Velika i opasna… u svoje vreme: Raketa P-15 Termit (SS-N-2 Styx)

Raketa P-15 (Termit, indeks VMF 4K40) u svetu je daleko poznatija po klasifikaciji koju su joj odredili Ministarstvo odbrane SAD i NATO, SS-N-2 Styx. Ime je dobila po starogrčkoj reči stygéô, mržnja, jer Stiks je mitološka granična reka između zemlje i podzemnog sveta. Projektovana je sredinom pedesetih godina u konstruktorskom birou ”Raduga” (Duga) koji se nalazi u Dubni kraj Moskve.

U KBM (Конструкторское бюро машиностроения – Konstruktorski biro mašinogradnje, Moskva) osmišljen je lanser, a mehanizam za aktiviranje projektovan je u NITI ”Snegirev” (Научно-исследовательский технологический институт имени П. И. Снегирёва, Naučno-istraživački tehnološki institut), u gradu Balašihi kraj Moskve.

Raketa je ličila, kao i sve druge sovjetske krilate rakete, na omanji avion. To nije bio prvi sovjetski protivbrodski projektil. Najpre su korišćeni P-1, pa zatim i KS-1 Kometa, ispaljivan iz vazduha. Sistem P-1 dobio je naprednijeg naslednika P-5 koji je zamenio artiljerijsko naoružanje određenih kalibara (305 mm i 45 mm) na velikim brodovima klase ”Kinda”. 

Sovjeti su se dosetili da za sebe i saveznike naprave praktično novu klasu borbenih brodova – raketne čamce (katere, kako ih oni zovu) naoružane upravo ovim raketama. Negde su ih klasifikovali i kao raketne topovnjače jer su imale i odbrambeno naoružanje. Zahvaljujući malim dimenzijama, ovi čamci pravljeni su masovno, pa su mogli napadati u ”rojevima”.

Bili su zbog svoje brzine i manevrabilnosti teško uhvatljivi, a laki za prikrivanje i zasedna dejstva. Duž jadranske obale i ostrvlja bilo je mnogo potkopa koje je bilo teško otkriti i još teže napasti. Stoga je Termit bio opasnost za moćne flotne sastave jer su tada i male, siromašne mornarice mogle ozbiljno zapretiti braneći svoju akvatoriju. 

Kompleks P-15 s raketom uveden je u naoružanje 1960. godine, a kompleks P-15M/4K51 1972. godine. Rakete P-15 imale su termalnu bojevu glavu za samonavođenje ”Kondor”, a rakete P-15M navođeni sistem ”Snegir” (male ptice iz porodice zimovki). Raketom su naoružavani razarači, protivpodmornički brodovi, raketni čamci, a nešto kasnije razvijen je i obalski kompleks ”Rubež” (granica, položaj).

On je predstavljao sparen lansirni kontejner na rotirajućem nosaču sa stanicom za radarsko navođenje Harpun. Sistem je smešten na šasiji poznatog vozila MAZ-543. Rakete su proizvođene u zavodu № 256 (od 1956. godine Dubna, po gradu u kome se nalazi) i u zavodu № 116 (od 1959. godine u gradu Arsenjev, u blizini Vladivostoka). Sklapanje kompleksa ”Rubež” teklo je u zavodu ”Vorošilov” u gradu Uralsku.  

Raketa je relativno jednostavna, klasične konfiguracije. Motor je na tečno gorivo, a startuje se uz pomoć podvešenog bustera na tvrdo gorivo koji bi vrlo brzo bio odbačen. Prve verzije nosile su probojnu bojevu glavu fugasnog dejstva, mase 375 kilograma. Bila je predviđena i nuklearna bojeva glava radi napada na flotne sastave. Ojačana je radarskim ili termalnim sistemima samonavođenja koji su aktivirani na završnom delu putanje.

Marševski deo kontrolisan je inercijalnim sistemom upravljanja. Pored toga, predviđena je (ne zna se da li je i ostvarena) primena identifikacionog sistema ”svoj-tuđ”. Radi lakšeg transporta i uštede prostora krila joj se preklapaju, da bi se raširila i aktivirala neposredno po izletanju iz lansirnog kontejnera. 

Gotovo dve decenije ova raketa bila je veoma opasan protivnik. Sve dok nije zastarela (pre svega zbog svoje veličine i brzine), napravljeno je nekoliko uspešnih modifikacija:

• P-15 (indeks 4K40): bazna varijanta.
• P-15TG (indeks 4K40T):eksperimentalna raketa s termalnim vođenjem, ispitivana tokom 1959. godine.   
• P-15U (indeks 4K41), modifikacija sa sklopivim krilima i novim lansirnim kontejnerom, ušla u naoružanje 1965. godine.
• P-15UT (indeks 4K41T) modifikacija P-15 U s termalnom glavom samonavođenja.
• P-20: izvozna varijanta P-15U.
• P-15M ”Termit” (4K51): modernizovana 1972. godine s dvostrukim dometom u odnosu na dotadašnje modele (oko 80 km), pa joj je i masa povećana na dve i po tone, a bojeva glava na 513 kilograma. Mogla je da nosi konvencionalnu, ali i nuklearnu bojevu glavu.
• P-21/22: Varijante P-15M za izvoz. Korišćene su u obalskim protivbrodskim sistemima ”Rubež”.  
• Šantju (serija SY) i Hainin (serija HY), kineske licencne varijante na osnovi ”Termita”. Imale su mogućnost gađanja kopnenih ciljeva.
• Kim Son-1: porodica severnokorejskih protivbrodskih raketa.  

