Staljinova osveta iz vazduha: Kako su sovjetski bombarderi šokirali Berlin usred nacističke euforije!

Hermanu Geringu, glavnokomandujućem Ratnog vazduhoplovstva Rajha (Luftwaffe) pripisuju rečenicu: Nijedna bomba nikada neće pasti na glavni grad Rajha. Istine radi, originalna fraza zvuči drugačije: Nijedan neprijateljeljski avion ne može stići do Rura. To je izgovoreno septembra 1939. godine, pa je kasnije prepravljeno. Razlog?

U junu 1940. godine jedan bombarder Ratnog vazduhoplovstva Francuske bio je prvi koji je bombardovao Berlin. Kruži još jedna, od strane nacista bezuspešno skrivana fraza – Ako padne i jedna bomba na Berlin, zovite me Miler. Gering je aludirao na jednostavno i često nemačko ime, zaboravljajući da se neke visoke nacističke starešine tako zovu. 

Posle nekoliko bombardovanja Moskve kada je Gebels objavljivao pompezno da je sovjetska avijacija uništena, Sovjeti su rešili da dokažu suprotno. Komanda avijacije Baltičke flote razmatrala je plan napada s lenjingradskog aerodroma po brodovima nemačke flote u gradu Pilau.

Kada su 26. jula 1941. godine komesar Ratne mornarice SSSR admiral N.G. Kuznjecov i komandant Mornaričkog vazduhoplovstva general S. F. Žavoronkov bili na sastanku kod Staljina, predložili su mu da organizuju bombardovanje Berlina. Avioni bi poleteli s aerodroma Kagul koji se nalazio na estonskom ostrvu Saaremaa, najzapadnijoj tački koju su kontrolisale sovjetske snage. On se brzo našao u pozadini nemačkih snaga, ali  i van njihove pažnje.  

Jednom dogovoreno, značilo je i naređeno. Stoga je već sutra, 27. jula 1941. godine Prvom minsko-torpednom puku osme aviobrigade Mornaričkog vazduhoplovstva Baltičke flote pročitano lično Staljinovo naređenje: bombardovati Berlin i njegove vojno-industrijeske objekte. Komandant operacije bio je S.F. Žavoronkov (Жаворонков, Семён Фёдорович, kasnije maršal avijacije), a odgovoran za ishod operacije bio je N. G. Kuznjecov (Кузнецов, Николай Герасимович, kasnije maršal, ličnost po kome je nosač aviona dobio ime).

Potencijali

Avijacija je na raspolaganju imala sledeće aparate: proverene bombardere dugog dometa DB-3 (ЦКБ-30), DB-3F (Il-4), ali i nove TB-7 (Пе-8/ТБ-7, АНТ-42), avion Tupoljeva-Petljakova i Er-2 (ДБ-240, konstruktora Jermoljajeva). Aparati i piloti bili su združeni iz snaga RV i Mornaričke avijacije. Njihov radijus omogućavao im je da stignu do Berlina i da se vrate.

U tehničkom smislu to nije bio put bez povratka, odnosno samoubilačka akcija. Do Berlina je s navedenog ostrva trebalo letelti 900 kilometara, u povratku ukupno 1.765, od čega nad morem preko 1.400 kilometara. Znajući za moć nemačke PVO, ali i specifičnost meteo-uslova, da bi operacija uspela trebalo je da se složi nekoliko elemenata:

● Let je trebalo da se obavi na velikoj visini. Znalo se da su nemački radari tek u začetku, a noćni lovci nepouzdani i ranjivi pri grupnoj odbrani formacije.

● Povratak je morao da se obavi pravolinijski, najvećom brzinom.

● Da bi stigli i vratili se, svaki avion je mogao da ponese samo jednu bombu od 500 kilograma ili dve po 250 kilograma. 

Kucnuo je čas

Akcija je sprovođena u najvećoj tajnosti, što je kasnije dovelo i do konfuzije, pa i stradanja od prijateljske vatre. Za operaciju su znali samo najviši rukovodioci. Odabrano je petnaest posada Prvog minsko-torpednog puka Mornaričke avijacije. Za komandira samostalne udarne grupe određen je komandant puka, pukovnik E. N. Preobraženski.

