„Korona“ – Sateliti SAD koji su pratili SSSR iz svemira: Špijunski program o kojem se ćutalo decenijama!

Danas, kada kažemo korona, pomislimo na ne tako davnu pandemiju. Sudeći po latinskom, to je spoljni sloj Sunčeve atmosfere; on se vidi kao neka vrsta oreola. Vuk je u svom Rječniku spominje kao manastir Sretenje na Ovčaru (od krune koja je bacana iznad tog mesta).

Mi, koji smo često koristili terminal D na Šeremetjevu 2, pamtimo izvanredan restoran s točenim crnim pivom istog imena. Eto, malo etimologije oko ove reči, da ne bismo pomislili da je neki teoretičar zavere pre više decenija prizivao ovim programom pandemiju.

Korona je bio naziv obaveštajno-izviđačkog kosmičkog programa odbrambene strateške namene. Nosioci posla bili su CIA i USAF. Opet je nesrećni U2 umešao svoje prste. Kada su Sovjeti raščistili nebo od ovih dosadnih ptica, ostao je kosmos. Već prvi let iz programa Korona doneo je više podataka nego svi letovi U2 do tada zajedno (!). To je dalo vetar u leđa projektu u koga je od tog momenta ulagano sve više i više. 

Program je zadejstvovan 1959. godine i trajao je sve do maja 1972. godine baveći se osmatranjem i snimanjem sovjetske i kineske teritorije. 

Sam naziv, kako vidimo, nije akronim, već asocijacija na zasićenu postavku satelita koji su, kao sunčeva korona, okružili celu Zemlju. Ne treba zaboraviti ni veoma važan program s druge strane Gvozdene zavese koji je opradano primorao Zapad da poradi na izviđanju putem satelita. Sovjeti, koji su u to vreme značajno prednjačili u raketnoj i kosmičkoj tehnologiji, lansirali su gotovo 2.500 satelita serije Kosmos koji su, pored građanskih zadataka, imali prevashodno vojni cilj. Ono što su radili sateliti iz programa Korona, radili su, ali u znatno većem obimu, sateliti serije Kosmos.

Program je koristio standardizovane satelite serije KH (Key Hole-ključaonica). Oni su bili obeleženi brojevima od jedan do četiri, ali i kombinovanom oznakom 4A i 4B. Bili su opremljeni širokougaonim kamerama veoma dugog fokusa i drugim pomoćnim priborima nadgledanja. Ukupno je lansirano 144 satelita, od koji je 102 uspelo da napravi upotrebljive snimke. Danas su ti snimci oslobođeni oznake tajnosti i mogu se besplatno preuzimati od stane arheologa, geodeta, raznih istraživača, geografa, speleologa, hidrostatičara, itd.

Kakvi su bili počeci Korone?

Program je započet 1956. godine pod nazivom Diskaverer(Discoverer – pronalazač) kao deo programa izviđačko-obaveštajnih aparata WS-117L USAF. Ovi aparati zasnovani su bili na preporukama i razradi korporacije RAND (Research and development – Santa Monika, Los Anđeles, Kalifornija). USAF smatra da je mesto rođenja programa Korona bila njihova stanica Onidzuka.

U maju 1958. godine Ministarstvo odbrane naredilo je da se program WS-117L preda u nadležnost DARPA ( Defense Advanced Research Projects Agency – Uprava perspektivnih istraživačkih projekata). Te godine USAF je u program WS-117L na godišnjem nivou uložio 108,2 miliona dolara (po sadašnjim cenama oko milijardu dolara). U budžetskoj 1959. godine USAF i DARPA su zajedno uložili 132,3 miliona dolara na projekt Diskaverer (što iznosi danas preko 1.100 milijardi dolara), a godine 1960 potrošeno je oko sto miliona dolara.   

Čime su bili opremljeni sateliti?

Oni su koristili kamere sa trakom od 70 milimetara, a fokus je imao rastojanje od 24 inča (609 mm). Traku je razvila kompanija Istman Kodak i potpuno je bila prilagođena za uslove rada u svemiru. Svi parametri (osetljivost, zrno, kontrast, itd) bili su tada na pravom kosmičkom nivou. Tek mnogo kasnije ove vredne trake počele su se koristiti u filmskoj i informativnoj oblasti.

