Kako se život preseli u video-igru? Ko god je igrao FPS igru Call of Duty 2 zna da je jedna od najtežih staza ona u kojoj treba zaposesti i potom odbraniti zgradu Pavlova u Staljingradu.
U originalu ona nosi naziv Дом Па́влова, a poznata je još i pod imenima Дом Солдатской Славы, Дом Афанасьева – Павлова. Prilikom obilaska znamenitih mesta bitke za Staljingrad ona je obavezni deo trase. Podsetimo se kako je i zašto ušla u istoriju, pa i u masovnu kulturu.
Zgrada koja se nalazi na trgu Lenjina u Volgogradu (ranije Staljingrad, još ranije Caricin, po reci Carici) branjena je 58 dana. To je učinila grupa boraca koju je predvodio Jakob Fedotovič Pavlov (Яков Федотович Павлов), stariji vodnik (u ruskoj vojnoj hijerarhiji – Ста́рший сержа́нт).
Deo istoričara smatra da je on primio dužnost od starijeg poručnika (rang našeg kapetana) Ivana Afanasjeva (Афанасьев, Иван Филиппович) koji je bio ranjen dok je bio na dužnosti komandanta garnizona Zgrada Pavlova (napomena: u tadašnjoj sovjetskoj vojnoj terminologiji, garnizon je bila i grupa jedinica privremeno detaširanih pod jednu komandu).
Po trećoj verziji, Pavlov je bio komandir jurišne grupe koja je zauzela zdanje, a odbranom je rukovodio Afanasjev. U svakom slučaju, ostala je najpoznatija po Pavlovu.
U četvorospratnoj zgradi sa četiri ulaza živeli su pre rata službenici gradske uprave Centrosaveza, čiji posao je bio da se bave organizacijom raspodele robe široke potrošnje. U zgradi su živeli i lokalni partijski funkcioneri. Bilo je to novo zdanje, nastalo sredinom tridesetih godina, sazidano od cigala i drvenih treger-greda. Bila je u to vreme veoma prestižna zgrada.
Pored nje su se nalazila i druga elitna zdanja (Dom vezista, Dom radnika NKVD, Dom železničara, itd). Blizu se nalazila i tipska, preslikana zgrada, Dom Sovjetske kontrole, која će nešto kasnije dobiti naziv Dom Zabalotnog. To je tipičan ruski toponim – imanje koje se nalazi iza močvare; takvih naselja ima mnogo širom Rusije i Ukrajine. Inače, sama zgrada je dobila ime u čast poručnika koji je predvodio jednu grupu oslobodilaca.
Ove dve zgrade imale su u bici o kojoj je reč ključnu ulogu, braneći tadašnji Trg Devetog januara, koji je ime dobio po Krvavoj nedelji (Кровавое воскресенье), masakru radnika-demonstanata u Sankt Peterburgu 1905. godine. Zgrade su bile zelene boje, a između njih prolazio je krak industrijske pruge za Državni mlin (mlin Grudinjina).
Počinje velika bitka
Staljingradska bitka, jedna od najvećih i najpoznatijih u istoriji, trajala je zvanično od 17. jula 1942. do drugog februara 1943. godine. Završena je potpunim uništenjem trupa Sila osovine. U ovoj bici stradala je čak četvrtina žive sile nemačke armade na Istočnom frontu. Pri tom treba podsetiti da je glavni strateški cilj Južne operacije bilo proboj na Kavkaz i osvajanje životno važnih naftnih polja. Napad na Staljingrad je bio prateći, flankirani napad.
Staljingrad jeste bio unosan cilj, ali ne i glavni. Međutim, njegovo osvajanje bilo je pitanje političkog prestiža i Hitlerovog kaprica. Sam grad bio je veoma težak za osvajanje jer je veoma dug (od severnog do južnog dela grada ima ok 80 kilometara) i relativno uzak; pri tom je naslonjen na Volgu kao prirodnu prepreku i zaleđe. Svaki sukob u gradskim borbama bio je veoma surov i neizvestan. Često je neprijatelje delio samo zid. Jedan od dragocenih kamičaka u toj lavini pobede bila je i uporna borba za zgradu Pavlova.
Kada je 27. septembra 1942. godine nemačka avijacija bombardovala grad, što je činila dok god je mogla bez prekida, poginuli su arhitekta Sergej Vološinov (projektant zgrade) i njegova žena koja je bila u drugom stanju. U reonu Trga Devetog januara odbranu je držao 42. gardijski streljački puk iz sastava 13. gardijske divizije.
Komandant puka, pukovnik Jelin, naredio je kapetanu Žukovu da zauzme dve stambene zgrade koje su bile od posebne važnosti. Formirane su dve grupe: grupa poručnika Zabalotnog i grupa st. vodnika Pavlova. One su izvršile zadatak. Zgrada koju je oslobodila grupa poručnika Zabalotnog na kraju je bila zapaljena i srušena od strane Nemaca. U njoj je stradala i grupa poručnikovih boraca.
Izviđačko-jurišna grupa od četiri vojnika koju je predvodio Pavlov (u njoj su se nalazili A. P. Alekandrov, V.S. Gluščeno i N. J. Černogolov) po naređenju kapetana Žukova zauzela je četvorospratnicu koja je bila na ničijoj zemlji. U njoj nije bilo Nemaca, ali probiti se u nju i tamo se učvrstiti bilo je vrlo teško, jer su je Nemci branili aktivnom vatrom. Crvenoarmejci su u podrumu zatekli mirne građane s kojima je bio medicinski instruktor trećeg bataljona istog puka, vojnik S.S. Kalinjin. Njega je Pavlov poslao s porukom u štab puka.
Poruka je stigla u štab, ali je tek trećeg dana pojačanje uspelo da se probije. Grupa starijeg poručnika Afanasjeva (u njoj je bilo 17 boraca, od kojih je jedan bio ranjen pa se vratio na polazni položaj) donela je sa sobom mitraljez na postolju i tri protivtenkovske puške kalibra 14,5 mm sa zalihama municije.
Tako je zgrada postala veoma važna otporna tačka u lancu odbrane puka, ali i cele 13. gardijske divizije. Od tog trenutka stariji poručnik Afanasjev preuzeo je komandu odbrane. Posle nekoliko dana u zgradu se probila i grupa mlađeg poručnika A. Černjišenka. U njoj su bila četiri borca koji su sa sobom doneli četiri četna minobacača (M-1938 i M-1940 kalibra 50 mm).
Grupa je bila potčinjena komandiru sedme streljačke čete 42. gardijskog pešadijskog puka, starijem poručniku I.I. Naumovu. Njegov punkt bio je na osnovnom četnom borbenom položaju, ali je on mnogo puta ulazio u zgradu Pavlova i priključivao se odbrani.
Sovjetski vojnici bili su već veoma iskusni i prekaljeni u gradskim borbama.Već prve noći zgrada je postala otporna tačka i teško osvojiva tvrđava. Treba napomenuti da zgrade tog vremena nisu rađene od armiranog betona. Stoga su zidovi pravljeni od višestrukih slojeva ukrštene cigle (po receptu bolje tona viška nego gram manjka) i bili su teško probojni.
Minirani su svi prilazi odakle su mogli da se pojave Nemaci. Zgrada je zaštićena ogradama od bodljikave žice. Mislilo se i na iznenadne napade, pa su van zgrade pripremljene isturene objavnice – otporne tačke. Do njih su vodili tuneli za dostavu municije, a telefonska veza bila je zakopana i zaštićena od kidanja. Na zidovima su prokopane uske ambrazure (puškarnice); na prozorima su postavljene zaštine ploče s istim takvim uskim otvorima, a za svako važno odbrambeno sredstvo (mitraljeze, minobacače) napravljeno je po nekoliko rezervnih položaja.
Dom je u potpunosti uključen u odbrambenu liniju puka, imao je bočne spojeve i zaštitu s tri strane. Iz njega se takođe moglo dejstvovati flankirano, štiteći bokove suseda. Najkraće rečeno, zgrada nije bila izolovan objekat, kako su Nemci mislili, već odlično uklopljen deo opšte linije odbrane.
U zgradu su, kao što su obilazili i druge vatrene tačke, dolazili komandant divizije, gardijski pukovnik A. I. Rodmicev (Родимцев, Александр Ильич, kasnije general-pukovnik i dvostruki heroj SSSR), kao i članovi štabova 42. puka i Trećeg bataljona. Prema posleratnim svedočenjima u memoarskoj formi (Vilhelm Adam), nemački borci su uspeli da zauzmu prvi sprat, ali nisu uspeli da zavladaju celom zgradom.
Ova tvrdnja nije u potpunosti dokazana. Za Nemce je bila zagonetka kako su se borci na gornjim spratovima snabdevali municijom i drugim zalihama. Posebno je teško bilo prvih 30 dana, kada su nemački napadi bili ponavljani više puta dnevno. Svaki put ih je dočekala olujna vatra iz podruma, s prozora i s krova.
Istovremeno, bočna paljba susednih jedinica pojačavala bi pritisak na nemačke jurišne grupe. Na krovu se nalazio artiljerijski osmatrački punkt odakle su osmatrači neprekidno navodili paljbu pod komandom artiljerijskog oficira. Sve vreme odbrane u podrumu su se nalazili građani, sve dok sovjetske trupe nisu prešle u opšti kontranapad.
Zbog čega je ova, jedna od hiljade uličnih bitaka u Staljingradu, toliko važna za istoriju? Ne samo kao simbol otpora, mada i to jeste dobar razlog. Duž celog grada sovjetski borci izvodili su podvige, a do danas je ostalo mnogo toga nezabeleženog, uključujući imena nepoznatih boraca-heroja.