Glavni navigator (flag-šturman) bio je kapetan P.I. Hohlov. Drugog avgusta je u najveoj tajnosti i pod maksimalnim obezbeđenjem iz luke Kronštat isplovio konvoj  minolovaca i samohodnih barži. Oni su nosili rezervu bombi, goriva, čelične ploče za produžetak piste, dva traktora, buldožer, valjak za asfalt, poljsku kuhinju i krevete za smeštaj tehničara. 

Prošli su kroz minirani Finski zaliv i zašli su pored već osvojenog Talina. Ujutru, trećeg avgusta konvoj je došao na pristan ostrva Saaremaa (najveće estonsko ostrvo) i istovario teret. Iste noći s aerodroma Kagul (Kjarla) izveden je probni let. Nekoliko posada s gorivom dovoljnim da se doleti do Berlina, i s punim b/k obavili su izviđački let odbacivši bombe na Svinojušće (polj. Świnoujście, nem. Swinemünde).

Dan kasnije, četvrtog avgusta kompletna grupa je preletela na aerodrom Kagul. Od četvrtog do sedmog obavljane su pripreme za let, sređivane su prostorije za smeštaj posade i produžavana poletno-sletna pista. Noću, šestog avgusta pet posada krenulo je na izviđački let za Berlin. Ustanovljeno je da je PVO postavljen u prstenu radijusa 100 kilometara oko grada i da je zasićena reflektorima koji mogu da dobace do 6.000 metara. Uveče, šestog avgusta saopšten je i borbeni zadatak. 

Prvi napad

U 21.00 sati sedmog avgusta s ostrva Saaremaa uzletela je samostalna udarna grupa u kojoj se nalazilo 15 bombardera DB-3 Mornaričkog vazduhoplovstva, pod komandom pukovnika Preobraženskog. Bili su naoružani bombama FAB-100 i agitacionim lecima. Sastav je imao dve grupe. Let se odvijao na visini od 7.000 metara po maršruti: ostrvo Saaremma-Svinojušće -Štetin-Berlin. Temperatura je bila od minus 30 do minus 40°C, zbog čega su mrzla stakla kabina i naočari na šlemofonima.

Sve vreme korišćene su maske s kiseonikom. Zabrana radio-saobraćaja bila je potpuna. Posle tri sata stigli su na severnu granicu Nemačke. Više puta su primećeni sa osmatračkih punktova, ali su samouvereni Nemci bii ubeđeni da je to njihova avijacija i nikakve reakcije PVO nije bilo. Nad Štetitnom su čak pomislili da su to zalutali avioni Luftvafe pa su ih reflektorima usmeravali na najbliži aerodrom…kod Berlina. 

Berlin je bio u punom noćnom sjaju. U 01.40 osmog avgusta 1941. godine pet aviona je odbacilo bombe. Ostali avioni su bombardovali predgrađe i Štetin, kako bi se stekao utisak masovnog bombardovanja. Nemci su bili toliko iznenađeni, da su aktivirali svetlosno maskiranje tek 40 sekundi pošto su prve bombe pale na grad.

Piloti nisu mogli da naprave krug kako bi ustanovili rezultate dejstva jer jer PVO počela da puca iz svih oružja. Nastao je pakao, usled koga je jedan radista prekinuo radio-tišinu i raportirao: ”Ja sam nad Berlinom. Zadatak ispunjen. Vraćamo se u bazu!”. U četiri ujutru osmog avgusta, posle sedmočasovnog leta posade su se bez gubitaka vratile na aerodrom.

Posledice

Vojni efekat je bio simbolično mali, ali je zato psihološki efekat bio ogroman. Nemci su izdali saopštenje: Noću, sedmog na osmi avgust, velike snage engleske bombarderske avijacije brojnosti 150 aviona pokušali su da bombarduju naš glavni grad. Od 15 aviona koji su se probili, devet je oboreno.

