Nagli razvoj mlazne avijacije posle Drugog sv. rata nametnuo je dilemu – topovi ili rakete? Time smo se već bavili, no da podsetimo: topovi su u presretačkim misijama na većim daljinama bili nemoćni, a dešavalo se da i njihov rafal bude spor za protivničke avione. Stoga je zavladala dominacija raketa, pa su čak neki avioni ulazili u naoružanje bez topova koji su kasnije vraćani zahvaljujući novoj ratnoj praksi. Prvoj generaciji raketa vazduh-vazduh pripada i raketa kojoj ćemo posvetiti ovaj tekst.
Ta raketa nosila je oznaku K-5 (K od Kalinjingrad), a klasifikacija joj je bila RS-1U (реактивный снаряд первый управляемый – reaktivni projektil, prvi upravljivi). Po sovjetskom običaju kriptovanja imala je i radnu oznaku Изделие ШМ (proizvod ŠM), dok je na Zapadu postala poznata kao AA-1 Alkali (air-to-air, Щелочь, alkalije).
Razrađivana je i projektovana (počevši 1951. godine) u OKB-2 MAP SSSR (Министерство авиационной промышленности, Ministarstvo vazduhoplovne industrije) pod rukovodstvom D. L. Tomaševiča (Томашевич, Дмитрий Людвигович). Rad na raketi počeo je skoro godinu dana pre zvaničnog ukaza Saveta ministara koji je izdat prvog aprila 1952. godine, s namerom da se napravi raketa takvih gabarita da tadašnji sovjetski presretači mogu poneti po četiri.
Naučno-istaživački institut № 17 (Концерн радиостроения ”Вега”) za kratko vreme je na bazi radara RP-1U Izumrud konstruisao radar koji je u različitim modifikacijama bio instaliran na avionima MiG-17, MiG-19 i na prvim serijskim avionima JAK-25. Prva poligonska gađanja obavljena su osmog oktobra 1953. godine na poligonu Vladimirovka u Astrahanu.
Gađanja meta usledilo je dve godine kasnije, u martu, a u oktobru je uspešno oborena prva meta. U trci s vremenom ova raketa je 1956. godine uvedena u naoružanje. Ceo sistem (radar, raketa, prenosni uređaji) dobio je oznaku S-1-U, a za samu raketu ostala je oznaka RS-1U. Četiri rakete podvešavane su na lansere APU-3, s bravama 369-Š. Kako vidimo, Sovjeti su se potrudili da skoro svaki šraf dobije neku zagonetnu oznaku.
Prvih 40 raketonosaca MiG-17 PFU izašli su iz fabrike № 21 u Gorkom 1956. godine. Obavljena su armijska ispitivanja sa zadovoljavajućim uspehom. JAK-25 je bio još jedan nosač tih raketa, ali broj tih aparata bio je vrlo mali i bazirani su u kaspijskom priobalju, reon Krasnovodska. Sovjeti nisu imali iluzija ni dilema koliko je ova raketa upotrebljiva, pa su požurili da za MiG-19 naprave moderniju verziju, K-5M.
Ona je imala veću površinu krila, poboljšanu upotrebljivost, veću količinu goriva i gasa za upravljanje krilcima i jačom bojevom glavom. Već u proleće 1956. godine u Vladimirkovki avioni MiG-19 (SM-2M) počeli su poligonska ispitivanja. U Gorkom je posle toga krenula nova serija MiG-19PM (proizvod 65) i za četiri godine je napravljeno 369 aparata.
Junak ove priče, raketa K-5, već drugom polovinom pedesetih, dakle – vrlo brzo, smatrana je prevaziđenom i nije planirana za upotrebu na novim avionima. Ipak, s nekim doradama stigla je da bude osnovno oružje na avionu Su-9, najboljeg aviona Sovjeta prve polovine šezdesetih.
Ta raketa je dobila oznaku K-51 (proizvod IS), a u delu dokumentacije pojavljuje se i oznaka K-5MS. Komisija vojno-industrijskog kompleksa je svojim rešenjem №12 od trećeg marta 1958. godine naložila da se K-51 preradi pa je ona korišćena čak i na midifikacijama MiG-21PFM i MiG-21S. Pokušano je 1963. godine s korišćenjem rakete dejstvom po kopnenim ciljevima.
Eksperiment je uspešno sproveden, međutim utvrđeno je da je takav način dejstva nedelotvoran zbog slabe preciznosti i male bojeve glave. Ove rakete proizvođene su licencno i u Kini pod oznakom Pl-1. Poljaci su imali veliku količinu tih raketa koje su krajem devedesetih prepravili u mete za PVO.
Modifikacije
- K-5 (RS-1U): osnovna varijanta. Korišćena je na avionima MiG-17PFU (četiri podvešene rakete) u podvarijanti RS-1US, kao i na avionima JAK-25K.
- K-5 M (RS-U) poboljšana verzija za lovce MiG-19PM i MiG-19 PML.
- K-5 S: osnovni model s povećanom bojevom glavom. Nije ušao u naoružanje.
- K-5MS (K-51, RS-2US): poslednja serijska varijanta za avione Su-9, MiG-21PFM i MiG-21 MF.
- K-55 (R-55, proizvod 67): modernizovana varijanta RS-2US s povećanom zaštitom na ometanje bojeve glave sa IC navođenjem, dopunske bojeve glave u repnom delu.
- PL-1 (Pi li i hao, udar groma). Kineska kopija.
Raketu su koristili Sovjeti (godine 1967. potpuno zamenjena raketom K-55), Mađarska (RS-2US), Kina, Poljska (RS-2U i RS-3US) i Čehoslovačka (RS-2U i RS-2US).
Najvažnije tt karakteristike:
- Dužina rakete: varirala je u zavisnosti od modifikacije od 2,37 do 2,76 m.
- Prečnik: 200 mm.
- Razmah krila: od 0,55 do 0,65 m.
- Startna masa: od 74,3 kg do 91,1 kg.
- Maksimalna brzina: 800 m/sec (2.880 km/h, odnosno mah 2,33).
- Zona dejstva po daljini: u zavisnosti od verzije od dva do 10 kilometara.
- Zona dejstva po visini: od nula do 20 km u završnim verzijama, bez mogućnosti look down-shot down.
- Masa bojeve glave: od devet do 13 kg.
