Ono što je su za SAD Aresenal u Springfildu (Springfield Armory), Bereta (Fabbrica d’Armi Pietro Beretta) za Italiju, FN (Fabrique Nationale Herstal) za Belgiju ili MAS (Manufacture d’armes de Saint-Étienne) za Francusku, za Rusiju je to bila i ostala Tula.
Nije jedini, ali je najstariji oružarski zavod Rusije i jedan od najvećih na svetu (Императорский Тульский оружейный завод). Pored oružja za vojsku, on proizvodi i brojne modele za građansko tržište (ličnu odbranu, lov, streljaštvo, rekreativno gađanje, itd). Nalazi se oko 170 kilometara južno od Moskve.
Tula se prvi put spominje 1146. godine; u široj gradskoj oblasti ima preko milion ljudi, razmeštenih u pet gradskih reona. Jedno je od važnih saobraćajnih čvorišta, ali je svakako najpoznatija po vojno-industrijskom kompleksu u kome je zaposleno gotovo 4.000 specijalista svih vrsta. Zavodi nisu samo fabrika oružja već i poznati naučno-istraživački centar novih tehnologija.
Kroz razvoj zavodskog kompleksa u Tuli možemo se uveriti i u burnu istoriju kao i česte društvene promene novovekovne Rusije. On je na taj način i svedok svog vremena. Zvanično je 16 puta menjao naziv, ali ne i namenu; stoga vredi bar preleteti pogledom preko svih tih imena; neka od njih će svakako biti primamljiva za duže istorijsko i lingvističko istraživanje. U zagradi smo stavili originalne nazive, jer neki od njih se ne mogu doslovno prevesti na naš jezik zbog sprecifičnosti ruske/sovjetske sintakse.
● Tulski oružarski zavod (Тульский оружейный завод, 1712 -1875).
● Imperatorski Tulski oružarski zavod (Императорский Тульский оружейный завод, 1875 -1912).
● Tulski zavod oružja ”Imperator Petar Veliki” (Тульский Императора Петра Великого оружейный завод, 1912 -1918).
● Upravni odbor Prvog oružarskog zavoda Glavne artiljerijske uprave Narodnog komeserijata vojnih poslova RSFSR (Правление Первого оружейного завода Главного артиллерийского управления НАРКОМ ВД РСФСР, 5.08.1918 – 1919).
Napomena: u SSSR narodni komeserijat bio je naziv za ministarstva.
● Upravni odbor Prvih tulskih oružarskih zavoda Centralne uprave artiljerijskih zavoda Saveta ratne privrede RSFSR (Правление Первых Тульских оружейных заводов Центрального правления артиллерийских заводов Совета военной промышленности РСФСР, 1919 -1922).
● Upravni odbor Prvih tulskih oružanih zavoda Glavne uprave ratne privrede – VSNH RSFSR (Правление Первых Тульских оружейных заводов Главного управления военной промышленности ВСНХ РСФСР, 1922 – 8.06.1923).
● Prvi oružarski zavodi Glavne uprave vojne privrede Višeg saveta narodne privrede (Первые оружейные заводы Главного управления военной промышленности ВСНХ, 8.06.1923 – 1926).
● Prvi oružarski zavodi u Tuli Proizvodne zajednice vojne industrije ”Voenprom” VSNH, 1926-novembar 1926).
● Prvi oružarski zavodi Višeg saveta narodne privrede SSSR Državnog trusta mitraljeskog oružja ”Crveni” u Tuli (Первые оружейные заводы СССР в Туле Государственного оружейного пулемётного треста ”Руж” ВСНХ СССР, ноябрь 1926 – 1930).
● Prvi oružarski zavodi Državnog Svesaveznog Udruženja oružja i mitraljeza Višeg saveta narodne privrede SSSR (Первые оружейные заводы Государственного Всесоюзного оружейно – пулемётного объединения ВСНХ СССР, 1930 -1932).
● Prvi oružarski zavodi Glavne vojno-mobilizacijske uprave Ministarstva teške industrije (Первые оружейные заводы Главного военно-мобилизационного управления Народного комиссариата тяжёлой промышленности СССР, 1932 -1935).