Raketa se masovno nalazila na izvoznim sovjetskim brodovima i raketnim čamcima, kao i na obalskom kompleksu. Pored SSSR koristile su je sve države socijalističkog uređenja (među njima i Jugoslavija), Indija, Irak, Jemen, Egipat, Indonezija, Sirija, Alžir, Libija, Etiopija. Kina je takođe izvozila svoje varijante urađene na osnovnoj licenci. Karakteristično je da veći broj tih raketnih čamaca (pre svega ”Komar” i ”Osa”) nije imao ležajeve za posadu jer taktika primene nije zahtevala dugotrajna krstarenja.

Jedan od retkih izuzetaka bila je naša Ratna mornarica koja je imala tzv. vruće ležajeve. Prema navodima kolega s foruma ”Paluba” Jugoslavija je 1979. godine kupila 10 borbenih vozila (SOPL) i rasporedila ih u pet baterija (Radovići u Boki, na Lastovu, Visu, Malom Lošinju i rezervni u Divuljama).  Tokom sukoba devedesetih godina devet baterija prebačeno je u Boku Kotorsku, dok je jedan ostao u Hrvatskoj (neupotrebljiv). Sedam je prodato Egiptu 2005. i 2006. godine. Dva su ostala u Radovićima (neispravni, nepokretni i nekompletni). 

Primena

U Ratu iscrpljivanja (1967-1970), bez obzira što se za te čamce znalo, svet je doživeo šok. Iz delte Nila 21. oktobra 1967. godine, s egipatskih čamaca projekta 183-R (Komar – komarac) koji je imao dva lansera, ispaljene su četiri rakete P-15 i sve su pogodile cilj – izraelski razarač ”Eilat”, koji je gotovo prepolovljen. To je bio prvi slučaj u istoriji pomorskog ratovanja da se brod napadne krilatom raketom. Egipćani su potopili bar još dva izraelska broda, pa su Izraelci morali da promene taktiku upotrebe svojih plovila. 

U Indijsko-pakistanskom ratu 1971. godine noviji čamci klase ”Osa” (projekat 205 koji je umesto dve nosio četiri rakete), tokom operacija ”Trajdent” i ”Piton”, dvaput su dejstvovali po brodovlju i obalskoj infrastrukturi Pakistana. Ukupno je lansirano 11 raketa – sedam na plovila i četiri na obalske instalacije. Na plovila su ispaljivane rakete s intervalom od samo nekoliko sekundi. Sve rakete su uništile svoje ciljeve.

Petog decembra indijski raketni čamci potopili su četiri broda, uključujući razarač ”Haiber” i minolovac ”Muhafiz”, kojom prilikom je poginulo više od 500 pakistanskih mornara. U toku noćnog napada na Karači devetog decembra potopljena su četiri lučka broda dok su dva oštećena. Tu štetu uspeo je da napravi samo jedan raketni čamac indijske mornarice, što se smatra najboljim rezultatom u istoriji ratovanja raketnim čamcima. Tri rakete P-15 uništile su ogromne naftne rezervoare u petrohemijskom kompleksu Koamari. 

Izraelci nisu mogli sebi da priušte još jedan neuspeh kakav su doživeli u Ratu iznurivanja. Zato su u Ratu sudnjeg dana 1973. godine u blizini Latakije i Damiete uništili sedam raketnih čamaca sirijske i egipatske Ratne mornarice. Ovaj put glavnu reč vodile su izraelske rakete Gabriel. Ni one se nisu mnogo proslavile jer od 50 raketa, 31 je promašila. Ipak, arapske mornarice doživele su fijasko. Stručnjaci su procenili moguće uzroke:

• Nedovoljna osetljivost sistema za samonavođenje koji su teže otkrivali i pogađali pokretljive izraleske čamce (o kojima smo jednom prilikom pisali).
• Izraelci su dobro proučili neprijateljsku taktiku i maksimalno iskoristili PED kako bi omeli dejstvo tada već prilično zastarele tehnologije raketa P-15.
• Arapski mornari su imali vrlo površnu obuku, pri čemu su u panici već s granica dometa ispaljivali plotune raketa, ne ostavljajući rezervu za bliska dejstva. Ova greška nije, dakle, rezultat nesavršenosti rakete, već bolje vojničke spremnosti Izraelaca.

U Iransko-iračkom ratu obe strane su koristile ove rakete, ne samo za ratna dejstva, već i tokom  tzv. ”tankerskog rata”. Irak je potopio više različitih iranskih brodova, pri čemu su neki brodovi stradali i od prijateljske vatre svoje avijacije. U novembru 1980. godine Iran je sproveo operaciju Morvarid (napad flote na iračko priobalje), s nerazjašnjenim uspehom. Zapadni izvori tvrde da nijedna iračka raketa nije pogodila iranske brodove.

Prema nepotvrđenim izjavama, Iračani su uspeli da unište neka iranska raketna plovila, jednu  fregatu i tri korvete. To masovno ispucavanje bilo je znak da je ovoj raketi prošlo vreme. Ono što joj ranije nije smetalo – velika visina marševskog dela trajektorije, mali domet (do 100 kilometara), i mala otpornost na protivelektronska dejstva, došlo je do izražaja.

Amerikanci su, koristeći izraelska iskustva, pravovremeno razradili ešeloniran sistem odbrane u kome su predvideli zaustavljanje napada u početnoj fazi; pored aktivnih ometanja, primenjivan je najbolji način odbrane – napad na brodove koji lansiraju rakete. Raketa je u svojoj obalskoj verziji još uvek opasan protivnik za neopreznog napadača.

Navedimo za ljubitelje tehničkih detalja i taktičko-tehničke karakteristike: