Tajna operacija Mosada: Kako je Damoklov Mač zaustavio egipatske rakete smrti!

Mit kaže da je Dionisije Drugi imao svog plaćenog laskavca koji bi za vreme javnih nastupa ili tokom bahanalija držao hvalospevne besede – panegirike. Ta gnjida zvala se Damoklo; on je tajno zavideo na vladarskoj sreći svog gospodara i povremeno ga zadirkivao, koliko je smeo. Tiranin nije bio glup. Pozvao ga je za kraljevsku trpezu, ali  mu je iznad glave obesio mač koji je bio vezan samo konjskom dlakom. Tako je stvorena sintagma koja označava stalnu opasnost.

Jasno je da su stratezi Mosada odlično poznavali ovaj pojam kada su pokrenuli akciju istog imena. Taj mač visi nad Izraelom od momenta kada je osnovan kao država u neprijateljskom okruženju. Mnogo Damoklovih mačeva i danas visi nad glavom Izraela, ali ova operacija je prva ponela taj naziv. Izraelu su pretile egipatske rakete zemlja-zemlja.

Mosad je organizovao akciju u avgustu 1962. godine, kako bi eliminisao ili zaplašio nemačke naučnike i specijaliste. Oni su za vreme Drugog sv. rata učestvovali u nacističkom raketnom programu. Njih je Egipat angažovao da razviju rakete u pogonu poznatom kao Fabrika 333 (danas Abu Zaabal Specialized Industries Military Factory 300), u blizini Kaira.

Austrijski naučnik Oto Joklik svedočio je da su rakete razvijane kako bi na teritoriju Izraela dobacile radioaktivni otpad, ali i biološka sredstva masovnog uništenja. Glavna taktika Mosada sastojala se od slanja eksplozivnih pisama, otmica, atentata i zastrašivanja.

Počeci egipatskog raketnog programa

Ko se tih raketa setio i zbog čega su mu stvarno bile potrebne? Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser rešio je da na svoj način otkloni milenijumske probleme Levanta. Novca je bilo dovoljno, ali su tehnička baza i nizak opšti nivo znanja i odgovornost Egipćana bili takvi da je morao da potraži pomoć pravih naučnika i profesionalaca.

Smatrao je da će, ukoliko postane nezavistan od zapadnih ili sovjetskih raketa, značajno učvrstiti svoj položaj i postati lider arapskog sveta. Na ruku mu je išlo to što je Egipat bio formalno nesvrstan. Stoga je domaći program jedino dolazio u obzir. Rakete su u to vreme na Bliskom istoku bile retka vrsta, stručnjaka je bilo vrlo malo i bili su nepouzdani. Naser je potražio pomoć u Evropi, ne štedeći novac. 

Za posao je angažovao odgovarajuću osobu. To je bio Hasan Sajed Kamil, iskusni egipatsko-švajcarski trgovac oružjem. On je Egiptu doturao materijal i regrutovao stručnjake iz Zapadne Nemačke i Švajcarske.

Radio je to, kao i većinu poslova, protivzakonito jer su ove dve države na snazi imale zakone koje zabranjuju isporuku oružja zemljama Bliskog istoka. Bila je to prilika za nekadašnje saradnike Vernera fon Brauna da pokažu šta znaju, pošto su neki od njih radili na programu Fau-2, ali i na francuskom raketnom programu posle rata. 

Kada je u julu 1962. godine poletela prva egipatska raketa običan svet je bio šokiran, dok je arapski bio oduševljen. Lansiranje nije bilo dovoljno, već je iskorišćena i prva pogodna prilika da dve rakete učestvuju u defileu ulicama Kaira. Službe su, naravno, i pre toga znale šta se događa, pa su Izraelci kroz nekoliko nota zahladneli odnose sa Zapadnom Nemačkom.

To im, ipak, nije smetalo da nastave prijem reparacija i tajni dotur oružja. Osnov za zabrinutost Izraela nije bila umišljena, već realana. Nezadovoljni austrijski naučnik Oto Joklik našao je način da se poveže s Mosadom i dostavio im je podatke o tome kako se Egipćani spremaju da u bojeve glave stave radioaktivni otpad. U slutnjama je otišao korak dalje, jer je sumnjao da su Egipćani spremni da na neki način, ne pitajući za cenu, dođu i do atomskih bojevih glava, posle čega bi situacija na Bliskom istoku bila fundamentalno drugačija. 

Da njegove tvrdnje nisu bile bez osnova, sredinom avgusta 1963. godine potvrdili su dokumenti do kojih je došao Mosad. U njima je nemački naučnik Volfgang Pilc detaljno opisao neka postrojenja i uređaje u fabrici. To nisu bile proizvoljne procene, već realni prikaz stanja. Pri tom je navedeno da Egipćani planiraju  proizvodnju oko 900 raketa – nosača za vrlo kratko vreme.