● Prvi Državni savezni oružarski zavod (Государственный союзный первый оружейный завод (od 1935).
● Upravni odbor Prvog oružarskog zavoda Glavne artiljerijske uprave NARKOM za ratna pitanja RSFSR (Правления Первого оружейного завода Главного артиллерийского управления Народного Комиссариата по военным делам РСФСР, 9. X 1918 – januar 1919).
● Tulski oružarski zavod (Тульский оружейный завод, до 20. januara 2021).
● Tulski oružarski zavod Glavne artiljerijske uprave је do 1953. godine menjao imena u zavisnosti od naziva Glavnog štaba RKKA (Crvene Armije) do Ministarstva Oružanih snga SSSR. Godine 1953. formira se Ministarstvo odbrane SSSR pa kao sufiks naziva Zavoda idu i skraćenice organa MO SSSR.
● Konačno, 20. januara 2021. godine vraća se istorijski naziv: Imperatorski Tulski oružarski zavod (Императорский Тульский оружейный завод).
Kao što se može videti, dolaskom boljševika na vlast usledila je, za lingviste, interesantna birokratizacija jezika, s veoma dugim nazivima. Ona je izrodila i veoma popularan način skraćivanja dugih imena u akronime (komdiv-komandant divizije, sanbat – sanitetski bataljon, itd).
Od 2018. godine deluje kao Javno akcionarsko društvo pri materinskoj Holding kompaniji ”TOR”. Osnovala su je tri najveća preduzeća u Tuli, a pridružile su im se 23 fabrike namenske proizvodnje u Tanganrogu, Kursku, Rjazanju, Moskvi, Velikom Novgorodu i Sankt Petreburgu.
Kraći istorijat Zavoda
Car Fjodor Ivanovič (Фёдор Иванович), poslednji iz dinastije Rjurik (Рюриковичи), treći sin Ivana Groznog i carice Anastasije Romanov, preselio je 30 porodica kovača iz plemena Dedilovo u Tulu, na njihov zahtev. Oni su tada već imali status samostalnih majstora, jer su imali iskustvo s vatrenim oružjem, ruskim arkebuzama.
Tada su se dičili titulom самопальными мастерами. Ovaj naziv je teško bukvalno prevesti; najbliži naš izraz bio bi majstori za samokrese. Za njih je na desnoj obali reke Upe osnovano naselje i napravljene radionice. Porez su plaćali delom svojih proizvoda, pa su dobili i posebna građanska prava.
Broj oružara je postepeno rastao i oni su počeli da formiraju zasebne oružarske zajednice i radionice koje su proizvodile cele primerke oružja, ili pojedine njegove delove.Porez su plaćali u isporučenim arkebuzama, za šta su stekli posebna građanska prava i zaštitu od drugih davanja. Broj oružara postepeno je rastao, pa su majstori počeli da se organizuju u udruženja i cehove, proširujući listu proizvoda i usavršavajući proizvodnju.
Posao počinje da se razvija, pa 1632. godine holandski trgovac Andreas Vinius dobija povelju od cara da u blizini Tule napravi železaru za proizvodnju topova i kugli. Ubrzo, 1652. godine, u blizini tulskog sela Čencovo, njegovi zemljaci, Tileman Lukas Akem (Thielemann Lukasz Akeman – Акема, Филимон Филимонович) i Marselis (Марселис, Пётр Гаврилович) podižu još jednu fabriku za proizvodnju oružja.
Doveli su strane majstore, livničare, čekićare, oružare i druge stručnjake. Vrlo brzo je zaposleno preko 600 ljudi. Da bi dobili licencu za rad, obavezali su se da obučavaju domaće zanatlije, uključujući i tulske oružare. Tako je napravljeno dragoceno jezgro.
Konačno, 1712. godine Petar Prvi Veliki ukazom od 15. februara osniva Državnu fabriku oružja koja je poznata i pod imenom Tulski oružarski zavod. Ona je postala nukleus oružarske industrije Rusije. Fabrika je počela s radom 1714. godine, a već 1720. godine u njoj je radilo više od 1.200 majstora.
