Pare ili život
Treći rajh je imao svoje regularne načine finansiranja kroz poreze, takse, doprinose, kada se novac sliva u državni budžet i odande raspoređuje prema procenjenim potrebama. U ovom tekstu nije reč o toj vrsti finansiranja ove zločinačke tvorevine, jer je to regularan, uhodan način ubiranja neophodnih sredstava svake države. Upoznaćemo se sa ”dopunskom delatnošću” – pljačkom okupiranih teritorija, otimačinom gde je značajan deo plena išao državi (radi finansiranja rata i nabavke deficitarnih materijala preko neutralnih država), ali i u privatne džepove. Podsetimo se kako je Gering, koji je bez prebijene pare živeo kod svoje supruge, bivše švedske grofice Karin fon Kancov, godine 1924. jedva nakupio novac za treću klasu voza kako bi stigao do tada moćnog Musolinija. Tamo je živeo u najjevtinijem pansionu, hraneći se paštetama, dok ga Musolini nije izvoleo primiti. A kada je uhapšen, Gering je bio jedan od najbogatijih ljudi na svetu!
Kako su te bitange, probisveti i zlikovci stigli do enormnog bogatstva?
Dobro je poznato kako je Treći rajh zamislio svoju hiljadugodišnju vladavinu, no da podsetimo: najpe se bez objave rata napadne žrtva, zatim se okupira; potom na scenu stupa organizacija TOT (Organisation Todt, nazvana po svom osnivaču, Fricu Totu), da eksploatiše prirodna bogatstva okupirane zemlje. To je rađeno nemački pedantno, industrijski sistematično. Međutim, nisu samo prirodna blaga bila na meti, već i umetničke tvorevine, zlato, nakit, novac, akcije od vrednosti u neutralnim zemljama, itd. Pljačkalo se i na državnom i na ličnom nivou. Bez preterivanja, nezavisno od ludačkih ideja i programa, nacistička Nemačka jeste bila banditska tvorevina. Uporedo sa sistematskom privrednom pljačkom tekla je i pljačka umetničkih dela i svega drugog pomenutog. U najvećem obimu to je radila država preko svojih organa koji su išli iza fronta koji je nastupao. To su činili i najviši rukovodioci ove bastardne aparature, praveći lične kolekcije i gomilajući blago svih vrsta, kao da će živeti večno (ili bar hiljadu godina). Razmere i bezočnost i ove, treće vrste pljačke u privatnoj režiji uz pomoć državnih resursa bile su nečuvene.
I pare i život
Žrtve individualne pljačke bili su prvenstveno Jevreji i osobe koje su proganjane kao Jevreji od 1933. do 1945. godine, kako u Nemačkoj, tako i na svim okupiranim teritorijama. Nemci su izmislili zakonski osnov za pljačku i obavezali razne institucije i organe da to sprovedu. Prema Londonskoj povelji Međunarodnog vojnog suda 1945. godine ovaj proces je definisan kao ”zločin protiv čovečnosti”. Hitlerovci su oteli (ukrali) preko 600.000 umetničkih dela, od čega 200.000 u Nemačkoj i u Austriji, 100.000 u zapadnoj Evropi i 300.000 u istočnoj Evropi. Brojke su približne. Godine 1998. prema Vašingtonskom sporazumu o potrazi i vraćanju vlasnicima ukradenih i otetih umetničkih dela postavljena su pravila i standardi. Tako se i termin ’’ukradena umetnička dela’’ koja su pripadala (i pripadaju!) ljudima progonjenim od strane nacista, razlikuje od izraza ’’trofejna umetnost’’ koji definiše umetničke predmete koje su okupatori ilegalno izvezli tokom rata.