Najveći broj fotografija načinjen je u crno-beloj varijanti, što je, sa stanovišta istraživanja i analize snimaka bilo mnogo bolje nego koloritna verzija, jer je crno-beli odnos davao mnogo bolji kontrast, izoštrenje i uočljivost oblika. Slika u boji je, jednostavno rečeno, lagala, krijući mnoštvom senki i nijansi tražene oblike (lansirne rampe, ulaze u tunele i bunkere, vojne instalacije, itd). Infracrveni spektar korišćen je samo u misiji 1104, a film u boji u misijama 1105 i 1008.

Kameru je proizvodila firma Itek Korporejšan (Itek Corporation, Leksington, Masačusec) koja je koristila tada najbolje na svetu analogne objektive Tesar, nemačke firme Cajs. Dužina kamere varirala je od jednog i po metra, do čak 2,7 metara. Od serije KH-4 počeli su da se koriste objektivi Pecval lens (Petzval lence) s panoramskom mogućnošću fotografisanja u pojasu od  70°. To je značajno povećalo mogućnosti snimanja beskrajnih traka terena.

Same kamere imale su i svoje motore koji su ih mikrokorekcijama stalno držali u istom položaju, jer su sateliti neprimetno gubili na visini. Da nije bilo toga, snimci s kamere bili bi sve mutniji. Najpre je korišćena samo jedna kamera, a zatim dve koje su bile zakošene pod uglom od  15° napred i pozadi, na pravcu snimanja. Treća je indeksirala fotografije kako bi se lakše analizirale u laboratorijama.

Vraćanje traka

To je bila taktika koja je već osvojena. Kapsula, nazvana kanta za film, razrađena je u firmi Dženeral Ilektrik (General Electric). Ona bi bila izbačena iz satelita i ostalo je radila gravitacija. Na kraju trajektorije, na visini od oko 18 kilometara, odbacivan je zaštitni toplotni ekran i otvarani su padobrani.

Prema njoj bi pošao avion opremljen specijalnom hvataljkom. Ukoliko bi on promašio, kapsula bi amerirala, odnosno sletela u vodu. Ukoliko je ne bi pronašle snage US NAVY, ona je bila tako konstruisana da je posle dva dana razgradi morska so kako ne bi pala u ruke radoznalim sovjetskim podmorničarima i kamufliranim ribarskim brodovima koji su nestrpljivo čekali takav promašaj.

Ta mera nije bila smišljena napamet. Venecuelanski farmeri su sredinom 1964. godine pronašli jednu takvu kapsulu pa su snimci objavljeni preko agencije Rojters. Tada su u CIA odlučili da na njima ne piše ”Top Secret” već su na osam jezika ponudili nagradu nalazaču koji bi obavestio SAD, kako, eto, nauka ne bi trpela.

Od lansiranja br. 69 uveden je sistem s dve kapsule pa je satelit mogao da pasivno leti do tri nedelje u ”zombi režimu”, posle čega je mogao nastaviti sa snimanjem. Tokom 1963. godine uvedena je još jedna novost: ceo sistem je usavršen ugranjom sistema Lajfbot(Life boat, čamac za spasavanje) s baterijskim napajanjem. To je omogućavalo izbacivanje kasete s filmom za slučaj otkaza sistema napajanja.  

Razvijanje i obrada filma rađena je na mestu gde je on i napravljen – u laboratorijama Istman Kodak Hokaj (Eastman Kodak Hawkeye) u Ročesteru, država Njujork. ”Kofa” za prihvat filmova kasnije je adaptirana za prihvatanje materijala sa unapređenih satelita serije KH-7Gambit koji su slali još bolje fotografije, sa unapređenom rezolucijom.

Skidanje oznake tajnosti

Kada su i jedni i drugi snimili sve što im je bilo potrebno, uključujući čak i poljske bunare, dečja igrališta, mostiće, rupe na putu, itd, počelo se sa skidanjem oznake tajnosti. Kod Amerikanaca je program Korona postepeno predstavljan javnosti 1996, 2002 i 2013. godine.

Od 2010. godine snimci se nalaze slobodno dostupni na serveru Geološke službe SAD, a arhivske kopije od petog septembra 2017. godine i na serveru Vejbek mašin(Wayback Machine). Kad se prvi put prijavi, korisnik plaća neku vrstu ”članarine”, ulaznice, a zatim može koristiti sve što mu je potrebno, bez ograničenja.

Ovaj, očigledno veoma uspeli program, stigao je i da bude korišćen u serijalu Kol of djuti (Call of Duty) – Black Ops 2. Nešto što je bilo vrhunska tajna, sada je predmet znatiželjnih gejmera. Sve u svoje vreme.