Više puta smo se uverili da mašta naučnika, pomnožena sa zahtevima političara, vrlo lako isključuje moralne, odnosno etičke dileme. Glavni zadatak vojno-industrijskog kompleksa je napraviti ubistvenije, efikasnije i jevtinije oružje od protivnika. Tako je bilo i sa atomskom bombom (Najmanja atomska bomba u istoriji: SAD imale nuklearni minobacač koji je mogao da stane u ruke vojnika! Američki taktički sistem M388 Davy Crockett).
Kada su shvatili da je u taktičkom smislu ovo oružje beskorisno, okrenuli su se nečemu još manjem, u želji da stvore atomskog vojnika, odnosno vojsku naoružanu mikro-atomskim bombama! Početni tt zahtevi podrazumevali su da one budu dovoljno male kako bi se ispaljivale iz teških mitraljeza ili podkundačnih bacača, bezbedne za korisnika i obratno – ubistvene za neprijatelja. Takvog poduhvata dohvatili su se naučnici SSSR u vreme Brežnjeva, a sva je prilika da nisu jedini kojima je to bilo izazov.
Oružjeonline.com nije naučni institut, no podsetimo se, u najkraćem, osnova nuklearnog oružja. Za njega se uglavnom koriste uranijum i plutonijum. Oni su upaljači za hidrogensku bombu. Kritična masa ova dva elementa je velika (uranijuma oko 50 kg, a plutonijuma oko 16 kg). pa bi zato njihovo smeštanje u artiljerijsku ili puščanu municiju bilo teško izvodljivo. Maksimum do kog se stizalo u pokušajima bile su granate 155 mm za artiljerijska oruđa, ali naučnici nisu odustajali.
U laboratorijama su znali da uranijum i plutonijum mogu biti zamenjeni nekim drugim, transuranskim elementima pa su nastavili s istraživanjima. Pošlo se od izotopa americijuma; jedan gram izotopa Am-242 proizvodi zračenjem 100 grama Am-241. Da bi se dobila ta količina treba da se preradi samo 200 kilograma nuklearnog otpada, odnosno potrošenog goriva iz nukleatne elektrane (kakvih ima desetine na svetu).
Otpada ima više nego dovoljno (procene se kreću oko 370.000 tona), a svake godine njegova masa se povećava. To znači se otpad koji se danas akumulira iz jedne elektrane može iskoristiti za proizvodnju oko jedne tone Am-242. Inače, Americijum je, pored evropijuma, jedini element koji je nazvan po kontinentu. To je radioaktivni, srebrno-sjajni metal koji se vrlo lako može oblikovati. Pri tom ne postoji nijedan stabilan izotop americijuma, pa ga ima isključivo u sintetičkom, veštačkom obliku. Prvi put je dobijen 1944. godine.
Zašto baš on? Zbog vrlo male kritične mase! Čist izotop americijuma ima kritičnu masu od samo 17 grama. To će reći – može se smestiti u kuglucu prečnika 1,33 cm. Ako dodamo neophodne delove projektila, sve to može se smestiti u telo prijektila kalibra do 40 mm, ili u granatu RPG-7. Pošto jedan gram Am 242 ima ekvivalent od 4,6 kilograma trotila računica je jednostavna: takav projektil sa 22,9 izotopa americijuma može izazvati eksploziju od 105 kilograma trotila, a to je već impresivna količina s kojom se može svašta srušiti.
Pri tom je americijum pre obrade za korišćenje u municiji veoma pogodan jer praktično ne generiše toplotu tokom raspada, što će reći da za njegovo skladištenje nije potrebno i hlađenje. Kad se ugradi u municiju, počinju drugi problemi, o čemu ćemo detaljnije. Na ruku mu ide i vreme poluraspada, sasvim prihvatljivo: Am – 241 ima poluraspad od 433,2 godine, dok je taj period kod Am-242 131 godina. To će reći, može se na veoma dug, za ljudski vek neograničen, rok skladištiti bez ikakve degradacije. Koliko je to prednost, podsetimo da plutonijum mora biti prečišćavan od svojih produkata posle samo deset do 15 godina.
Americijum se može koristiti za punjenje rakete zemlja-vazduh i vazduh-vazduh. Više od 0,2 kgf/cm² pritiska već je opasno za avion. Navedimo kao primer avion nove generacije, Su-35: opterećenje njegovog krila može ići do 0,06 kgf/cm². Prilikom detonacije koja bi stvorila višak pritiska od 1,3 kgf/cm² na udaljenosti od 60 metara, avion bi bio uništen. Savremeni blizinski bezkontaktni upaljači aktiviraju punjenje 3-5 metara do cilja, pa od aviona svakako ne bi ostalo ništa! Ako napunimo americijumom raketu protitenkovskog kompleksa ”Kornet” i dejstvujemo s daljine od pet kilometara (standardna bezobasna daljina za strelca) ni od najnovijeg, odlično zaštićenog tenka neće ostati ništa.