Nije samo pljačka umetničkog blaga ta koja je ugrozila Jevreje u početnom periodu (znamo kako se to nastavilo i završilo). Zabranjivane su im profesije, prisilno su menjali posao, trpeli su privatno pljačke (svako je mogao da uđe u jevrejsku kuću ili radnju i uzme šta mu se dopada). Naravno da je to do temelja uzdrmalo egzistenciju tih ljudi. Zvaničnici jevrejskog porekla otpuštani su s posla u skladu sa ”Zakonom o vraćanju profesionalizma činovnika” od sedmog aprila 1933. godine. Izbacivanje iz nadzornih odbora akcionarskih društava je bilo norma. Zbog ”Zakona o atestiranju advokature” mnoge jevrejske kancelarije prestale su s radom 30. septembra 1933. godine. Situacija se sve više komplikovala i postajala teža jer je ”Petim amandmanom Zakona o građanima Rajha” iz 1938. godine konačno zabranjen rad jevrejskim advokatima, a sledeći amandmani su ukinuli pravo rada jevrejskim lekarima i advokatima za patentna prava. Na red su sledeće godine došli stomatolozi, farmaceuti i veterinari. Prema ”Odredbi o isključenju Jevreja iz ekonomskog života Nemačke” Jevrejima je bilo zabranjeno da vode mala preduzeća i prodavnice. Koordiniranom akcijom Finansijske uprave, Organizacije za kontrolu deviznog kursa i Gestapoa, sva imovina Jevreja je popisana, podložna kontroli, a zatim i ograničenju raspolaganja. Kraće rečeno, Jevreji nisu mogli ni svoju, privatnu, svojinu da prodaju nekom bez dozvole nadležnog organa. Pod sumnjom da izvoze kapital, Jevrejima je zabranjeno i da koriste bankovne račune. Gornja granica bila je toliko snižena da su eventualni emigranti, zahvaljujući Porezu za izbeglice, delimično lišeni svoje imovine. Za imovinu stečenu pre prvog januara 1933. godine dodeljena je cena koja je jedva odgovarala njihovoj prodajnoj vrednosti. Već sledeće godine Jevrejima je bilo dozvoljeno da izvezu najviše deset rajhsmaraka. Bankarski depoziti bi tako ostali na računima i mogli su se zameniti samo za stranu valutu. Paralelno s tim, Jevreji su bili oštećeni korišćenjem uobičajenog poreskog koda: svi su bili svrstani u najvišu poresku klasu, bez obzira na zaradu; neoporezivi iznos i beneficije za decu su poništeni, a jevrejskim zajednicama takođe je uskraćeno priznavanje saobraćaja javnog novca. Jasno je da su Nemci sve ovo radili postepeno, ne iz osećajnosti i milosrđa, već zbog međunarodne reakcije (do koje im je u to vreme još stalo).
Da bi preživeli, Jevreji su bili primorani na aukcijsku prodaju umetničkih vrednosti. Ranije poznate zbirke su tako nestale, mecene i dobrotvori su bili pod stalnim pritiskom, a posebno značajna umetnička dela su otimana od vlasnika. Treba se podsetiti da su posle Velike depresije iz 1933. godine antikvarnice i aukcije doživele preporod. Ponuda je premašila potražnju. Poznat je primer privatnog prava ”gubitka imovine prodajom” kada je poznati kolekcionar, advokat Ismar Litman iz Breslaua izvršio samoubistvo, a njegova udovica je pokušala da proda deo kolekcije preko aukcijske kuće Mak Perl u Berlinu. Međutim, pre same aukcije, Gestapo je zaplenio osamnaest slika zbog ”tipične kulturne boljševičke predstave pornografske prirode”. Među tim slikama su bili čuveni radovi Ota Milera ”Dve gole polufigure” i ”Dečak ispred dve devojke koje stoje i jedna sedi”. Ostatak te aukcije, poznate kasnije kao model ”jevrejske aukcije”, predstavljao je delić kolekcije.
Posle ”anšlusa” Austrije, 12. marta 1938. godine, najpoznatije zbirke zaplenjene su u roku od nekoliko dana. U tu svrhu, u bečkom Hofburgu (rezidencija Habsburgovaca) napravljeno je specijalno skladiše. Hitler je smesta prisvojio slike starih majstora iz kolekcije Luisa Rotšilda. Ostatak je beskrupulozno podeljen između državnih poverenika koji su sproveli ovu akciju i muzeja. Sam Rotišild je uhapšen dva dana kasnije. Pušten je na slobodu pošto je godinu dana kasnije potpisao prenos ukupne imovine na Treći rajh. Do jeseni je već bilo popisano oko 10.000 umetničkih dela. Za ovako organizovanu pljačku Nemci su našli eufemizam – ”Gubitak imovine državnom trgovinom” i on je legalizovan retroaktivno (!) 26. aprila 1938. godine u ”Pravilniku o prijavljivanju jevrejske imovine”. Neutralan, birokratski naziv za ograničenje prava Jevrejima da raspolažu svojom imovinom i utvrđivanjem njene vrednosti. Među nemačkim nacistima zavladalo je oduševljenje ovakvom politikom ”arijevštine” pa su zakon proširili na celu teritoriju Rajha. Čuveni bečki umetnici i kolekcionari Fric Grunbaum, Egon Šile i drugi, završili su, zajedno sa svojim porodicama u logorima. Posle imovine oduzet im je i život.