Na mašinama s vodenim pogonom obrađivane su cevi. Komadi čelika su bušeni, obrađivani i polirani, ali su u početku oružje još uvek sklapali i dovršavali u oružarnicama i pogonima zanatlija. Najpre je proizvodnja morala da zadovolji ruske potrebe. Do pomenute 1720. godine godišnje je proizvođeno 22.000 pušaka. Dva veka kasnije, povodom velikog jubileja Carske tulske fabrike oružja, ime joj je promenjeno u Tulski oružarski zavod Imperator Petar Veliki.
Vrlo brzo ovi zavodi postali su gigant i nezamenjiv činilac opremanja ruskih oružanih snaga, o čemu svedoče i brojke. Od 1900-1917. godine dnevnik proizvodnje precizno beleži obim isporučenih sredstava:
- Puške: 2.494.660
- Revolveri: 1.063.900
- Mitraljezi: 33.248
- Postolja: 17.489
- Upaljači za granate i mine: 1.908.800
Fabrika je najviše radila za vreme ratova, šireći svoj asortiman i na hladno oružje, ali i na građanske potrebe. Između dva rata, pod sovjetskom vlašću, 1927. godine osnovan je i Konstruktorski biro koji je ubrzo bio inkorporiran u Zavod.
Prilikom dodele šifrovanih oznaka fabrikama, Zavod je dobio oznaku № 173 i podređen je Narodnom ministarstvu odbrambene industije. Kada je 1939. godine, prilikom užurbanih priprema za novi rat bilo formirano Ministarstvo naoružanja, dobio je i nov broj – № 314. Fabrika je bila u državnom vlasništvu; u radu su korišćeni zatvorenici, pa i deca. Već u oktobru 1941. Zavod je preseljen jednim delom u Mednogorsk (Orenburška oblast), a delimično i u Zlatoust i Iževsk.
Za vreme rata Zavod je proizvodio poluautomatske puške tokarjev (SVT), avionski top ŠVAK, revolver nagan i, naravno, legendarni TT-33 koji je upravo iz počasti prema Zavodima poneo skraćenicu punog naziva Токарев-Тула. Posle rata zavodi se vraćaju u Tulu, a 1946. godine osnovan je i poseban Кonstruktorski biro sportskog i lovačkog oružja koji je 1950. godine postao samostalan.
Šta danas proizvode Zavodi u Tuli? Za potrebe oružanih snaga svih vidova i rodova (uključujući i službe bezbednosti) iz ovih pogona izlaze, između ostalih:
- Automat kalašnikov AKS-74U.
- Protivtenkovska vođena raketa konkurs – M.
- Podcevni modernizovani bacač granata 40mm, GP-25.
- Automatski bacač granata A-91 Plamen.
- Specijalna snajperska puška Vintorez (ime je dobila po alatki za narezivanje cevi).
- Kosmonautsko trocevno oružje za slučaj havarijsko sletanja u nepoznat predeo TP-82.
O mnogim ovim oružjima naš portal je već pisao.
Za komercijalno tržište tulski Zavodi takođe imaju značajnu ponudu u kojoj se izdvajaju:
- Jednocevna lovačka oružja s magacinom (MC 20-01, TOZ-106, TOZ-194, TOZ-94 i drugi modeli).
- Takođe proizvodi poluautomatsko jednocevno lovačko oružje (MC 21-12, TOZ 87, TOZ-88, TOZ-124).
- Dvocevna lovačka oružja (TOZ-BM, TOZ-34, TOZ-54, TOZ-120, TOZ-200, itd).
- Kombinovano oružje (TOZ124-20 i TOZ-250, bokerice).
- Malokalibarski sportski pištolj TOZ-35.
- Malokalibarske sportske puške (TOZ-8, TOZ-12, TOZ-61 i druge).
- Brzometni i poluaotumatski malokalibarski lovački karabini (TOZ-78, TOZ-99, TOZ-122, TOZ-17 i druge).
- Konvertovano lovačko oružje
- na bazi puške mošin (KO-44 i KO – 44-1).
- ”Arhar”, konverzije pap SKS.
- ”KO-98” i ”KO-98M1”, konvezije puške mauzer 98k.
- Samoodbrambena oružja: gasni pištolj TOZ-101 Barsuk, i druge.
