“Skad” R-17 – Potcenjena raketa iz Hladnog rata, još uvek seje strah! Evo gde je danas i ko je sve koristi!

Stare – i opasne. Još uvek. Jedna od najmasovnije korišćenih taktičkih raketa zemlja – zemlja (SS, surface-to-surface missile) R-17, mnogo poznatija kao skad (Scud, na ruskom шквал – iznenadni olujni vetar praćen obilnim pljuskom) na Zapadu je dočekana s potcenjivanjem.

Međutim, ova taktička raketa pripada širem krugu sredstava koja su se naratovala. Eufemistički rečeno, proizvođači su uradili korisnu stvar (sa stanovišta namene). Posebno je postala popularna tokom Zalivskog rata, o čemu će više biti reči. Sovjetska oznaka je R-17 (indeks GRAU 8K14), dok ju je NATO, u  njenoj napoznatijoj varijanti, označio kao SS-1c Scud B.

Izvozna verzija ima oznaku R-300, a nezvanično je nazivana i kerozinka. Naziv celog kompleksa je Elbrus (Operativno – taktički raketni kompleks / Оперативно -тактический ракетный комплекс 9К72 Эльбрус). S obzirom na tradicionalnu sovjetsku tajanstvenost u oznakama (svako sredstvo imalo je bar dva indeksa, uz mnoštvo varijanti i podvarijanti), pokušajmo da propratimo put njenog razvoja i upotrebe. 

Počeci

Sovjeti su kao osnovnu taktičku raketu imali R-11M zemlja (indeks GRAU 8K12). Njena modernizacija nije bila moguća iz mnogo razloga. Konstrukcioni biro OKB-1 koji je predvodio Koroljev podržao je projekt nove rakete, pa je prvog aprila 1958. godine stigao nalog od strane CK KPSS i vlade da se počne s razradom rakete R-17. Ona bi imala turbosistem ubrizgavanja goriva, a traženi domet bio je od 50 do 240 kilometara.

Dobila je indeks 8K14. Gabariti su bili slični prethodnoj raketi, kako bi se ubrzao razvoj i pojednostavili logistički zadaci na terenu. Ove dve rakete su samo ličile. Skad je imao potpuno novu konstrukciju, bolji sistem upravljanja, poboljšanu hidrauliku, način punjenja gorivom, itd. Razvijen je nov motor. Ubrzo, 12. XII 1952. godine na poznatom poligonu Kapustin Jar počela su ispitivanja. 

U početku je planirno da raketa bude nosač bojeve glave snage pet kilotona, iste one koja je predviđena za korišćenje u avionskoj bombi 407N, razvijane u to vreme. Međutim, vojska se odlučila za dvostruko jaču bojevu glavu s boljim gabaritnim svojstvima. Tako je usvojena bojeva glava koja je dobila oznaku  269A, a telo rakete dobilo je oznaku 8F14.

To je tek početak dugog šifarnika vezanog za ovu raketu i sredstva s kojima je bila tehnološki povezana. Razvijeno je gusenično vozilo 2P19 na podvozju ISU-152. Ono je bilo transportno i lansirno mesto. Prva četiri guseničara s raketama R-17 pojavila su se na vojnoj paradi sedmog novembra 1961. godine, a 24. marta 1962. godine sistem je uveden u naoružanje. 

Godine 1967. za lansiranje i transport počinje da se koristi lansirna rampa 9P117 na četvoroosovinskom vozilu MAZ-543P. Sovjeti šezdesetih godina menjaju način indeksacije. Desetine hiljada sredstava promenilo je svoje oznake. Tako su iz indeksa raketa izbacili slovo K i zamenili ga slovom M (raketni kompleks razlikovao se samo za jedno slovo). Međutim, za rakete koje su već bile u upotrebi oznake su ostale iste. Nije to kraj mukama za analitičare i profesionalne obaveštajce! Novi sistemi, čiji su rakete  bile najvažniji deo, dobio je oznaku 8K72.

Bazni model najpre je bio predviđen za dejstvo fugasnim bojevim glavama. Međutim, GRAU (Glavna artiljerijska uprava – Главное ракетно-артиллерийское управление Министерства обороны) bila je svesna nepreciznosti rakete (prve verzije imale su rastur od preko kilometra), pa nije ni predviđala optimističnu efikasnost fugasnih bojevih glava, bar ne za Sovjete. Zato su bojeve glave 8F44 bile manje proizvođene nego atomske bojeve glave, pa su rakete R-17E išle u izvoz s tako nepreciznim karakteristikama. Nekim armijama je i to bilo dovoljno kao sredstvo odvraćanja.