Pljačka Jevreja nastavljena je i pojačana posle Kristalne noći u novembru 1938. godine, kada je ”Jevrejski porez na imovinu” proširen na ukupnu teritoriju pod kontrolom Rajha. Pravna regulativa za ovu pljačku zaokružena je novembra 1941. godine jedanaestim aneksom koji je predviđao automatsko proglašenje bankrota za one Jevreje koji su napustili zemlju. Time je cinizam nacističkog razbojništva doveden do perfekcije.
Šta se dešavalo na okupiranim teritorijama, onim koje nisu formalno-pravno bile deo Trećeg rajha? Na udaru su se našli najpre češki Sudeti, zatim i cela Čehoslovačka, Poljska, Holandija, Belgija i Francuska. Svi zakoni, prethodno doneseni u Nemačkoj i u Austriji, prepisani su za ove teritorije. Ulaskom u Francusku osnovane su ”Umetničke odbrambene grupe” (!) kao deo Vermahta s istim ”prikrivenim” ciljem. Oto Abec, dotadašnji visoki diplomata Nemačke u Parizu, aktivno se uključio u potragu za blagom, a rajhslajter Alfred Rosenberg je bio zadužen za organizaciju prijema, transporta i deponovanja u Nemačkoj. U ime Gebelsa, generalni direktor Betlinskog muzeja Oto Kumel sastavio je tajni popis artefakata u tri toma, naglasivši da se ta dela moraju uništiti kao dekadentna, s tim da se neka umetnička dela koja su bila u nemačkom vlasništvu do petnaestoga veka prenesu kući, u Treći rajh. Mnogi Jevreji su napustili Francusku ne stigavši da sklone svoje blago. Prema pedantnoj dokumentaciji Kumela, do jula 1944. godine od 203 umetničke zbirke izdvojena su i uzeta 21.903 predmeta. Među njima je bilo 5.281 slika i crtež, 583 predmeta male plastike, 684 minijature na staklu i emajlu, knjige, rukopisi, terakota, medalje, nameštaj, tekstil, rukotvorine, porculan i grnčarija, azijska umetnost i 259 antičkih dela. Preko 5.000 predmeta potiče iz zbirki porodica Rotšild, 2.697 iz zbirke Davida Vejla, 1.202 iz kolekcije Alfonsa Kanesa, 989 iz zbirke Levija i 302 iz vlasništva Georga Vildenštajna.
Posle okupacije Holandije i tamo je počelo oduzimanje jevrejske imovine. Metod je promenjen u odnosu na Francusku i Austriju, pa je primenjena ”legalna” transakcija. Poznat je primer amsterdamskog antikvara Žaka Godstikera koji je pokušao da pobegne u Škotsku, ali je umro na putu. Gering je prvi stigao do te kolekcije u kojoj su se nalazila dela Luke Kranaha, Goga, Goje, Rembranta, Rubensa, Ticijana i Velaskeza. Reč je o takvim vrednostima kakvim malo koji muzej danas može da se pohvali. Direktor galerije koji je ostao živ bio je primoran da prihvati prodajnu cenu od dva miliona guldena. Gering je u Nemačku prebacio 780 slika, a ostale su prodate nemačkom bankaru Alojzu Midlu. On je deo zbirke preneo u Švajcarsku i u Španiju.
Sudbina srpskih Jevreja
Kako se iz početnog teksta može videti, najveći udar pretrpeli su Jevreji, a za njima Cigani i, naravno, ideološki neprijatelji – komunisti. Dok se od Cigana i komunista nije imalo bog-zna-šta oteti, odnosno opljačkati, od Jevreja se to moglo. I nije samo mit da su Jevreji bogati i situirani. Njihova skitačka priroda naučila ih je štedljivosti i proračunatosti, a međusobna povezanost omogućila im je da lakše ostvaruju poslovne poduhvate. Naravno, nisu ni svi Jevreji bili bogataši, ali je činjenica da su uvek imali ”duplo dno” i da su od jednog dinara znali da naprave dva. Pored ideološke omraze, Nemcima je to bilo sasvim dovoljno kao motiv da se pozabave ”konačnim rešenjem” ovog žilavog naroda.
