Sovjetski atomski monstrum iz Hladnog rata: Kad je Moskva htela da topom lansira nuklearku!

Još jedna promašena investicija Hladnog rata; tako bi se mogao opisati ovaj projekat, jedan u nizu neverovatnih tvorevina tog doba. Međutim, ako pogledamo istorijski kontekst, što je neophodno kada izučavamo neku pojavu, nećemo se mnogo začuditi što se u planovima Saveta Ministara SSSR našao i ovaj monstrum. Tako se može lakše razumeti, pa i opravdati neki postupak. 

Šta govori istorijski kontekst?

Do sredine pedesetih godina dve najveće nuklearne sile SAD i SSSR ovladale su tehnologijom izrade bojevih glava i to više nije predstavljalo problem. Šta onda jeste bilo problem? U to vreme nijedna zemlja nije imala razvijene rakete spremne da prelete rastojanje između kontinenata (ICBM) i da s apokaliptičnom tačnošću pogode ciljeve koji su postavljeni.

Jednostavno rečeno – bilo je više bojevih glava nego odgovarajućih nosača; arsenali nisu mogli da se iskoriste u punom obimu. Za taktičku primenu avioni su bili veoma ranjivi. Stoga su brojni konstruktorski biroi dobili odrešene ruke da porade na projektima atomskog topa. To sada deluje egzotično, ali kada se na tome radilo, bila je to još jedna pretnja za opstanak čovečanstva.

Amerikanci su krenuli veoma ambiciozno i značajno su napredovali u toj oblasti. Radovi na vučnom atomskom topu M65 (Gun Heavy Motorized, 280mm) brzo su napredovali. Napravljeno je 20 oruđa i ono je prvo te vrste koje je ušlo u naoružanje; pri tom je imalo i bojevo gađanje atomskom municijom.

Nije bilo jedino američko oružje iz atomskog arsenala, što je posebna priča. Šta unosi obrt u tok događaja? Bez obzira na američku agilnost, kao iz vedra neba, pojavljuje se na paradi 1957. godine sovjetski atomski top! Bilo je to potpuno iznenađenje za ceo svet, ali i psihološki, marketinški šamar američkom vojnom kompleksu. 

Kako se to dogodilo?

Sovjeti su pravilno sagledali svoja ranjiva mesta duž linije razdvajanja Istočnog i Zapadnog bloka; znali su da bi takav top mogao da utiče i odvrati potencijalnog napadača. Bojeva glava ne bi bila jača od 15-20 kt, uzimajući u obzir blizinu svojih trupa i moguće napredovanje preko kontaminirane teritorije. Zato je u tt osobinama b/g preovladavalo neutronsko zračenje.

Savet ministara SSSR (Совмин СССР; Правительство СССР, vlada) naložilo je 18. XI 1955. godine da se počne s razradom dva projekta – samohodnog minobacača 2B1 Oka (najveća desna pritoka Volge) i samohodnog topa 2A3 kondenzator 2P. Ova sredstva bila su predviđena za uništavanje velikih privrednih i vojnih centara. Mogla su da koriste fugasne, ali i atomske granate. Artiljerijski deo, kao i mehanizmi punjenja i navođenja,  razvijani su u CKB-34 (Центральное конструкторское бюро) u tadašnjem Lenjingradu, pod rukovodstvom I. I. Ivanova ( Иванов, Илья Иванович).

Šta je ohrabrilo Sovjete da krenu u ovaj poduhvat, bez obzira na to što su bili u zaostatku? Njihovi inžinjeri su još u 30. avgusta 1954. godine u potpunosti opremili artiljerijski deo topa (lafet, cev, zatvarač itd), po kome je ceo sistem kasnije kratko nazivan SM-54. Zavodu № 221 (nekadašnje Barikade u Staljingradu) uspelo je da napravi eksperimentalnu cev kalibra 406 mm koja je dobila oznaku SM-E124. 

Ona je korišćena za ispitivanja na atomskom topu. Kirovski zavod u Lenjingradu (Ки́ровский завод,  ranije Putilovski zavod, Crveni Putilovac)  montirao je prvi top na šasiju objekta 271. Kao podvozje korišćena je šasija tenka T-10M, ranije označavan kao IS-5. Poligonska ispitivanja tekla su tokom 1957-1959. godine na Centralnom artiljerijskom poligonu kod Lenjingrada, istovremeno kada je ispitivan i samohodni minobacač kalibra 420 mm. 

Mnogo je bilo sumnjičavih u samom vojnom i političkom vrhu, ali kondenzator je prošao sve testove koji su od njega traženi! S obzirom da je reč o jedinstvenom oruđu i novom iskustvu, uočeni su i brojni problemi koje nije bilo moguće ispraviti:

• Top je imao monstruozan trzaj, vraćajući po nekoliko metara vozilo.
• Potrebno je bilo mnogo vremena da se pripremi za dejstvo.
• Rutinske popravke pretvorile su se u stalne, posle svakog opaljenja.
• Bilo ga je nemoguće napuniti bez posebne opreme.  

Neplanirana sudbina

Uprkos svemu tome, ovo oruđe bilo je operativno! Kada se pojavilo, izazivao je užas kod svojih neprijatelja, ne samo izgledom već i mogućnostima. Na paradi 1957. godine četiri (jedina) topa su se pobedonosno provezla preko Crvenog trga, a strani vojni predstavnici odbijali su da poveruju da pred sobom vide pravo vozilo, a ne maketu. Šta ih je spasilo? Novi strah i nove pretnje!

Vreme ovih eksperimenata naglo je prošlo jer je raketna tehnologija napredovala ogromnim koracima. Tako je domet ovog topa od samo 25 kilometara i njega poslao u rashod istorije. Na svu sreću, jedan primerak je sačuvan i on se može videti u Centralnom muzeju Oružanih sila u Moskvi.

Navedimo i osnovne tt podatke atomskog topa koji je svoj prvi izlazak iz pogona imao već 1955. godine:

• Dužina (s topom): 20 m.
• Širina: 3,08 m.
• Visina: 5,75 m.
• Posada: sedam ljudi.
• Agregat: dizel B-12-6B s punjačem, snage 751 ks.
• Pređen put s jednim tankovanjem: 200 km.
• Masa: 64 tone.
• Brzina na putu: do 30 km/h.
• Naoružanje: top SM-54 kalibra 406,4 mm.
• Masa b/g: 539.7 kg.
• Brzina b/g na ustima cevi: 715 m/sec.