Gibraltar – dragulj Sredozemlja koji je menjao ratne planove Hitlera

Nekadašnji Herkulovi stubovi, nazvani zatim Džab al Tarik (Tarikovo brdo), Giblartar je jedan od najužih moreuza na svetu, udaljen u najbližoj tački samo 14 kilometara od obala Maroka. Njegov strateški značaj je praktično nemerljiv i može se porediti s Bosforom i Dardanelima, kao i Sueckim i Panamskim kanalom. Tako je bilo za vreme velikih ratova, ali tako je i danas. To je jedini put kojim podmornice Ruske Federacije iz baza u Crnom moru mogu izaći na Atlantik.

Bez obzira na špansku upornost, on je i dalje pod vlašću Velike Britanije o čemu svedoči i referendum iz 2002. godine kada se 99% stanovništva izjasnilo da ostane pod britanskom krunom. To i nije bilo neočekivano jer se 22.882 (odnosno 83,2%) stanovnika izjašnjava kao Giblartarci (!), a Ostali Britanci (njih 2.627) čine 9,6% stanovništva, pa nije bilo teško dobiti takav rezultat. 

Kao takav, on je u svim, pa i u Drugom svetskom ratu bio od kapitalne važnosti za sve zaraćene strane; posebno je bio važan Nemcima koji su svoje ratne operacije vodili duž Severne Afrike i u Sredozemlju, oslanjajući se na nesigurnog i slabog saveznika Italiju. Svaki prolazak kroz moreuz bio je mornarički podvig.

Operacija ”Feliks” (Unternehmen Felix) bio je naziv za pokušaj nacista da zauzmu bazu Giblartar. Godine 1940. nemački generalštab je isplanirao da napadne objekte baze s mora i iz vazduha, posle čega bi usledio desant. Ako bi zauzeli Giblartar, Nemci bi onemogućili antihitlerovsku koaliciji da napušta Sredozemno more ili da ulazi u njega. To je bilo mnogo lakše napisati i planirati nego ostvariti. I Britanci su znali značaj ove isturene tačke.

To nije bila samo baza koja je kao stražarski punkt nadzirala kompletan saobraćaj kroz moreuz, već i veoma povoljna pozicija s koje su mogli snabdevati trupe koje su se u Severnoj Africi borile protiv Romelovih snaga. Baš zbog toga je Gliblartar od septembra 1939. pa sve do 1944. godine stalno bio izložen diverzantskim operacijama, pri čemu su posebno bile aktivne snage Italije (do kapitulacije), koja je od svih zemalja i saveznica Sila osovine imala najbolji položaj za tako nešto.   

Hitler je je smatrao da bi najveće šanse za uspeh imao napad s kopna. Za to je, međutim, trebalo provesti trupe preko neutralne Španije. Franko, jedan od fašista koji je svoj kraj dočekao u krevetu i nekažnjen, tražio je od Hitlera, u zamenu, dostavu životno važnih resursa. I ne samo to; pošto je i Franko bio ubeđen da će Nemci pobediti, on je uz to tražio i garanciju da će Španiji posle rata pripasti najbliže afričke kolonije.

Nemačka, međutim, to sebi nije mogla da priušti pa je operacija odložena za period kada budu pobedili Sovjetski Savez. On je tom prilikom 11. juna 1941. godine, pre napada na SSSR, samouvereno izdao direktivu br. 32. Ta neverovatna, avanturistička direktiva koja se malo spominje, kroz Operaciju ”Orijent” (Fall Orient). planirala je da se nemačke i japanske trupe sretnu na Bliskom istoku (!). Ovu direktivu ne treba mešati s direktivom istog broja koja je planirala prodor prema Tobruku radi zauzimanja cele Severne Afrike.  

Znamo ko je pomrsio račune Hitleru i kako se sve to završilo. Međutim, Hitler je imao još jedan ambiciozniji plan – operaciju ”Izabela”. On je planirao ne samo zauzimanje Giblartara, već i okupaciju celog Pirinejskog poluostrva. Plan je razrađen u maju 1941. godine. I taj plan bio je na čekanju, prvi sledeći kada SSSR bude poražen. Cilj? Obezbediti stabilne baze na teritoriji Španije i Porugalije, kako bi se olakšala okupacija Velike Britanije. Koliko je plan bio podmukao, dovoljno je podsetiti se na to koliko su važnu ulogu u finansiranju Trećeg rajha imale upravo ove dve države. Hitler nije prezao da okupira Italiju (o čemu smo pisali), pa mu nije bilo nikakav problem da seče granu na kojoj sedi. Kroz Španiju i Portugaliju putovali su dragoceni minerali i rude za vojne potrebe, ali i zlato za kupovinu na ”trećim tržištima”.

Operacija ”Izabela” bila je umanjena verzija ranijeg plana, kasnije nazvanog operacija ”Ilona”. Taj plan je razmatrao zauzimanje Španije, Portugalije, Andore, Giblartara i isturenih operativnih baza na Azorskim i Zelenortskim ostrvima (Kabo Verde) 600 kilometara zapadno od Afrike, u prostranstvu Atlanskog okeana. Za razliku od operacije ”Feliks”, operacija ”Izabela” je polazila od toga da će oružane snage Španije i Portugalije biti na strani Sila osovina i da bi se invazija na ove zemlje pokrenula samo ako bi postojala pretnja Velike Britanije da izvrši napad na poluostrvo.

Generalni strateški cilj bio je sprečavanje Britanaca da koriste konvojske rute do Bliskog Istoka i Indije, kako preko Sueckog kanala i Giblartara, tako i oko Rta dobre nade.

Plan je predviđao da se invazija izvrši snagama grupe armija D (Heeresgruppe D). Reč je o elitnoj formaciji koju su predvodili u različitim periodima vrhunski nemački ratnici – Ervin fon Vicleben, Rudenštat, Kluge i Keserling. Tom prilikom Britanci bi bili bačeni u more, a sva obalska infrastruktura Španije i Portugalije bila bi zauzeta. Pored toga, u planu je bilo i zauzimanje Kanarskih i Zelenortskih ostrva, kao i francuske luke Dakar na obali Zapadne Afrike.

U slučaju otpora Španaca, Nemci bi Franka zamenili drugim diktatorom. I ovaj plan je pao u vodu jer je pre toga trebalo savladati Sovjete. Bez obzira na očiglednu avanturističku pozadinu i megalomaniju tih združenih planova, u Bordou su pedantni i poslušni logističari sagradili impresivnu bazu za ove operacije. Ovi, skrajnuti i gotovo zaboravljeni planovi koji nisu stigli dalje od papirne verzije, takođe svedoče o tome kakvi su i koliko nerealni bili ciljevi hiljadugodišnjeg Rajha.

Međutim, treba imati u vidu i istorijski kontekst. U vreme kada su ti planovi pravljeni, Nemačka je bila nezadrživa, gotovo cela Evropa je bila pod njom, stigla je i pod Moskvu. Zato nije čudo što je ta euforija rezultirala ovakvim planovima. Nemcima se tada činilo da su svemogući.