Srpski veterani u Iraku: kako je propao prvi angažman „vojnika sreće“ u američkoj privatnoj kompaniji

Kompanija SOC-SMG, Inc. osnovana je u Sjedinjenim Američkim Državama kao privatna bezbednosna firma angažovana u Iraku po ugovorima sa Pentagonom, Stejt departmentom i drugim državnim i privatnim organizacijama koje su imale dozvolu američke vojske da posluju u toj zemlji.

U početku su zapošljavali isključivo američke državljane. Međutim, nakon promene vlasničke strukture i skraćenja naziva na SOC, kompanija je počela da otvara vrata i strancima. Tu su postojale dve kategorije: 

• OCN (Other Countries Nationality) – građani zemalja koje su imale kontingente u Iraku
• TCN (Third Countries Nationality) – građani država koje nisu bile direktno uključene u američke operacije.

U tom trenutku u Iraku se već formirao mali balkanski lobi, sastavljen od bivših jugoslovenskih državljana zaposlenih u raznim zapadnim kompanijama. Oni su počeli da guraju svoje ljude – ratne veterane, pripadnike specijalnih jedinica i one sa dobrim vezama u Beogradu.

Predstavnici SOC-a, pod pritiskom tog lobija koji je bio povezan i sa obaveštajnim strukturama i sa beogradskim kriminalnim miljeom, pristali su da preko posrednika u Beogradu angažuju stotinak ljudi za posao u Iraku.

„Prvi blic-ugovor“ – totalni fijasko

Regrutacija u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori bila je daleko od profesionalne. Ljude su birali po kafanama, diskotekama i restoranima, a kriterijumi su često bili – ko ima vezu ili ko može da plati za posao. Znanje engleskog i iskustvo iz Iraka gotovo niko nije proveravao.

Kada su ti „kandidati“ stigli u Irak, usledio je šok. Umesto da slušaju američke menadžere, oni su im poručili da već imaju svog komandira „imenovanog u Beogradu“ i da neće raditi po američkim pravilima. Čak su predložili da im se da par sela koja bi oni „očistili“ istim metodama iz ratova devedesetih.

Amerikanci su ostali zatečeni. Dok su pokušavali da shvate šta da rade, deo srpskog kontingenta je slobodno vreme koristio za pijanke i tuče. Na kraju je američka vojska odlučila da ih sve pošalje kući, a ugovor je raskinut. Istovremeno je sastavljen detaljan izveštaj o incidentima i prosleđen centrali kompanije u SAD.

Drugi pokušaj – Avganistan

Ipak, balkanski lobisti nisu odustali. Već 2010. godine ponovo su uspeli da otvore vrata SOC-u, ovog puta za angažmane u Avganistanu. Ovaj put regrutacija je bila mnogo stroža: kandidate su birali pojedinačno, uz preporuke i provere dokumenata.

Da bi se olakšao dolazak novih radnika iz bivše Jugoslavije – ne samo Srba, već i Bošnjaka i Hrvata – SOC je sklopio ugovor sa kompanijom Dreshak iz Dubaija, koja je otvorila kancelariju u Bosni, u gradu Brčko.

Izbor distrikta Brčko nije bio slučajan – grad ima poseban međunarodni status i direktno je pod upravom međunarodnog administratora uz podršku NATO-a, a ne lokalnih vlasti. To je omogućilo jednostavnije i fleksibilnije procese zapošljavanja.

Srbi i drugi Balkanci u SOC-u

U Avganistanu je SOC imao dva glavna ugovora:

1. Obezbeđivanje konvoja – za šta su korišćeni blindirani kamioneti Ford 550.
2. Obezbeđivanje američkih baza – koje su čuvali lokalni Avganistanci pod komandom stranih instruktora.

U oba segmenta angažovani su i Srbi, zajedno sa drugim neamerikancima, uključujući i Fidžijce. Ovog puta nije bilo skandala, a mnogi sa Balkana ostali su godinama u službi SOC-a.

Prva epizoda „srpskih vojnika sreće“ u Iraku završila je fijaskom, ali su već nekoliko godina kasnije, kroz bolje organizovane regrutacije, balkanski borci našli svoje mesto u redovima privatne vojske koja je štitila američke interese na Bliskom istoku.