To nije iznenadilo Mosad jer je u tehničkom smislu proizvodnja tela rakete relativno laka i brza. Ono što stvari čini komplikovanim jesu gorivo, bojeva glava i, što je najvažnije, sistem navođenja. Postojali su i posredni, ali nepouzdani, dokazi da Egipat planira razvoj hemijskih, bioloških i gasnih bojevih glava. To nije izazvalo veliku brigu Izrala jer je njegova avijacija bila sposobna da fabrike tih sredstava, vrlo komplikovane i osetljive, s lakoćom uništi već u temeljima.

Mosad je morao da dobije najpre bitku na unutrašnjem planu kako bi krenuo u akciju. Većina stanovništva želela je miran život. Planskim podsećanjem na sveže rane i koristeći splet okolnosti, priče o zlokobnom oružju koje razvijaju Nemci u Egiptu pale su na plodno tle i Mosad je mogao da krene u rizičnu akciju. 

Reakcije u Izraelu

Izraelski državni vrh uopšte nije sumnjao u sposobnost i odlučnost Mosada, pogotovo posle uspeha s Ajhmanom. Tehnički gledano, nova operacija bila bi mnogo manje zahtevna. Stvari su se, međutim, promenile na međunarodnom nivou. Ako je otmica Ajhmana bila pun pogodak za reafirmaciju borbe protiv zaborava na holokaust, onda bi likvidiranje nemačkih naučnika bilo drugačije prihvaćeno.

Pragmatični Ben Gurion (Dawid Józef Grün, rođen u Pljonsku, tada Ruska Imperija) znao je da lako može vojno uništiti svaki egipatski pokušaj, ali zahladnjenje odnosa s Nemačkom Izrael bi značajno usporio na putu opšteg razvoja. Tu nije bilo mesta za osećanja i osvetu, već samo za računicu.

S druge strane, tvrda struja predvođena Menahemom Beginom optužila je Ben Guriona da je blag prema Nemcima. Begin je zahtevao obustavu prodaje automata Uzi Nemcima, ali i prekid diplomatskih odnosa. Mosadu je taj sukob bio dovoljan da sam  preduzme akciju protiv naučnika. 

Počinju napadi

U to vreme sredsva masovne zaštite nisu bila razvijena, pa je kroz poštansku službu lako mogla da prođe pošiljka koja bi raznela lice ili ruke, a često i usmrtila primaoca. Pored slanja eksplozivnih pisama, Mosad je planirao i otmice.

Zastrašivanja porodica, izvođena na mnogo suptilnih načina, dodatno su dovodila u pitanje hrabrost i ostanak angažovanih naučnika. Mosad je postupao taktički savršeno. Najpre je upozoravao, toplo preporučujući naučnicima da je bolje da se vrate u svoje zemlje i da na drugi način zarađuju novac za život, dok su to u stanju. 

Formirana je mala, operativna jedinica za realizaciju ove operacije. Na njenom čelu bio je niko drugi do Jicak Šamir (Yitzhak Yezernitsky), budući izraelski premijer, rođeni Belorus koji je u Palestinu došao još 1935. godine.

Mosad u to vreme nije imao takvu operativnu grupu pa je on angažovao operativce iz sastava Šin Bet (Sherut ha-Bitaẖon haKlali). U svetu je već bila poznata pod akronimom Šabak, dok je Šin Bet bila dvodelna hebrejska skraćenica za opštu službu bezbednosti, pandan američkoj FBI.    

Usledile su najatraktivnije i najefikasnije akcije:

● U kancelariju Volfganga Pilca 27. novembra 1962. godine stigao je paket. Kada ga je jedan od saradnika otvorio, usledila je eksplozija koja je ubila petoro saradnika i ranila njegovu saradnicu. Oni nisu bili spremni na takvu vrstu pretnje, niti su se setili da koriste plastične ili keramičke noževe za otvaranje sumnjivih pošiljki, kako se ne bi zatvorilo strujno kolo i aktivirao eksploziv.

● Ni u fabrici raketa ”Heliopolis” (Heliopolis Chemical Industries – Sunčani grad) nisu bili baš na oprezu, pa je rutinsko otvaranje paketa ubilo pet egipatskih radnika.  

● Na jednog zapadnonemačkog profesora koji je bio specijalista za elektroniku, u gradu Lerah (Lörrach, u oblasti Baden – Virtemberg) pucano je iz automobila. Napadač je promašio. Napad je medijski bio veoma glasno propraćen, što jeste bilo jedan od ciljeva akcije. 