Odbrana ove zgrade je s vojno-teorijskog stanovišta bila veoma važna. Ona je vojnoj nauci dokazala da je moguće braniti takav objekat, izložen artiljerijskim i avionskim napadima, jurišima pešadije, pod uslovom da je odbrana dobro organizovana, ešelonirana i višestruko obezbeđena. To je upravo bilo s ovom zgradom. Ona je bila osinje gnezdo motivisanih, iskusnih boraca, ali i DOT (Долговременная огневая точка – stalna, dugovremena, vatrena tačka).
Mogućnost uporne odbrane je pravilno procenjena, a položaj je odlično uređen i zaštićen, poštujući sve uslove borbenog pravila službe i upotrebe. Kada se tako postupi položaj je najčešće neosvojiv, što se pokazalo i na ovom primeru.
Da to nije bila Pirova pobeda crvenoarmejaca, govore i brojke: od 23. septembra do 25. novembra 1942. godine, tokom 58 dana, štiteći položaj, ali i nenaoružane građane u zgradi, od 31 borca (brojka se koleba između 24 i 31 učesnika bitke) poginula su samo trojica: poručnik minobacačkog odeljenja A. N. Černjišenko, vodnik I. J. Hait i redov I. T. Svirin.
Pavlov i Afanasjev bili su ranjeni, ali su preživeli rat. Dolazimo i do najzagonetnijeg dela. Nemački izvori ne saopštavaju koliki su im bili gubici. To nije čudno, jer su Nemci drugačije vodili ratne dnevnike, pri tom i vrlo neažurno; više jedinica smenjivalo se na tom položaju, tako da je praktično bilo nemoguće ustanoviti, u sveopštoj katrastrofi nemačkih trupa u Staljingradu, koliko tačno ih je poginulo napadajući baš zgradu Pavlova. Kod Staljingrada je mnogo toga u nemačkoj trupi palo na ispitu (obaveštajna služba, asanaciono-identifikacioni postupci, logistika, itd).
Sovjeti su sa uređenog položaja, vodeći odbrambena dejstva, imali dobar uvid u to koliko su ubili neprijateljskih vojnika, redovno javljajući o broju leševa. Nemcima je bilo gotovo nemoguće da izvuku poginule, ranjene i umiruće s pozicija gde su se zatekli. Posle okončanja borbi, Sovjeti su smrznute ostatke protivnika uredno prebrojali i sahranili u zajedničkim grobnicama, ne samo zbog poštovanja ratnog prava, već i zbog sprečavanja zaraze.
Stoga je maršal Čujkov mogao da se osloni, s približnom verovatnoćom, na dnevne izveštaje iz bataljona i divizije. Na osnovu njih je napisao da je ”grupa, braneći jednu zgradu, uništila više neprijatelja nego što su Nemci imali gubitaka prilikom odbrane Pariza”. Podsetimo na podatke koje do sada niko nije osporio: tokom borbi za Pariz, od 19. do 25. avgusta 1944. godine, Nemci su izgubili 3.200 vojnika i oficira, dok se oko 11.800 njih predalo.
Posleratna sudbina zgrade
Smatra se da je to prva zgrada koja je obnovljena u Staljingradu. Obnova je počela devetog juna 1943. godine. Njome je počeo i Čerkasovski pokret. U njega su se masovno uključili dobrovoljci za obnovu srušenih gradova i sela. Ime je dobio po Aleksandri Čerkasovoj (Черкасова, Александра Максимовна) koja je bila inicijator. Na uglu zgrade, prema trgu, na delu fasade koji je ambijentalno rekonstruisan, postavljena je četvrtog maja 1985. godine spomen-ploča s imenima svih učesnika odbrane. Njena sadašnja adresa je Sovjetska ulica 39.
Na kraju ovog podsećanja, da se osvrnemo i na to ko je bio Pavlov. Jasno je da slava ne pripada samo njemu, niti ju je on ikada prisvajao. Jakov Fedotovič je rođen 17. oktobra 1917. godine u selu Krstovo u Novgorodskoj oblasti. Tokom Drugog sv. rata učestvovao je u bitkama na Jugozapadnom, Staljingradskom, Trećem ukrajinskom i Drugom beloruskom frontu; bio je komandir mitraljeskog odeljenja, starešina za navođenje paljbe u artiljeriji i komandir odeljenja izviđača.
Tokom prvih borbi u Staljingradu predvodio je odeljenje izviđača. Njegov hod ka slavi počeo je uveče, 27. septembra, kada je dobio zadatak da izvidi stanje u četvorospratnici koja će kasnije dobiti ime Zgrada Pavlova. Ukazom Prezidijuma Vrhovnog Saveta SSSR od 27. juna 1945. godine odlikovan je ordenom heroja Sovjetskog Saveza, ordenom Lenjina, Oktobarske Revolucije i s dva ordena Crvene zvezde, uz niz memorijalnih medalja za učešće u raznim bitkama. U Velikom Novgorodu jedna škola-internat, sirotište za decu bez roditelja, nosi njegovo ime i u njoj se nalazi mali muzej u njegovu čast. U četiri grada Rusije postoje ulice s njegovim imenom.