Americijum nije jedini koji može da se iskoristi za takva mikro-nuklearna punjenja. Tu su i kirijum (Cm) i kalifornijum (Cf). U jednoj iskorišćenoj toni atomskog goriva kirijuma ima oko 20 grama. Ovde dolazimo do spomenutih ambicioznih generala i maštovitih naučnika. U doba SSSR atomski meci su bili proučeni, testirani na poligonima i razvijeni do nivoa ulaska u serijsku proizvodnju.
To su bili meci kalibra 14,3 mm i 12,7mm za teške mitraljeze DŠK i KPV. Ponosni konstruktori uspeli su da naprave čak i metak kalibra 7,62 mm. Doduše, to nije bio metak za automate (zbog načina bravljenja i automatike), već za obrtno-čepne puške, ali takvim mecima moguće je bilo gađati iz puškomitraljeza jedinačnom paljbom. Na taj način ovaj metak je postao i najmanje atomsko bojevo punjenje na svetu.
Ali, tu nije bilo kraj utakmice u pravljenju atomske mikro-municije, jer pravi problemi su se tek pojavili kada je trebalo od sirovih izotopa napraviti upotrebljivu municiju za korišćenje u realnim borbenim uslovima.
Kada je otkriven kalifornijum (Cf), odnosno njegov izotop s atomskom težinom 252, apetiti su porasli. On je najteži element koji se može naći u prirodnom stanju, a svi teži od njega mogu se proizvesti samo sintetgički. Pri tom izotop 252 koji ima vreme poluraspada od 2,64 godine najčešće se laboratorijski dobija u Nacionalnoj laboratoriji Ouk Ridž (savezna država Tenesi, SAD) i u Istraživačkom institutu atomskih reaktora u Rusiji (Научно-исследовательский институт атомных реакторов, Dimitrovgrad, Uljanovska oblast).
Kritična masa ovog izotopa je samo 1,8 grama. Osnovni način procesa je vrlo efikasna fisija koja proizvodi trenutno pet do osam neutrona (uran i pluton za to vreme daju samo dva ili tri neutrona). Svima je bilo jasno da je ovog materijala bilo dovoljno veličine zrnca da bi se dobila prava atomska eksplozija. Minijaturna, ali prava!
Šta su to sovjetski naučnici dobili koristeći dostupne materijale i tehnologiju? Atomski metak jednostavan do neverovatnosti: unutar tanke čelične cevi s olovnom oblogom nalazi se komad kalifornijuma, mase ne veće od pet do šest grama; oblikovan je kao dve polulopte povezane tankim spojem. U vrhu metka nalazi se punjenje tetrila ili čak kalijum hlorata (”šibicarski kalijum”) s fosforom; to punjenje detonira kada metak pogodi dovoljno gustu metu. Pritisak gasa sabija ”teg” (dve povezane kuglice liče na minijaturni sportski teg) u kompaktnu lopticu koja bi, s metkom od 7,62 mm imala prečnik od 8 mm. To je dovoljno da pokrene lančanu reakciju i izazove nuklearnu eksploziju.
Pošto je sam metak mnogo teži od standardnog, u čauru je postavljeno snažnije barutno punjenje povećavajući trzanje oružja. To jeste tražilo drugačije oružje zbog zabravljivanja, zasebnu obuku i izdržljive strelce, posebnu odeću, itd, ali je princip rada atomske puške bio uspešan! Problem je bila emitovana toplota nastala raspadom kalijuma koja je davala oko pet vati toplote. Ona je menjala karakteristike kapisle, pa bi vreli metak mogao jednostavno da se zaglavi ili čak detonira u cevi.
Takvi meci morali su da se čuvaju u specijalnomg frižideru. On je imao čelične stranice debljine 15 cm i mogao je da primi 30 metaka. U ležištima su se nalazili kanalići kroz koje bi cirkulisao tečni amonijak obezbeđujući temperaturu od minus 15°. Takav frižider tražio je 200 vati napajanja, a masa mu je bila oko 110 kilograma, pa je mogao da se transportuje samo u specijalno opremljenom automobilu…što je opet još jedan taktički problem, jer su ti automobili uočljivi kao cilj, skloni kvarovima, zapleni i čemu sve još ne što se može zateći na ratištu.