● Hajnc Krug (Heinz Krug) bio je šef u minhenskoj kompaniji koja je redovno snabdevala Egipat vojnom opremom. Nestao je septembra 1962. godine i nikad nije pronađen. Bio je to pun pogodak Mosada jer je reč o čoveku koji je predvodio lažnu kompaniju. Ona je direktno učestvovala u izradi raketa, pa je to bio značajan udarac i gubitak za Egipat. Dan Raviv (američki novinar) i Josi Melman (izraelski novinar i pisac) tvrde da je Kruga u blizini Minhena ubio nekadašnji nacistički komandos Oto Skorceni. Ron Bergman, izraelski istraživački novinar, navodi da je Krug kidnapovan u Minhenu i da je na čelu grupe bio lično direktor Mosada Iser Harel. Prema njegovim podacima, naučnik je prebačen u Izrael gde je iz njega izvučeno sve što je moglo da se dozna, pa je potom ubijen. 

● Hans Klajnvaher (Hans Kleinwachter, rođen u Austrougarskoj), raketni naučnik koji je radio na programu Fau-2 bio je meta atentata u februaru 1963. godine. Dogodilo se ono što se retko dešava profesionalcima – pištolj je u odsudnom trenutku zakazao i naučnik se spasao. 

Razotkrivanje operacije

Možda bi sve ovo prošlo samo s gunđanjem u izraelskom vrhu i mudrim ćutanjem od strane Egipćana i Nemaca. Međutim, dva agenta Mosada,, Džozef Ben Gal (Izraelac) i Oto Joklik (Austrijanac), uhapšeni su u Švajcarskoj kada su zatečeni u pretnjama izvesnoj Hajdi Gerke.

Oni su znali kome se obaćaju jer je to bila kćerka eksperta za elektronsko navođenje, nemačkog naučnika Paul-Jensa Gerkea koji je radio u fabrici 333. Oni su je presreli i naredili da upozori i ubedi oca da se vrati u Nemačku. Hajdi je pretnje, neočekivano, iznela policiji i ova dvojica su privedena zbog prinude i nezakonitog, samovlasnog delovanja u ime države.

Švajcarci su otkrili da su njih dvojica učestvovali u otmici Kruga i organizovanju atentanta na Klajnvahtera; pri tom su se postarali da obelodane slučaj koliko je to glasnije moguće. U Izraelu je izbio skandal, mada su državni organi stali iza svojih ljudi tvrdeći da je to bilo samo mirno ubeđivanje.

Cena skandala

Neko je morao biti žrtveni jarac. Iser Harel, opsednut holokaustom (što je i razumljivo), učvrstio je posle hvatanja Ajhmana svoje uverenje šta treba raditi s nemačkim naučnicima. Nije, međutim, razumljivo da profesionalac takvog kalibra ignoriše svog poslodavca. Na jednom mestu koje je imalo uši, on je rekao: ”Postoje ljudi koji su označeni da umru”.

David Ben Gurion je naredio da Mosad prekine operaciju. Ni Goldi Meir, tadašnjoj ministarki inostranih poslova, nije bilo lako; štaviše, ona i njeni saradnici bili su besni jer su pokušaji da normalizuju odnose s Nemačkom dovedeni u pitanje. Harel je podneo ostavku.

Njegov naslednik Meir Amit, tvrdio je da je Harel precenio opasnost od egipatskih raketa. Harelova ostavka nije mogla da bude samo tako gurnuta pod tepih. Jicak Šamir i još neki drugi uticajni članovi bezbednosnih struktura podneli su ostavke u znak protesta, a sam Ben Gurion podneo je ostavku samo tri meseca kasnije. 

Epilog

Harel je, kako stoje stvari, odlično znao šta radi – i to je odlično i dovršio. Na zid slavnih Mosada stiglo je još nekoliko ljudi, a u njegove uspehe upisan je još jedan. Kombinacija pretnji, pritisaka i atentata postigla je cilj. Nemački naučnici su do kraja 1963. godine napustili Egipat, a Naser je morao, kao i za sve drugo, da se obrati Sovjetima.

Od njih je dobio Skad B (R-17, indeks 8К14; ekportna oznaka – R-300, popularno zvana kerozinka, poznata i kao 9К72 Elbrus). Ni druga strana u Izraelu, koja je bila protiv operacije, nije se obrukala. U šestojunskom ratu izraelsko ratno vazduhoplovstvo masakriralo je egipatsku avijaciju i sve drugo što je bilo pretnja za Izrael. Jedan mač nad glavom je bio ukloljen. Za izvesno vreme.