U Beogradu je pred Drugi svetski rat živelo oko 12.000 Jevreja, najveći broj Sefarda (četiri petine). Jedna petina bili su Aškenazi i ove dve grupe su se razlikovale kako po mešavini jezika, tako i po zasebnoj organizaciji – administraciji, školstvu, veri, grobljima, itd. Obe grupe su veoma harmonično bile uklopljene u postojeću jugoslovensku, odnosno srpsku zajednicu i među samim Srbima nije bilo animoziteta prema njima. Međutim, sve se to naglo prekida 1941. godine kada je pronacistička jugoslovenska vlada uvela više antisemitskih zakona kojima su Jevreji srozani u svim oblastima društvenog života i organizacije. Njihova zajednica je gotovo potpuno uništena (i opljačkana) u holokaustu. Beograd je jedini grad na okupiranim teritorijama gde su Jevreji, praktično, istrebljeni. Već do maja 1942. godine streljano je 16.000 Jevreja iz cele Srbije, pa nije bilo potrebe da se oni transportuju u velike evropske logore. Samo je 1.115 Jevreja preživelo holokaust i to zahvaljujući tome što se izvestan broj njih priključio narodnooslobodilačkom pokretu ili prešao u duboku ilegalu, rizikujući svakog dana da budu otkriveni. Na istrebljenju i pljački Jevreja koordinirano je radilo čak pet organizacija: nemačka vojna komanda, Eekonomski biro zadužen za arijanizaciju, predstavnici Ministarstva spoljnih poslova Trećeg rajha, obaveštajna policija SS i, od svog osnivanja, vlada generala Milana Nedića. Prve četiri organizacije sastale su se već 14. maja 1941. godine. Nemci nisu gubili vreme. Tridesetog maja preduzete su prve mere – Jevreji su izbacivani iz javnih službi, naređeno je obeležavanje Davidovom zvezdom, poslati su (pre streljanja) na prinudni rad.
Važno je da se ne zaboravi, pogotovo zbog onih koji bi sada da veličaju Nedića i druge saradnike okupatora: Sprovedena je temeljna konfiskacija (pljačka) imovine. Nemačkom Rajhu pripalo je 60% ukupne vrednosti, a Nedićeva vlada dobila je 40% otete imovine. O tome smo već pisali. Nije tema ovog teksta, ali da podsetimo da je od preživelih Jevreja jedna trećina nastavila da živi u zemljama gde je izbegla, širom sveta. Po osnivanju države Izrael još jedna trećina je otišla u njen sastav. Prirodnim migracijama, demogafskim gubicima, itd, danas u Beogadu živi nešto manje od 800 Jevreja. Pomenimo i najpoznatije srpske Jevreje: braća Marko i Solomon Anaf, Baruh, Šlezinger, Alkalaj, Geca Kon, Vojislav Marinković, David Albahari, Moša Pijade, Vinaver, Šlomović, Davičo, Tišma, Enriko Josif, Isak Bata Amar, Danilo Kiš, Seka Sablić, Žarko Korać, Peca Ejdus, Miša Blam, Egon Savin, Marko Kon…
Sedefasta ikona
Podsetimo se najpoznatije pojedinačne pljačke koja se vezuje za srpski prostor. Reč je o čuvenoj sedefastoj ikoni. Nisu Nemci nikoga zaboravili, pa ni nas. Njihov ”kulturni klub” (o njemu smo pisali na temi ”šta je radio u ratu radio”) dobro je znao šta je u ovoj državi vredno, pa je nešto od toga bombardovao (Narodnu biblioteku), a nešto pokrao.
U kući Petra Prvog Karađorđevića u Topoli čuva se ikona Tajne večere, urađena od čistog sedefa. Ona je ručni rad čuvene radionice Salsa u Istočnom Vitlejemu, a urađena je, naravno, po ugledu na Da Vinčijevu sliku koja se nalazi na zidu trpezarije crvkve Svete Marije dela Gracije u Milanu. Ona je svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damjana, a uručena je kralju Aleksandru i kraljici Mariji u Belom dvoru, 16. oktobra 1924. godine.