Zašto je to važno?
Sistem za hlađenje bojeve glave kakva se nalazi na interkontinenalnim raketama jeste presudan deo konstrukcije i on se nalazi unutar nje. Kod ovako malog kalibra kakav je 7,62 mm, nemoguće ga je smestiti unutar metka. Pri tom je metak morao da se iskoristi do 30 minuta posle vađenja iz frižidera. To je podrazumevalo njegovo bezbedno vađenje iz frižidera, punjenje oružja, izbor glavnog i rezervnog položaja, mete, dejstvo,a odmah potom vraćanje neiskorišćenih metaka u frižider. Posle sat vremena, ukoliko ne bi bili upotrebljeni, ekipa za dekontaminaciju bi morala da ih ukloni pomoću posebno projektovane opreme.
Nije to jedini nedostatak. Kada pogodi ciljano mesto, atomski metak oslobađa energiju u rasponu ekvivalenta od 100 do 700 kilograma TNT. Taj metak, za razliku do klasične atomske bombe, ne može da prenese svu energiju na gađani prostor. Praktično, to znači da udarni talas vatrene kugle od 30 cm slabiji od onog koji stvori eksplozija ekvivalentnih 100 kg TNT.
Sa svim tim su konstruktori računali jer su znali da je izlazno zračenje veoma visoko pa su to smatrali glavnim efektom eksplozije – jedan metak, mnogo mrtvih. Na udaljenosti do 50 metara dostizalo je 2.000 rendgena, što je bilo dovoljno da ubije sve u tom krugu. Zato je bilo potrebno da se iz atomske puške dejstvuje na maksimalnoj daljini; pa čak i tada strelac može primiti određenu dozu zračenja. Zato je hipotetičko pravilo službe za upotrebu ovakve municije predviđalo da se ispali najviše tri metka s istog mesta.
Ni ovaj izum nije bio svemoćan, kako se u početku mislilo. Takav metak nije mogao da probije čeonu stranu kupole tenka, ali bi kupola i tenk bili zavareni jedno za drugo usled visoke temperature, a deo oklopa, koji bi bio pogođen, jednostavno bi ispario. Testovi su pokazali da bi jedan takav metak doveo do ”isparenja” jednog kubnog metra zida od cigle. Odmah se mislilo i na zaštitu jer je dokazano da ovaj metak rezervoaru za vodu ne može ništa, pošto voda usporava neurtone. Stoga je razvijen, u eksperimentalnoj fazi, oklop u obliku rezervoara koji bi bili napunjeni teškom vodom. To je već bila slepa ulica u istraživanjima, jer je neprijatelj mogao isto to da uradi.
Kada se konačno odustalo od streljačkog oružja Sudnjeg dana?
Pokazalo se da kalifornijum napravljen u reaktoru mnogo skuplji od onog koji se dobija prilikom eksplozija, a proizvoditi ga u velikim količinima bilo je tehnološki složeno – i opasno. Jasno je da vojni vrh nikakvi troškovi nikad ne bi zaustavili ukoliko bi praksa pokazala korist tog ulaganja. Nedugo posle smrti Leonida Brežnjeva ovaj program je prekinut. Pošto je rok čuvanja takve municije najduže šest godina, nijedan metak do danas nije sačuvan.
Međutim, znajući ljudsku narav, nije isključeno, bez obzira na razne moratorijume, da su ti eksperimenti nastavljeni u laboratorijama šrom sveta. Problem je i dalje što je fizika prilično tvrdoglava nauka. Prepreke koje je ona postavila, a o kojima smo već pisali u tekstu (velika količina toplote i teškoće prilikom hlađenja) stvorile su vrlo težak i ozbiljan put i naučnicima i vojnicima, uslovljavajući ne samo način proizvodnje već i taktiku upotrebe, a to je na borbenoj prostoriji najvažnije.
Šta još uvek potharanjuje ambicije za atomskim metkom? Prenosni PVO raketni sistemi imaju sisteme za hlađenje, kako bi lakše očitali IC trag aviona i na to su svi pristali. Možda će jednog dana biti konstruisan magacin za atomske metke s takvim načinom hlađenja koje neće ometati taktiku upotrebe. Onda će svaki vojnik moći da, kao u filmu, jednim metkom razara zgrade, uništava tehniku, ubija mase protivnika. Deluje jednostavno, ali nije, kao što nije ni sada, kada dve zaraćene strane imaju ista sredstva. Samo će se ubrzati istrebljivanje ljudske vrste.
