) Opšta brojnost iznosila je deset divizija: pet pešadijskih, jedna planinsko-lovačka, tri motorizovane i jedna tenkovska. Predviđen je bio i padobranski desant radi zaprečavanja eventualnog povlačenja Švajcaraca u predeo Glarnerskih Alpa (Glarner Alpen) na istoku zemlje.
Avijacija bi dejstvovala po švajcarskim aerodromima gde se nalazilo oko 70 aviona Me-109. Nije bilo planirano rušilačko bombardovanje infrastrukture (mostova, vijadukata, tunela, puteva) jer je ona bila nužna za vezu Italije i Južne Francuske. Dok bi tenkovske i motorizovane jedinice zauzimale velike gradove, brdsko-planinska divizija trebalo je da probije put pešadiji kroz Jurske planine (Massif du Jura, Schweizer Jura), masiv koji se proteže severozapadnom Švajcarskom i istočnom Francuskom.
Nemci su precizno isplanirali da u svom stilu (blickrig) za šest dana završe operaciju. Njen uspeh zavisio je od pada Berna, Lucerna i Ciriha koji su morali da budu zauzeti u prva dva dana, što bi značajno uticalo kako na moral javnosti, tako i na vojne pokrete branilaca. Odsek za planove predlagao je da se operacija izvede u septembru jer već u oktobru počinje period velikog snega, ali i magli.
Izgledalo je da je mašina pokrenuta; 26. avgusta 1940.godine načelnik generalštaba Franc Halder poslao je tajno naređenje štabu Grupa armija C: ”Izložiti operativnom odeljenju Generalštaba KoV projekat operacije protiv Švajcarske. U dan Iks koji će odrediti glavnokomandujući KoV, Dvanaeseta armija dužna je da na širokom frontu pređe švajcarsku granicu i uništi sve snage koje joj se budu suprotstavile”. Četvrtog oktobra štab Grupe armija C izložio je taj plan u detaljnoj razradi operativnom odeljenju Generalštaba KoV.
Prema konkretnoj zamisli, osnovni udar bio bi nanešen sa zapada u reonu između Ženevskog i Nešatelskog jezera (Lac de Neuchâtel), a sa severa kroz reon između Valdshutskog i Bodenskog jezera. Bez obzira na to što je najkraći put ka velikim gradovima vodio baš kroz Jurske planine, štab je bio protiv toga da se težište udara prenese na taj pravac, jer su Švajcarsci očekivali napad odatle. Pri tom je to bio teško prohodan teren, vrlo lak za zaprečavanje, posedanje i dugotrajna zasedna dejstva i otpor.
Na taj način efekat blickriga bi se značajno razvodnio i snage napadača bi se duboko zaglibile u reonima brdsko-planinskih borbi. Da bi se brzo savladao protivnik predlagano je da se aktiviraju dve armije. Jedna bi krenula zapadnim pravcem iz reona Bezansona (Besançon, grad na istoku Francuske), a druga iz reona Tutlingena (grad u pokrajini Baden-Virtemberg) kako bi ona razvila svoj napad iz pravca severa i istoka.
U tom cilju razmatrana je upotreba pet tenkovskih i pet motorizovanih divizija, uz učešće 11 pešadijskih i brdsko-planinskih jedinica. Avijacija bi dejstvovala po aerodromima u Bernu, Lucernu, Tuni, Interlakenu. Na meti su bila i velika telegrafska čvorišta u Bernu, Cirihu i Zoloturnu. Zadatak lovačke avijacije bio je i da otežaju uništavanje mostova ili tunela. Tačno vreme za sprovođenje operacije moglo je samo okvirno da se odredi jer je zavisilo od efekta iznenađenja i toka bitaka u planinskim krajevima.
Odustajanje
Posle tih detaljnih priprema, Hitler nije odobrio tu operaciju. Njegovi razlozi ostali su nepoznati. Bez obzira što su Oružane snage Nemačke simulirale pokrete ka granici, samih pokušaja upada nije bilo. Posle Dana D operacija je definitivno otkazana i Švajcarska je mogla da odahne.
Šta je to moglo sprečiti Nemce da je okupiraju?
● Najpre, kao što smo već konstatovali, Švajcarska je bila u potpunosti okružena teritorijama koje su kontrolisale Nemačka i Italija. One su imale i faktički nadzor nad spoljnotrgovinskim prometom, pogotovo što je Švajcarska trgovala samo s Nemačkom i okupiranim državama. U Švajcarsku ništa nije moglo ući ili izaći bez kontrole i znanja Nemaca.