Prilikom sahrane kralja Aleksandra Herman Gering, koji je položio venac s napisom ”Našem najvećem neprijatelju – nemački Rajh”, odmah je uočio to fascinantno delo. Odmah posle okupacije Beograda, trećeg maja 1941. godine elitna nemačka jedinica smesta se zaputila da bi opljačkala to remek delo. Franc Nojhauzen (ovlašćeni zastupnik za jugoistok Evrope) mogao je da obraduje svog gazdu. Ikona je transportovana u Geringov zamak u Nemačkoj. Tamo je bila sve do 1947. godine.
Major OZN Radojica Ivanović dobio je od Krcuna nalog da, kako zna, ikonu vrati u zemlju. To je uradio Slobodan Krstić Uča, jedan od učesnika akcije hvatanja Draže Mihajilovića. Hroničari (a možda i urbana legenda) kažu da je Tito naredio da se ikona odnese u Užičku 15, ali to je sprečio Ranković rekavši da je ona deo istorije srpskog naroda. Naravno, pored ove, najatraktivnije pljačke, kao i svuda u Evropi, pljačkani su ne samo Jevreji već i Srbi.
Sudbina pokradenog zlata
Uporedo sa pljačkom umetničkih vrednosti, Nemci su obavili i mnogo značajniju i vredniju pljačku – otimačinu zlatnih rezervi porobljenih zemalja. Mnoge nisu stigle da ih sakriju na sigurno mesto (teritorije koje nisu u ratu), pa su, bar privremeno, ostale bez zlata. Nemci su, kao i svi drugi, odlično znali šta znači zlatna podloga i na mnogo načina su uspevali da ”operu” dragocenosti preko trećih zemalja, pretvarajući ih u robu, naftu, opremu, hranu, itd. O njihovoj dovitljivosti koja je počela još pre zvaničnog Hitlerovog dolaska na vlast upečatljivo govori knjiga ”Tko je financirao Hitlera” Džemsa i Suzane Pul. Kod nas ju je objavio još 1981. godine ”Globus” Zagreb. Pobedničke sile su znale koliko je to važno pitanje i ono je pokrenuto iza zatvorenih vrata prilikom razgovora o Atlanskoj povelji, a zatim definisano u sporazumima iz Teherana i Jalte. Ovde ćemo se baviti američkim naporima da pronađu pokradeno zlato. Koliko god istraživali, uvek naiđemo na Valtera Vilhema Adolfa Horna, čoveka neverovatne biografije, koji zaslužuje posebnu temu. Rođeni Nemac, studirao je istoriju umetnosti na Hajdelbergu i u Berlinu, a doktorirao je 1934. u Hamburgu. Na vreme je pobegao iz Nemačke, a posle burnog obaveštajnog rada na pronalaženju brojnih regalija (krune Karla Velikog, Longinovog koplja, dragulja Svetog rimskog carstva, itd, itd), karijeru istoričara umetnosti nastavio je posle rata na Univerzitetu Kalifornija. Pre toga je, kao državljanin SAD od 1943. godine, odustavši od imena Adolf, zbog očigledne asocijacije, pristupio vojsci kod koje je 1946. godine dobio potvrđeni čin kapetana.