Za kompleks 9K72 bile su konstruisane i hemijske bojeve glave za koje su razrađene rakete 8K14-1. Ova verzija  postepeno je istisnula baznu modifikaciju. Osavremenjivane su i lansirne rampe. Konačno, posle više neuspelih modernizacija, od 1995. do 2002. godine, prilikom razvoja sistema PVO S-300 i njegovih varijanti, serijske rakete 8K14 korišćene su kao mete, jer je njihova brzina bila oko Mahovog broja pet. Maksimalni domet najčešće verzije bio je oko 300 kilometara, što Sovjete nije moglo da zadovolji, ali ni većinu saveznika. Ipak, ostale su kao pretnja svuda gde je to bilo moguće. 

Borbena iskustva

Raketa se prevozi tegljačem 2T3M1 na bazi vozila sa sedlom ZiL131B. Kada su komletirane raketne brigade KoV SSSR, popunjene formacije članica VU i drugih socijalističkih država, počeo je aktivan izvoz s klasičnom bojevom glavom. Kinezima ona nije isporučivana jer su odnosi s njima bili pogoršani.

Izvozna verzija R-17 ili R-17E/R300, i njene modifikacije mnogo puta su korišćene u lokalnim i regionalnim konfliktima. Raketni programi Severne Koreje, Kine, Pakistana i Irana koristili su tehnologiju rakete R-17 radi razvoja sopstvenih raketa srednjeg dometa. Bila je to veoma zahvalna konfiguracija za razna unapređenja.

Podsetimo se ukratko, gde je sve korišćena:

● Rat sudnjeg dana (Jom Kipur, 1973. godine).

Egipat nije ispalio mnogo raketa na Izrael.

● Iransko-irački rat (1980-1988. godine).

Iračani su u ovom krvavom ratu vrlo često lansirali ove rakete. Njena ubistvenost bila je rezultat nepreciznosti, pa je 18. XII 1981. godine desetak raketa R-17E bile lansirane na gradove Dizful i Ahvaz. Poginulo je više od 20 ljudi, a ranjeno preko sto. 

● Rat u Afranistanu (1979-1989. godine).

Tamo se svojski pucalo. Pošto je pešadiji bilo vrlo teško da uđu u borbu s duhovima kako su zvali afganistanske borce, Sovjeti su, radi demonstracije sile, ispalili preko 2.000 raketa. Kada se sovjetska armada povukla, s lansiranjima su nastavili pripadnici afganistanske armije. Tri rakete su 20. aprila 1991. godine pale na pijacu grada Asadabada, ubivši oko 300 ljudi, pri čemu je ranjeno od 500 do 700 ljudi. 

● Rat u Persijskom zalivu (1991. godine).

Tek je ovaj rat doneo skadu mračnu slavu. I tada je ona besomučno ispaljivana. Posle bombardovanja iranskog reaktora od strane Izraelaca 1981. godine, Iračani su razradili plan neminovnog uzvratnog udara za slučaj bilo kakvog izraelskog upada. To je podrazumevalo masovan napad iz zapadnih delova Iraka raketama Al Husein, modifikacijom raketa R-17. Iz čega se sastojala modifkacija? Povećan je domet do 650 kilometara (više nego udvostručen), na račun smanjenja mase bojeve glave s jedne tone na pola tone i,  shodno tome, smanjena je i preciznost. Početkom aprila 1990. godine razmeštaj raketa je završen. Pred početak napada na Kuvajt, 31. jula 1990. godine, raketne snage proglasile su punu borbenu gotovost.

Raketne snage su pred početak rata imale dve brigade (223. i 224), naoružane raketama ”Al Husein”, kao i brigade 225. i 226. koje su imale rakete ”Duga” i ”Luna”. Komandant je bio general-poručnik Al Ajubi. Posle okupacije Kuvajta razrađen je plan udara po koalicionim snagama raspoređenim u Saudijskoj Arabiji. Početkom decembra 1990. godine pred napad snaga Koalcije, obavljeno je probno, školsko lansiranje raketa.  

Za vreme rata 1991. godine Irak je na Izrael (koji nije učestvovao u ratu!) ispalio 43 rakete (40 uspešno). Na Saudijsku Arabiju ispaljeno je 48 raketa (44 uspešno), dok su na Katar i Bahrein lansirane po jedna raketa. Ukupno su ispaljene 93 rakete. Pet je skrenulo s trajektorije u početnoj fazi leta, a dve za vreme leta. Dokazano je da je za vreme rata Irak koristio samo svoje modifikacije, a ne originalne rakete iz Sovjetskog Saveza. Dejstvo raketa izazvalo je velika razaranja u Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

U Izraelu je uništeno gotovo 12.000m² različitih postrojenja, a u Saudijskoj Arabiji ta brojka je dostigla oko 18.000 m². Šteta se meri stotinama miliona dolara. Pošto je lansiranje otkrivano relativno rano, bilo je vremena za uzbunjivanje i sklanjanje žive sile i stanovništva, pa je broj žrtava bio srazmerno mali. Paniku su unosile vesti da Iračani koriste hemijsko oružje. Najveći broj žrtava u Izraelu (oko njih 70) stradalo je usled panike, a preko 800 njih tražilo je pomoć psihologa. Nijedna raketa nije bila naoružana hemijskim bojevim glavama. 