Medijski rat je i tada vođen, ništa manje nego danas, pa su iz Bi-Bi-Sija odgovorili: Interesatno i zagonetno saopštenje nas je iznenadilo jer u to vreme nijedan naš avion nije poleteo. Sovjeti su malo sačekali, videli kako stoje stvari, pa je 10. avgusta Pravda na duhovit način, uz kuplet i karikaturu prokomentarisala ovu akciju.

Pre toga je Sovinformbiro (Советское информационное бюро) već osmog avgusta u Vestima (Известия) izvestio da je sovjetska avijacija uspešno bombrdovala Berlin. Uz opis posledica, naglašeno je da su se svi avioni vratili u bazu. Tokom avgusta Vesti su u više navrata opisivali detalje napada, ali ti napadi nisu bili više tako uspešni. Nemci su naučili lekciju.

Napad je ohrabrio Sovjete pa su sledeći napad planirali već za 10. avgust. Odlučeno je da se Mornaričkoj avijaciji priključi grupa bombardera Ratnog vazduhoplovstva. Planirano je da u napadu učestvuju snage 81. bombarderske divizije bazirane na aerodromu kod grada Puškina (tridesetak kilometara južno od Lenjingrada). Oni su imali savremenije letelice TB-7 (u sastavu   412. teškog bombarderskog puka koji je preimenovan je u 432 iste namene). Računalo se i s avionima Er-2 koji su leteli u sastavu 420. teškog bombarderskog puka, kasnije preimenovanog u 433. teški bombarderski puk. 

Preliminarni proračuni pokazali su da bi TB-7 s dizel motorima M-40F i teretom od 4.000 kilograma (od toga 2.000 kilograma na podvesnim tačkama) mogli da dolete do Berlina i da se vrate. Odabrano je 12 TB-7 i 28 Er-3 koji su 10. avgusta preleteli na aerodom. Posle dopunskog odbira, ostalo je 10 TB7 i 16 Er-2. Uveče je svih 26 aparata poletelo na Berlin. 

Tok operacije

Ovaj put nije sve išlo kao po ružama.Osim nemačke odbrane, iskrsli su i drugi problemi.

● Na samom poletanju jedan Er-2 zakačio je točkovima drenažu na kraju piste i nije mogao da poleti.

● Na jednom TB-7 (glavni pilot major Jegorov), posle uzletanja otkazala su dva desna motora. Avion je doživeo katrastrofu. Šest članova posade je poginulo, a šest je dobilo teške povrede, od čega su dvojica podlegli u bolnici. Komandant leta obustavio je dalje poletanje, pa je na Berlin odletelo samo sedam TB-7 i 3 Er-2.

● Prilikom nabiranja visine greškom je lovac I-16 napao jedan bombarder, ali on je stigao do Berlina i izručio bombe. Pri tom je uleteo u baraž nemačke PVO i bio oštećen. Sleteo je na teritoriju Estonije koju su već okupirali Nemci. Jedan od članova posade bio je Estonac, pa su zahvaljujući njemu uspeli da se probiju kroz neprijateljsko okruženje i stignu do svojih.

● Na avionu poručnika V. D. Vidnog nad samom Nemačkom zapalio se levi spoljni motor. Posada je ugasila, ali avion je produžio let gubeći visinu. Na udaljenosti 370 kilometara do cilja on je morao da odbaci bombe i da se vrati. Posle otkaza još jednog motora posada je prinudno sletela na aerodom u Obuhovu u blizini Vitebska, Belorusija.

● TB-7 kapetana Tjagunina bio je greškom napadnut od strane sovjetskih lovaca, pri čemu je otkazao jedan od motora. Ni to nije bilo dovoljno. Tajanstvenost misije prouzrokovala je da ga sa obale Baltika gađaju sovjetski PA topovi. Avion se zapalio, kapetan je odbacio bombe i naredio napuštanje aviona padobranom. Poginula su četiri člana posade, a jedan je nestao.   

● Avion Er-2 poručnika Kubiška pri povratku je oboren greškom od strane jednog I-16, a posada se spasila padobranima. I on je postao žrtva prevelike tajnovitosti i odsustva koordinacije.