Vratimo se zlatu, tom metalu ’’koji ne smrdi’’ i kog je relativno lako prodati, za razliku od istorijski priznatih regalija kojima eventualni kupac nije mogao da se hvali, a ni Nemci, koji su ih sakupljali iz okultno-mističnih razloga, to nisu mogli. Legenda kaže da su nacisti u vode jezera Toplic u Alpima bacili zlato u vrednosti od pet do šest milijardi dolara. Ona je delom bila zasnovana na činjenici da su četrdesetih godina nacisti jezero koristili kao poligon za mornaričke testove, a okolne planine su bile predviđene kao rezervni štabovi visokih oficira prilikom nepovoljnih situacija na ratištu. Da je to zlato bačeno u dotično jezero, logistika njegovog pronalaženja i vađenja, bez obzira na savremenu tehnologiju, bila bi veoma teška, s obzirom na konfiguraciju obala i dna. Najmanje pet ronilaca je stradalo u tom pokušaju. Brojne ekspedicije nisu našle uverljive dokaze o tom zlatu. Nacističko zlato (raubgold – ukradeno zlato) je delimično prebačeno u inostrane banke. To zlato je nastalo konvertovanjem pomenutih dragocenosti opljačkanih širom Evrope. Zlato je u samoj Nemačkoj bilo u više raznih spremišta i, naravno, izvanredno obezbeđeno. Takva disperzija je olakšavala obezbeđenje, transport i ukupnu logistiku tih rezervi. Prebacivanje zlata u druge, neutralne zemlje, išlo je preko privatnih lica i bilo je veoma otežano iz mnogo razloga. Možda i najveći jeste bio taj što su takve transakcije u Hitlerovim očima izgledale kao nepoverenje u Treći rajh, a tada se za mnogo manje stvari gubila glava. Iako svi, uglavnom, upiru prste na švajcarske banke, tačni identiteti učesnika u ovim poslovima ostaju nejasni do danas. Zvanično, u evropskim bankarskim institucijama nemačko zlato, lagerovano pre rata kao normalni postupak svih država, prestalo je to da bude 1945. godine da bi se iz njega namirivale reparacije. Tako se krug okrenuo.
Zlato u rudnicima soli Merkers
Valter Funk, Hitlerov najdugovečniji ministar, predvodio je ekonomiju ali i Rajhsbanku. On je bio dragocena spona između industrije, privrede i vojske, a kao talentovan birokrata, stalno je ubrzavao procese naoružavanja, prazneći kasu…koju je trebalo stalno dopunjavati. Nacistička ekonomija, u potpunosti posvećena naoružavanju i opštoj militarizaciji, nije mogla da podnese iscrpljivanje sredstava za nabavku stranih mašina i delova, ekonomsku špijunažu i nabavke dragocenih sirovina. Krajem tridesetih godina devizne rezerve bile su neodrživo niske. Proglašenjem moratorijuma na ratne reparacije u Lozani, 1932. godine (na koji su SAD smesta pristale dovodeći tako u veoma težak položaj svoje saveznike koji su računali s tim prilivom), Nemačka se oporavlja i već do 1939. godine isplaćuje svoje dugove i počinje da se bavi razmenom dobara, umesto kupovinom, čime je prikrivala trend povećanja deviznih rezervi koje su nastale već spominjanom pljačkom anektiranih ili okupranih država. Veruje se da su zlatne rezerve pljačkom Austrije, Čehoslovačke i Poljske povećane za 71 milion tadašnjih US dolara (1,3 milijarde po sadašnjem kursu). Da bi prikrila taj porast, Nemačka je potcenila za 40 miliona dolara službene rezerve u odnosu na prilično tačnu procenu centralne banke Engleske. Tokom rata ta pljačka je dostigla kolosalne razmere. Treći rajh je zaplenio oko 550 miliona dolara u zlatu od stranih vlada, uključujući 223 miliona dolara Belgije i 193 miliona dolara Holandije. Napomena: ove brojke ne uključuju zlato i druge dragocenosti opljačkane od građana, o kojima je već pisano na početku teksta. Ukupna vrednost je na taj način ostala neizvesna do danas jer, za razliku od državnih rezervi okupiranih zemalja, samo su nacisti imali uvid u to koliko su opljačkali od građana.
Napredujući severnim krakom pored Frankfurta, američka Treća armija zašla je u buduću sovjetsku zonu i zauzela zapadni vrh Tiringije. Ujutru, šestog aprila 1945. godine, pošto je dva dana ranije 90. pešadijska divizija zauzela Merkers, nekoliko kilometara unutar granica Tiringije, dva vojna policajca, tokom rutinskog patroliranja zaustavili su dve žene na putu ispred grada. Obe su bile raseljena lica iz Francuske, a krenule su da nađu lekara. Pošto su ih otpratili, u povratku su pronašli ulaz u rudnik soli u Merkersu, jer su im te dve izbeglice upravo govorile o tome da su tu Nemci skladištili zlato. Policajcima u jedinici niko nije verovao. Međutim, načelnik štaba i oficir G-5 su bili zainteresovani da to istraže. Priču je podržao i britanski narednik koji je kao ratni zarobljenik radio na utovaru zlata. Posle provere pomoćnika direktora Nacionalne galerije u Berlinu, klupko je počelo da se odmotava. Sledećeg jutra, u nedelju sedmog aprila, dok je pukovnik Bernard Bernštajn, zamenik načelnika finansijskog ogranka G-5 čitao izveštaj, inižinjerci 90. pešadijske divizije probušili su rupu u zidu svoda.