Prema izraelkim podacima dve trećine raketa palo je u nenaseljeno područje, a šteta od rušenja iznosila je oko 250 miliona dolara. Uništeno je ili ozbiljno oštećeno 1.525 zgrada i 50 vozila. Od njihovog dejstva direktno su poginla četiri čoveka, dok je 273 ranjeno. Na teritoriji Saudijske Arabije srušeno je nekoliko desetina objekata, jedan čovek je poginuo, a 65 njih je ranjeno.

Pogođena su i dva vojna aerodroma na kojima su oštećeni jedan F-15C i jedan izviđački avion RC-135V. Najznačajnija pojedinačna šteta pretrpljena je prilikom udara na američku kasarnu u gradu Dharam, kojom prilikom je poginulo 28 vojnika, uz ranjavanje još 110 ljudi. Opšti rezultat žrtva raketnih napada raketom R-17 bio je 35 pet poginulih (najviše vojnih lica), a ranjenih je bilo 448.

Napadi su bili nesnosni i uporni. Nije se znalo gde će udariti i da li će odbrana uspeti da ih na vreme presretne. Izraelci su se njima suprotstavili raketnim sistemom patriot, s vrlo protivrečnim rezultatima. Prema izraelskim podacima, u zonu dejstva patriota ušlo je najviše 47 raketa Al Husein. Na njih je ispaljeno 158 raketa.

Ministarstvo odbrane Izraela, bez obzira na veliki rashod (28 raketa po jednom cilju), saopštilo je da nije presretnuto više od jedne petine raketa (!). Podaci variraju u zavisnosti od toga ko ih je prezentirao. Amerikanci tvrde da je oboreno od 52-80% lansiranih raketa, a sovjetski izvori ističu brojku od 36%. Kada je prošlo dovoljno vremena, savremena izraelska istraživanja počela su da svedoče o tome da nad Izraelom nije oborena nijedna raketa (!).

Čak ni bliske eksplozije bojeve glave patriota nisu uspele da im naškode; tek bi ih malo skrenule s kursa. Šta bi bilo da su te rakete stvarno bile precizne? Ono što je bilo problem prilikom konstrukcije rakete, bilo je još veći problem izraelskoj PVO. Zbog velike dužine tela, raketa bi se često razdvajala na završenom delu trajektorije, pa je njen let ličio na MIRV. Raketašima je ostalo da na sreću gađaju ostatke u kojima su bili bojeva glava, rezervoar za gorivo ili motorni deo, nadajući se da su izabrali pravi. Šta god da su pogodili, oni promašeni delovi bi padom na zemlju izazvali velika razaranja, pa je bilo dilema da li ih uopšte gađati. 

Šta kaže iračka strana? Oni tvrde da su koristili samo 14 pokretnih lansera, dok su 78 njih bile makete, ili otpisane lune-M. Nijedan lanser nije pogođen, nije stradala ni jedna lažna meta. Iračani su se hvalili i hrabrili ovakvim rezultatima. Koalicija je u potrazi za lanserima izvršila 1.500 borbenih letova; na kopnu su specijalne grupe SOF (United States special operations forces) i SAS (Special Air Service) tragale za lanserima.

Prema priznanju Amerikanaca i specijalne komisije OUN, rezultat pretrage bio je – nula. Ista ta komisija saopštila je da je u arsenalu Iraka ostalo još 62 rakete Al Husein, 12 na šaziji MAZ-543, a sedam na šasijama domaće proizvodnje Al Nidal i AL Valid. 

● Skadovi su korišćeni još u Građanskom ratu u Jemenu (1994), Drugom čečenskom ratu (1999-2001), ratu Saudijske Arabije i Huta u Jemenu (2015) i Drugom Karabatskom ratu. 

Gde su još uvek u naoružanju?

U raznim modifikacijama koje su rađene nezavisno od glavnog proizvođača, ove jednostavne, ali još uvek opasne rakete koriste sledeće države:

Jermenija (osam lansera), Belorusija (60), Vijetnam (24), Egipat (9), Iran (nepoznat broj domaćih verzija šahbab 1 i šahbab 2, odnosno scud B/scud C), Jemen (nepoznat broj), Severna Koreja (više od 30 lansera verzije hvasong 5 i hvasong 6, verzije SS-1D i scud – C), Ujedineni arapski emirati (šest lansera SS-1C scud B), Sirija (nepoznat broj i stanje), Turkmenistan (jedna brigada osnovnog modela) i Hezbolah (nepoznat broj lansera SS-1D scud C i SS-1E scud D koje koriste u Libiji). Sve ovo stanje je poslednjih put ažurirano 2019-2020. godine, tako da je realno očekivati da je broj manji, a stanje promenjeno najviše u Siriji i kod Hezbolaha. 