● Avion kapetana Stepanova, Er-2 nestao  je na povratku, a pre toga je izvestio radiom da je izvršio zadatak.

● Major UGrjumom je sa svojim TB-7 imao nekoliko otkaza motora na velikoj visini. Ipak, uspeli su da bombarduju Berlin, potrošili su sve gorivo i prinudno sleteli na aerodrom u gradu Toržok u Tverskoj oblasti. Jedan član posade je poginuo.

● Major Kurban je pilotirao jednim TB-7 izvršivši bombardovanje, a zatim je oštećen vatrom PVO. Prilikom havarijskog sletanja razbio se u reonu Ropši (Lenjingradska oblast). Niko nije stradao od posade.

Uspeh kakav je planiran nije postignut, ali nije bio ni debakl. Od deset aviona šest je obavilo svoj zadatak, a na aerodrom u Puškinu vratilo su se samo dva aviona. Usledile su surove smene u komandi divizije, bez obzira što je u opštoj konfuziji koja je nastala početkom rata, svaki njihov let bio podvig.  

Ovaj (ne)uspeh nije obeshrabrio sovjetske pilote. Do petog septembra oni su obavili još devet naleta na Berlin. Ukupno je korišćeno 86 aviona. Od tog broja 33 su bombardovali Berlin, bacivši 21 tonu bombi i izazvavši 32 požara. Deo aviona, njih 37, nije moglo da priđe Berlinu (skretanje s trase, taktička situacija, itd), pa su bombe bacili na druge gradove, što je povećalo efektat napada. Ukupno je utrošeno 311 fugasnih i zapaljivih bombi ukupne mase 36 tona.

Bačene su i 34 propagandne bombe. Šesnaest aviona iz raznih razloga su morali da prekinu let i da se vrate na aerodrom.  Izgubljeno je 17 aviona i sedam posada. U tom broju nalaze se dva aviona i jedan posada koji su poginuli na samom aerodromu pokušavši da polete s jednotonskom bombom u trupu i dvema polutonskim bombama podvešenim pod krila. Jasno je da sovjetskim pilotima nije nedostajalo srčanosti, odlučnosti, pa ni sredstava da sprovedu ovu akciju.

Kako su reagovali Nemci?

Početna euforija nepobedivog Rajha, države koja je gazila sve pred sobom, u trenutku je splasla i dovedena u pitanje. Hitler je zahtevao od svojih trupa da u sadejstvu kopnenih snaga, avijacije i ratne mornarice po svaku cenu likvidiraju baze na ostrvima Ezel i Dago, odakle su najviše i leteli avioni na Berlin.

Šestog septembra 28 aviona Luftvafe dvaput su bombardovali aerodrom Kagul. Šest sovjetskih DB-3, jedan Il-2 i jedan MiG-3, uz sav benzin i deo zaliha, izgoreli su na zemlji. Puk Preobraženskog prebačen je na zaštitu Lenjingrada.  Posle pada Talina i Moonzundskog arhipelaga više nije bilo moguće doletati do Berlina.

Osim ogromnog psihološkog efekta, svi učesnici ove obimne akcije, po specijalnom naređenju  № 0265 samog Staljina, nagrađeni su velikim novčanim iznosima i ordenjem visokog ranga. Kad već spominjemo ratni novac, da se podsetimo kako su i gde završavale te nagrade: sovjetski vojnici nisu  praktično nisu ni videli žive pare. Većina njih je davala punomoćje porodicama kako bi one mogle da kako-tako prežive u pozadini. Čak ni tako usmerene pare nisu stizale do adresata.

Po pravilu, svu vojnička primanja država je zadržavala i pretvarala u ratni novčani zajam. Svake godine taj zajam oročavan je na deset meseci. Na kraju godine onima koji nisu poginuli, zarobljeni ili ostali u bolnici, država je vraćala pozajmljenu sumu, bez obzira na to što su te pare u međuvremenu praktično bile obezvređene. Ukupno je iz ove akcije 18 članova posada nagrađeno oredenom heroja Sovjetskog Saveza.