Na drugoj strani otkrili su halu širine 23 metra i dužine 46 metara! Pronašli su 3.682 džaka i kutije s nemačkom važećom valutom, 80 džakova strane valute, 8.307 zlatnih poluga, 3.326 vreća zlatnika, 63 vreće srebra, jednu kesu platinastih poluga, osam vreća zlatnog prstenja i 207 vreća i kontejnera s umetničkim delima! Već popodne iz SAD poleteo je specijalni predstavnik s uputstvima Ajzenhauera, da bi u ponedeljak popodne stigao u štab Treće armije generala Patona. U međuvremenu stiglo je i naređenje da proveri ima li još takvih tajnih prostorija i da nadgleda premeštaj dragocenosti. Zašto se toliko žurilo? Prema dogovoru Velike trojke, taj deo pripadao je Sovjetima radi daljih okupacionih obaveza posle kapitulacije Nemačke. Bernštajn i Baret su ispred nosa ukrali Sovjetima blago koje su Nemci sakupljali godinama i smestili su ga u zgradu Rajhsbanke u Frankfurtu.
O neutralnosti i drugim bajkama…
Mnogi su pokušali da se domognu svog opljačkanog bogatstva. Svetski jevrejski kongres tužio je švajcarske banke, bez uspeha. Trenutno boravište ”nacističkog” zlata (bolje rečeno, tuđe, opljačkane imovine) bilo je predmet više knjiga, teorija zavere i građanskih tužbi pokrenutih u januaru 2000. godine u Kaliforniji protiv Vatikanske banke, Franjevačkog reda i drugih optuženih. Sve su tužbe odbačene. Logično mesto za sakrivanje nacističkog plena bila je Švajcarska narodna banka, najveći centar za distribuciju zlata u Evropi pre rata. Tokom samog rata u nju se slilo 440 miliona dolara (osam milijardi dolara po kursu od prošle godine) u zlatu iz nacističkih izvora. Procenjuje se da je u toj masi 316 miliona dolara (5, 8 milijardi sadašnjih dolara) bilo iz plena.
Kakva je bila stvarna uloga Vatikana, jedine države zasnovane na religioznom poretku i najmanje na svetu, u ovoj neverovatnoj priči? Dana 21. oktobra 1946. godine Vlada SAD primila je strogo poverljivi izveštaj od agenta američkog trezora Emersona Bigelova, poznat kao ”Bigelov izveštaj”. U izveštaju je utvrđeno da postoje pouzdane informacije od strane Kancelarije za strateške službe i obaveštajnih struktura američke vojske o zlatu Vatikana. Izveštaj je oslobođen oznake ”strogo poverljivo” 31. decembra 1996. godine i u njemu se navodi da je 1945. godine Vatikan zaplenio 350 miliona švajcarskih franaka (oko jedne i po milijarde dolara po današnjem kursu) u nacističkom zlatu ”na čuvanje”, od čega su britanske vlasti zaplenile u vrednosti 150 miliona švajcarskih franaka na austrijsko-švajcarskoj granici. U izveštaju je takođe navedeno da je tačno stanje zlata zavedeno na jednom od bankovnih računa Švajcarske u Vatikanu (!). Obaveštajni izveštaji koji su potkrepili taj izveštaj sugerišu da je više od 200 miliona švajcarskih franaka (većinom u zlatnicima) prebačeno u Vatikan ili u Institut za verska dela (poznat i kao Vatikanska banka), uz pomoć vatikanskih sveštenika i franjevačkog reda (istih onih koji su organizovali prebacivanje nacista u sigurnost Južne Amerike). Naravno, takve tvrdnje Vatikan je odbacio kroz izveštaj Žoakina Navaro Valsa, predstavnika pape.
Švajcarske banke i jevrejske grupe postigle 13. avgusta 1998. godine su sporazum kojim je predviđena suma od milijardu i 250 miliona dolara nadoknade za opljačkane žrtve Holokausta u Drugom svetskom ratu.
