Muškarci su odbijali da lete B-29 Superfortresom – dok dve žene nisu pokazale kako se to radi

U jeku priprema za nuklearne napade na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, američki pilot Paul Tibbets, poznat kao komandant aviona “Enola Gay”, suočio se s neobičnim i zabrinjavajućim problemom: piloti su odbijali da lete novoizrađenim bombarderom B-29 Superfortress.

Avion je bio ogromna zver za to vreme – veći, teži i kompleksniji od bilo kog drugog bombardera u arsenalu američkog vazduhoplovstva. Njegovi motori su bili notorno nepouzdani, skloni pregrevanju i požarima, a letelica nije prošla sve standardne testove, što je dodatno pojačalo nepoverenje.

Tibbets je znao da odbijanje nije opcija. B-29 je morao da se koristi – bio je ključan za planirane strategijske operacije. Shvativši da mora da razbije psihološku barijeru među pilotima, odlučio je da povuče jedan hrabar, gotovo subverzivan potez: regrutovao je dve žene da lete avion koji su se muškarci bojali i da time javno demonstrira da je bezbedan.

U pitanju su bile Dora Dougherty Strother i Dorothea Johnson “Didi” Moorman, dve članice elitnog, ali često potcenjenog programa WASP – Women Airforce Service Pilots. Ironično, Tibbets im nije rekao ništa o prethodnim problemima sa avionom.

Štaviše, nijedna od njih nikada ranije nije upravljala četvoromotornim avionom – što je upravo i bio poenta. Ako dve žene bez prethodnog iskustva mogu bezbedno da lete B-29, tada ni jedan muškarac nema izgovor.

Posle samo tri dana obuke, Strother i Moorman su poletele iz baze Alamogordo u Novom Meksiku, izvodeći demonstracione letove sa raznim muškim posadama kao svedocima. Njihovo pilotiranje bilo je besprekorno. Obe su pokazale izuzetno razumevanje i kontrolu nad avionom, ostavivši snažan utisak na sve prisutne.

Pohvale nisu izostale – major Harry Shilling, zadužen za održavanje, napisao je zvanični bilten u kojem je istakao njihovu stručnost i znanje, i pozvao sve muške pilote da im se obrate za savete. Njihove besprekorne uzletanja i sletanja postale su referenca za sve buduće pilote bombardera.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno da nadžive vojnički šovinizam tog vremena. Kada su Tibbetsovi nadređeni saznali da je dozvolio ženama da lete B-29, program je hitno obustavljen. General Barney Giles je čak izjavio da žene “sramote velike momke”, što je bila suština problema – strah od ženskog uspeha.

Njihov doprinos, iako kratkotrajan, ostao je duboko urezan u sećanje onih koji su bili svedoci tog preokreta. Godine 1995, penzionisani potpukovnik Harry McKeown, tadašnji direktor tehničke službe i test pilot u bazi Clovis, poslao je Strother pismo zahvalnosti.

Setio se kako je nakon demonstracije sa Moorman rekao: „Od tog dana više nijedan pilot nije odbio da leti B-29.“ Priznao je i lično da je bio uplašen pre njihovog dolaska, ali da su mu upravo one vratile veru i samopouzdanje.

Posle rata, obe žene su nastavile svojim putem. Strother je završila doktorat na Univerzitetu u Njujorku i radila za Bell Helicopters sve do penzije. Godinama kasnije, ponovo se povezala sa McKeownom – i udala se za njega 2002. godine. Moorman je odgajila petoro dece u Severnoj Karolini, ostala u kontaktu sa Paulom Tibbetsom i preminula 2005.

Njihova priča pokazuje kako su dve žene, bez pompe i priznanja, svojom hrabrošću i sposobnošću doslovno uzletele iznad straha, izmenile tok obuke najvažnijih posada u istoriji i ostavile neizbrisiv trag u senci najrazornije epizode ljudske istorije.

Kako je bombarder B-29 Superfortress ‘Enola Gay’ zauvek promenio rat kada je bacio atomsku bombu na Hirošimu, pročitajte ovde.