● Najbrojnija etnička grupa u Švajcarskoj bili su Nemci i Hitler je računao s tom činjenicom. Teorijski, on je mogao i putem pregovora da navede Švajcarsku da uđe u sastav Trećeg rajha, kao što je to učinio u Austriji, ali tek u završnim etapama rata. Neki dobro izrežiran referendum, potpomognut nemačkim ustupcima uštedeo bi Silama osovine nepotrebne napore i neumitne gubitke.
● Vojnički i geostrateški posmatrano, Švajcarska nije uopšte razmatrana kao protivnik Nemačke. Hitleru su prioriteti stizali jedan za drugim – Bitka za Britaniju, Istočni front, Dan D, Operacija Bagration…Četvrtog oktobra 1940. godine dragocene brdsko-planinske jedinice prebačene su u Besarabiju kako bi odvratile Sovjete od preventivnog udara. Generalštab je pri tom, još jednom prostudiravši plan napada, konstatovao da mu je potrebno 18 do 21 divizije (od početnih deset), a to već nije moglo da se uklopi u Hitlerove planove. Poznato je da je on svoj OKW u poslednjem trenutku obaveštavao o svojim idejama i namerama. Konačno, kada su problemi nepovratno da se gomilaju, Švajcarska je već predstavljala tvrd, nesalomiv otpor za Nemce.
● Ni svemoćni Hitler nije mogao protiv ekonomije i računice, pogotovo što je kraj sebe imao veoma racionalnog Špera koji je umeo da koristi svoj uticaj. O čemu je reč? Neki švajcarski privrednici imali su čvrste poslovne veze s Nemačkom. Isporučivali su dragoceni ratni materijal kao što su kuglični ležajevi, komponente sistema za navođenje torpeda, itd. Ove fabrike nisu bile u opasnosti od savezničkog bombardovanja, pa je Nemcima bilo bolje da na taj način koriste Švajcarsku, nego da preko Španije, Portugalije i Švedske uvoze neuporedivo skuplju robu. Američki piloti su više navrata isticali kako, dok lete noću, odlično vide gde je Švajcarska jer su samo u njoj bila raskošno uključena svetla, pa nije bilo mogućnosti da ih slučajno bombarduju.
Ni Švajcarci nisu sedeli skrštenih ruku dok se Hitler premišljao da li će ih napasti ili ne. Razradili su odbambeni plan pod nazivom Švajcarski redut ( Schweizer Reduit, Réduit suisse, Ridotto nazionale). Redut (redoubt) je vrsta otvorene poljske fortifikacije trapezastog ili pravouganog oblika, podešena za samostalnu odbranu.
Taj plan pedantni Švajcarci su razradili još krajem XIX veka. Kada je došlo vreme, oni su plan izvukli iz sefa, aktuelizovali ga i bili spremni da pruže žestok otpor. Sudeći po priloženim ilustracijama, oni su vojnički odlično, poznajući sve odlike terena, rasporedili otporne tačke, glavne i pomoćne linije odbrane, pa čak i pravce kontranapada. Tako posmatrano, Hitleru je i bolje što nije pokušao tu avanturu jer bi ga preskupo koštala.
Da spomenemo, ukratko, kako danas izgledaju Oružane snage Švajcarske, pa ćemo se nekom prilikom njima više posvetiti. Švajcarska je neutralna, ali učestvuje u mirovnim misijama OUN. Sadašnje stanje je slika njihovog mentaliteta i organizacije, elemenata koji u svojevremeno odvratili i Hitlera od napada.
Švajcarska armija (Schweizer Armee, Armée suisse, Esercito svizzero) jedna je od bolje opremljenih na svetu. Obveznici ličnu opremu, uključujući i oružje, drže kod kuće, a sa napunjenih 18 godina dužni su da prođu obuku u trajanju od 18 do 21 nedelje. Žene nisu na to obavezne, ali mogu da se prijave dobrovoljno.
Na taj način godišnje se obuči preko 20.000 obveznika. Aktivni sastav broji u proseku do 150.000 ljudi i po tome je Švajcarska 38. na svetu, a rezervni sastav (najvišeg standarda) iznosi do 80.000 ljudi. Švajcarci imaju i odlično opremljeno i razgranato vazduhoplovstvo, a nihov vojno-industrijski kompleks (Mowag, RUAG, SIG Group, SIG Sauer AG), svetski je poznat.
Nisu inteligentni kao balkaneri, pa im treba duži vojni rok.