Šta je sa onim, što nije pronađeno? Vratili su ono što su morali, da zamažu oči i da skrenu pažnju sa sebe, jer je posle rata ogorčena pobednička strana mogla svašta da uradi (što ni Hitleru ne bi palo na pamet). I Amerikanci i Rusi su znali za vrlo, vrlo prljavu igru Švajcarske, Vatikana i Portugala (Španija se tu provukla bez obzira što je ona bila deklarisana fašistička tvorevina) i da je neko malo energičnije potegao to pitanje, svašta bi bilo. Sve se završilo na neuspelim privatnim tužbama. U filmu ”Pad Berlina”, već 1949. godine Sovjeti otvoreno ukazuju na vezu Vatikana, Hitlera i žmurenje Amerikanaca na sve to. Pretpostavljamo da je ostalo zlato zadržano u Švajcarskoj i da, bez ozbiljne međunarodne intervencije, ono nikada neće napustiti tu zemlju, jer se i transakcije zlata uglavnom rade bez njegovog premeštanja. Tek vrlo ozbiljne količine menjaju mesto (Sovjeti su posle rata, da bi otplatili deo dugova i kupili žito, u SAD poslale podmornicom veliku količinu zlatnih poluga).
Pomalo zaboravljena Portugalija ima možda najznačajniju ulogu u ovom putu prikrivanja zlata jer je bio neutralna, a pri tom i poslednja stanica iz Evrope prema Americi. Ona je bio i leglo obaveštajaca, emigranata, ali i berza za plasiranje dragocenog volframa koji je prodavan svim zaraćenim stranama, kao važna komponenta municije za protivoklopnu borbu. Nemačka industrija naoružanja gotovo u potpunosti je zavisila od zaliha iz Portugalije. Međutim, Portugalija je bila i drugi najveći primalac nacističkog zlata, posle Švajcarske! U početku je trgovina između nacista i Portugalije bila u čvrstoj valuti, ali je 1941. godine Centralna banka Portugalije utvrdila je da je veliki deo tog valutnog novca bio falsifikovan, pa je portugalski lider Antonio de Oliveira Salazar zahtevao sva dalja plaćanja u zlatu. Ni to nije sve. Godine 2000. Džonatan Dijaz, francuski vozač autobusa, pronašao je na međunarodnoj železničkog stanici Canfranc u Španiji (na granici s Francuskom, ispod Pirineja, mesto zvano ”Kazablanka Pirineja”) dokumenta koja svedoče od tome da je 78 tona zlata prošlo kroz ovu stanicu. Procenjuje se da je skoro 91 tona nacističkog zlata bila ”oprana” preko švajcarskih banaka, pri čemu je samo 3,6 tona vraćeno Nemcima na kraju rata.
Jedna država prošla je relativno nezapaženo u ovoj farsi o neutralnosti. Reč je o Švedskoj. Početkom Drugog sv. rata ona je zvanično proglasila svoju neutralnost. Istoričari se još spore o stepenu njene involviranosti u ratne tokove, ali je pouzdano dokazano da je u više navrata kršila princip neutralnosti. Pored toga što je humanitarno pomagala Finsku u Zimskom ratu (što jeste jedan vid uticaja na ratna zbivanja), ona je omogućila Nemačkoj da svoje vojnike i tehniku preveze u Finsku. Švedski istoričari traže opravdanje za taj postupak u veoma agresivnoj, pa i pretećoj politici Nemačke, što jeste bila objektivna pretnja. Svi švedski susedi su već bili okupirani od strane Nemačke ili su (kao Finska) pripadali Trojnom paktu. Kao olakšavajuću okolnost Šveđanima se uzima za to da je za mnoge izbeglice postala utočište, švedske amabasade su bile ubežište u mnogim zemljama, a pri kraju rata je uvođenjem sankcija Nemačkoj pomogla njen konačni slom. Ostaje još uvek neistraženo kakve su transakcije dragocenih metala, ruda i sirovina tekle preko trećih zemalja. Sve u svemu, niko u Evropi ne može da se pohvali da je bio neutralan u pravom smislu te reči, pogotovo ne zemlje u kojima je čuvano krvavo bogatstvo.
