Tokom hladnoratovske trke u naoružanju, jedna klasa podmornica izazivala je paniku među zapadnim pomorskim komandama – sovjetska klasa Lira (Projekat 705), poznata u NATO pod internom oznakom Alfa.
Osam je planirano, a proizvedeno je ukupno sedam jedinica između 1968. i 1981. godine, ali čak i taj ograničen broj bio je dovoljan da zapadni svet shvati koliko je Sovjetski Savez ozbiljno shvatao podvodno ratovanje.
Ove nuklearne jurišne podmornice su bile tehnološki ispred svog vremena, i to ne samo na papiru – njihova brzina, manevarske sposobnosti i dubina ronjenja bile su bez presedana. NATO ih je, s pravom, smatrao noćnom morom Atlantske flote.
Titanijumski monstrumi: Revolucija u podmorničkoj konstrukciji
Jedna od najvećih inovacija Projekta 705 bila je upotreba titanijuma za izradu trupa – izuzetno skupo, ali omogućavalo je laganiju, izdržljiviju i bržu konstrukciju. Dok su američke i britanske podmornice još koristile čelik, Sovjeti su već zaronili u metal budućnosti.
Svaka podmornica imala je nuklearni reaktor hlađen specijalnom eutektičkom legurom olova i bizmuta. Koristili su se sistemi OK-550 i BM-40A, oba sa snagom od 155 megavata, što je bilo revolucionarno u odnosu na veličinu samog reaktora i podmornice.
Dimenzije i performanse: Čudovište u dubinama
- Dužina: 81 metar
- Deplasman na površini: 2.300 tona
- Deplasman pod vodom: 3.200 tona
- Maksimalna brzina pod vodom: 41 čvor (oko 75 km/h)
- Ubrzanje do maksimalne brzine: samo 6 sekundi
- Rotacija za 180°: u roku od 40 sekundi
Brzina i agilnost klase Lira nisu imale presedana. NATO torpeda tog vremena jednostavno nisu mogla da ih stignu, a lov na ovu podmornicu bio je poput pokušaja da se uhvati senka.
Taktička prednost: Duboko ispod radara
Jedna od ključnih prednosti Alfe bila je mogućnost ronjenja do dubine od 350 metara, što je daleko dublje od granice efikasnosti tadašnjih zapadnih sistema protivpodmorničke odbrane.
U teoriji, podmornica klase Lira mogla je neprimetno da prođe ispod ratnog broda NATO-a i da iz te dubine ispali svoje ubitačne torpede.
Ova sposobnost je menjala paradigmu pomorskog ratovanja – NATO nije znao kako da odgovori. Svaka patrola morala je da računa s mogućnošću da se nevidljivi predator kreće ispod njih, spreman da napadne.
Glavni nedostak: Buka
Ipak, sovjetski inženjeri nisu mogli da pobegnu od nekih kompromisa. Klasa Lira bila je:
- Skupa za proizvodnju i održavanje
- Izuzetno bučna, što je u borbenim uslovima predstavljalo potencijalni problem
Međutim, kombinacija brzine, dubine i manevarskih sposobnosti i dalje je činila ovu podmornicu neuhvatljivom i zastrašujućom, uprkos nedostacima.
Nasleđe i kraj ere
Iako su se povukle iz aktivne službe do 1996. godine, podmornice klase Lira ostale su simbol sovjetskog tehnološkog inženjeringa, ali i paradoks – oružje ispred svog vremena, ali previše skupo za masovnu proizvodnju.
Danas se o njima govori sa strahopoštovanjem – kao o metalnim ubica iz dubine, koje su mogle da se pojave niotkuda, izvrše napad i nestanu pre nego što iko reaguje.
Klasa Lira nije promenila ishod Hladnog rata, ali je definitivno redefinisala podvodnu taktiku, naterala NATO da ubrzano razvija brže torpede i bolje detektore, i postala tehnološki mit koji se i dalje proučava u vojnim akademijama širom sveta.