Nekadašnji operatori

Od 1988. rakete 8K14 (8K14-1) više se ne proizvode. Rok tehničke upotrebe im je 22 godine, a hidraulike još manji -20 godina. Amerikanci su finansirali uništenje ovih raketa u Ukrajini, Mađarskoj, Bugarskoj, a za isti postupak pripremaju se i u Libiji. Rakete više ne koriste Afganistan, Bugarska, Mađarska, Nemačka, Irak, Libija, Nagorno Karabah, Poljska, Rusija, Ukrajina i Češka (Slovačka). 

Najpoznatije modifikacije

SSSR

● Scud A (SS-1B).

Sovjetska oznaka bila je R-11. Poznata pod nazivom ”Zemlja” to je bila prva jednostavna modifikacije nemačke rakete V-1. Razvio ju je inžinjer Viktor Makijev, saradnik Sergeja Koroljeva. Prvi put je poletela 18. aprila 1953 – godine koristeći kerozin i nitroacid. 

● Scud B.

Njegovu istoriju već smo predstavili. Sedamdesetih godina je preimenovan u R-300, a napravljen je u preko 7.000 komada, uz četiri licencne varijante. 

●Scud-C.

Makijev je radio na produženoj verziji rakete R-17 poznate na Zapadu kao SS-1d  scud-C. Lansirana je prvi put na poligonu Kapustin Jar 1965. godine. Imala je domet do 600 kilometara, ali po cenu smanjenja mase bojeve glave i preciznosti. Pojava modernijih tipova u istoj klasi kao što je TR-1 temp (SS-12 Scaleboard – alatka za ravnanje stranice u knjizi) učinili su ovu raketu suvišnom pa nije ušla u naoružanje.  

● Scud-D. 

Projekat R-17VTO (SS-1e Scud D) bio je poslednji pokušaj da se poboljša tačnost, odnosno smanji rastur na cilju. Taj pokušaj sastojao se iz optičkog sistema navođenja koji je samo ličio na terkom, sa programiranom slikom cilja. Pokazalo se da je ovaj metod nepraktičan jer je zavisio od vremena, ali i od poteškoća da se napravi fotografija cilja, kao i ometanja u samoj zoni cilja. Koncept je zbog toga i odbačen.

Irak

● Al Husein. Irak je razvio svoje varijante Al Abbas, Al Hijarah i Al Husein. Sve su razvijene iz varijante R-17E.

Severna Koreja

● Hvasong-5 / Shahab-1. Severna Koreja svoje prve skadove B varijante dobila je od Egipta 1979 – 1980. godine. Korišćen je reverzni inžinjering, pa su one, jednostavno rečeno, prekopirane u korejskim institutima i fabrikama. Prvi prototipovi završeni su 1984. godine, a probna lansiranja obavljena su u aprilu 1984. Prva verzija nije bila operativna, već je služila za osvajanje proizvodnog procesa. Bile su to tačne replike R-17E.

● Hvasong-6 /Shahab-2. Ova raketa prvi put je poletela juna 1990. godine, a puna proizvodnja osvojena je godinu dana kasnije, sve dok na zamenu nije stigla raketa Rodong-1. Domet joj je bio oko 500 kilometara, a masa bojeve glave oko 770 kilograma, uklopljena u originalne gabarite skada.   

● Usledile su varijante sličnih osobina: Hvasong-7 (Shahab3) i Hvasong -9, scud-ER.

Iran

● Qiam. Ovu varijantu razvio je Iran 2010. godine, kada ju je prikazao i testirao. Nastala je iz korejskog klona Hvasong-6.

Jemen (Huti)

● Burkan 1/Burkan 2-H. Na arapskom ova reč znači vulkan. U septembru 2016. godine Huti su njome dejstvovali po aerodromu King Fahd (Damam, Saudijska Arabija). Raketa je zasnovana na izvoznoj varijanti R-17E.

Sirija

● Golan 1 i Golan 2. Sirijsci su takođe kopirali ovu raketu, ali po licenci uz odgovarajuće modernizacije. Koristili su verzije B, C i D.

TT osobine rakete najzastupljenijeg modela:

• Dužina: 11,164 m.
• Prečnik rakete: 0.88m.
• Poletna masa: 5.862 kg.
• Koristan teret: 989 kg. 
• Domet: 300 km.
• CEP (Circular error probable) moguća kružna greška: 450 m.