Kako razminirati čoveka? Hirurzi vadili aktivnu granatu iz tela vojnika – epilog ostavio svet bez reči!

U ratu – kao u ratu. Ova uzrečica odomaćila se među ruskim vojnicima. Preuzeli su je od Francuza (à la guerre comme à la guerre), kao i mnoge druge.Ono što se dogodi u ratu prevazilazi maštu većine pisaca. Slučaj da u vojniku ostane neeksplodirana granata jeste izuzetno redak.

Poznat je primer iz Vijetnama kada su jednom vojniku izvadili granatu iz grudi, operišući iza pancirnog stakla. Tokom SVO isto se dogodilo ukrajinskom borcu kome su 2023. godine izvadili granatu ispaljenu iz podkundačnog bacača. Ona ga je pogodila tokom borbi kod Artjomovska. Međutim, najpoznatiji je slučaj sovjetskog borca Vitalija Grabovenka, pripadnika Kontingenta u Afganistanu.

Kako je došlo do ranjavanja?

Vitalij je u Afganistanu bio pomoćnik na bacaču granata i njegov zadatak bio je da b/k uvek bude spreman. Bacač granata AGS-17, Plamen (Автоматический гранатомёт станковый – automatski bacač granata na stalku) bio je veoma opasno oružje. Njegova granata je mali cilindar kalibra 30 mm, neobično snažna i ubistvena, razarajuća u krugu do sedam metara. Kada je primljen u bolnicu, Grabovenko je bio konfuzan, u šoku, i nije umeo da opiše kako je ranjen.

Bio je mrak kada su po njima, dok su se vraćali oklopnim transporterom u bazu, zapucali iz zasede. Niko u vozilu nije imao ni ogrebotinu, a Vitalij je osetio bol u u stomaku. Kada je skinuo majicu, video je posekotinu na desnoj strani grudi i rekao saborcima: ”Čini mi se da me je pogodila granata”. Do ujutru mu se na desnoj podlaktici  pojavio otok. Nikome od terenskih bolničara ništa nije bilo jasno, ali svakako je trebalo da ga pošalju u bolnicu, pa nisu mnogo brinuli. Ratna svakodnevica nastavila je svojim tempom.

U bolnici su ga detaljno pregledali, snimili, i obradili ranu na telu. Nisu nađene nikakve ozbiljne povrede. Za otok na ruci mislili su da se vojnik nesvesno trgao i udario u neki deo u transporteru, pa je normalno da se usled šoka tog ne seća. Lekara je malo zbunio rendgenski snimak. Na samoj ivici filma videla se mrlja, ali je to radiolog objasnio da se ručica rendgena našla u kadru. Počeo je oporavak.

Šetao je po bolničkom parku, ali otok nije spadao, a bol nije nestao. Lekar ga je poslao na rendgen da ponovi snimak. Tada je primećen cilindar prečnika tri i dužine gotovo 12 centimetara. Jasno je bilo da je reč o metalu, ali kakvom? Nije šrapnel, nije ni metak, kao da je neka cev? Viđali su oni i mnogo metaka i mnogo šrapnela, ali ovako nešto još nije stiglo kod njih. Svejedno, šta god da je, moralo je hitno da se izvadi i vojnika su počeli da spremaju za operaciju. Na sreću, nešto ih je zadržalo da ne krenu s njom odmah. 

Šta ih je to zaustavilo? Lekar je, vraćajući se iz rendgenske sale, usput obišao i ranjenike. U jednoj sobi se setio i usput pitao dvojicu ranjenih oficira da li mogu da prepoznaju o kakvoj je to cevi reč. Obojica su uglas povikala: Nije to cev, to je neeksplodirana granata iz AGS-17!

Lekar je smesta otišao kod načelnika i izokola mu saopštio da oporavak Vitalija neće ići onako kako su oni predvideli. Na pitanje načelnika šta se to isprečilo, rendgenolog mu je bled odgovorio – između rebara i desnog grudnog mišića zaglavila se granata kalibra 30 mm, dužine nešto preko 100 mm. Svi su se našli u čudu jer duhovi nisu imali takav bacač. Pozvali su upravu Glavne graničarske bolnice u Moskvi i pitali za instrukcije jer niko do tada nije imao takvo iskustvo.

Pribojavali su se da granata može da eksplodira svakog trenutka; pri hirurškoj intervenciji verovatnoća za tako nešto bila je veoma visoka. Prelistali su više knjiga; našli su slučaj iz vremena Drugog svetskog rata kada je vojnika pogodila mina čiji su stabilizatori ostali van tela. Nju su lako izvadili i onesposobili. Onda su pozvali minere. Oni su proučili snimak i objasnili da je upaljač deformisan prodirući kroz prepreke nepravilnom putanjom.

Kategorički je zabranjeno dirati je, ali ako pokušaju da je izvuku, da to urade popreko, a ne po pravcu granate. Stvari su bile jasnije, ali ništa lakše; bar su konačno znali tačno o čemu je reč. U lokalnoj fabrici Tekstilmaš po crtežima hirurga napravili su unikatni hirurški instrument. Njime je, kao kleštima, mogla da se obuhvati granata, a oko ruhohvata je imao kružnu zaštitu kao na sportskim mačevima. Ta zaštita bila je više psihološke prirode jer bi u slučaju eksplozije stradali i lekar i pacijent.   

Instrument je napravljen, šta sada?

Mineri su doneli zaštitnu odeću. Šlem s neprobojnim staklom, kombinezon od pancirnih ploča i štitnike za noge. Nisu znali kako da zaštite ruke jer s olovnim rukavicama operacija ne bi bila izvodljiva, stoga su se rešili za gumene (!). Pored operacionog stola postavljen je specijalni kontejner koji je bio obložen vrećama s peskom.

Ukoliko hirurg uspe da izvuče granatu, prvo što je trebalo da uradi bilo je da je spusti u taj kontejner. Sledeći problem bio je sam Grabovenko. Njega su vrlo pažljivo prevezli u posebnu prostoriju i naredili mu da ne napušta krevet i da se ne pomera mnogo. Njemu nije trebalo dvaput reći. Svi koji su se svakodnevno starali o njegovoj tekućoj terapiji u prostoriju su ulazili s pancirom i šlemovima.  

Za samu operaciju nije preostalo mnogo opcija. Prva je bila bezopasna: izvući granatu zajedno s okolnom mišićnom masom – ali tada bi vojnik ostao invalid. Druga varijanta je bila – kroz rez doći do granate, zahvatiti je instrumentom i polako, kako su mineri upozorili, izvući iz tela. To rešenje je i usvojeno. Posle pet dana sve je razrešeno, osim jednog pitanja: ko će ući u operacionu salu?

Niko od hirurga iz bolnice nije hteo dobrovoljno da obavi operaciju. Načelnik Jurij Aleksejevič Varabojov je mogao da naredi kolegama, ali nije želeo. Svi su imali porodice, a i njega je kod kuće  čekala supruga u drugom stanju. On je rešio da to svojeručno obavi. Iz Moskve su se saglasili. Ostalo je još da nađu pomoćnika. Smesta se javio poručnik Aleksandar Dorohin. On je suvoparno objasnio: Ja sam momak, nemam ni ženu ni decu. Vojnika moramo spasiti.  

U garderobi su improvizovali ratnu operacionu salu, jer su tu mogli da obuku pancirne skafandere u kojima je bilo veoma teško kretati se i stići do sale. Glavna sestra pripremila je sve što treba a onda izašla. Anesteziolog je takođe uradio svoj deo posla i postupio isto. Ostali su posmatrali prizor sklonivši se iza neprobojnog stakla koje je skinuto s jednog jurišnog helikoptera ”Mi-24”.

U prostoriji su ostali hirurg, asistent i pacijent. Da muke umeju samo da se gomilaju, svedoči i klima. Nije bilo rashladnog uređaja, a sve to se dešavalo 15. avgusta 1986. godine. Napolju je bilo više od 40°C. Znoj je pekao oči. Hirurg je zasekao obeležno mesto, posle čega je asistent raširio ivice rane. Preostalo je da Varabjov izvuče granatu i da je zajedno s instrumentom spusti u kontejner jer su tako naredili iz fabrike.

Međutim, hirurg je želeo da po svaku cenu unikatni instrument sačuva, pa se on i danas nalazi u Muzeju graničara. Sve je urađeno besprekorno. Pacijenta su prevezli u operacionu salu gde je druga ekipa završila obradu rane. Mineri su odneli kontejner i uništili granatu u obližnjem kamenolomu. 

Svi učesnici ove neverovatne operacije bili su odlikovani, a Vitalij je tražio da bude vraćen u Afganistan. Toplo su mu preporučili da ne iskušava sreću po drugi put. Vratio se kući s ordenom Crvene zvezde. 

Šta se dogodilo s junacima ove drame? Hirurg i ranjenik ostali su redovnoj vezi. Poslednji put su se videli u Kijevu 2003. godine u jednoj televizijskoj emisiji…A posle dve nedelje Vitalij je poginuo kada je pao pod automobil. Hirurg još uvek radi u bolnici graničara, stekao je čin pukovnika i zvanje zaslužnog lekara Ruske Federacije.

Njegov asistent, Aleksandar Ivanovič Dorohin, sada je redovni profesor na katedri za traumatologiju i ortopediju CITO (Центральный научно-исследовательский институт травматологии и ортопедии). Nije objašnjena veza između otoka na ruci i same rane.

Kada je sve bilo završeno, forenzičarima je ostalo samo još da odgovore na veoma važno pitanje: kako se uopšte granata našla u telu? Oni su slučaju pristupili kao da istražuju krivično delo.

Odgovor je bio u stilu najmaštovitijih scenarista, pedatno sročen po redosledu: 

1. Metak mudžahedina našao je svoj put kroz oklop vozila.
2. Probio je cinkanu oplatu sanduka u kojoj su bile smeštene granate. 
3. Pogodio je jednu granatu u kapislu (!).
4. Granata je izletela iz pakovanja, probila poklopac sanduka i pogodila okvire smeštene u džepovima borbenog prsluka na vojniku. Pošto nije imala upor, izletela je cela.
5. Ne eksplodiravši jer je upaljač bio deformisan, rikošetirala je od okvira u džepovima ka telu i prošla duž ivice rebarnog luka ušavši u grudni koš. 
6. Zaustavila se ispod grudnih mišića u predelu ključne kosti. 

Sve to dogodilo se u stotom deliću sekunde. Zvuči neverovatno, ali kako kažu – u ratu, kao u ratu…