Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD ne samo što je odredila političku budućnost Amerike već je i rešila neformalnu „trku milijardera“ za američke svemirske budžete.
Ambiciozni Ilon Mask, koji je na sopstveni rizik podržao republikanca Trampa, pobedio je Džefa Bezosa. To znači da će Amerikanci, prema navodnom Maskovom planu, preskočiti Mesec i odmah krenuti na Mars.
25 godina do Marsa
Mask je predložio obustavljanje programa „Artemida“, koji predviđa povratak na Mesec, kako bi se resursi usmerili ka osvajanju Crvene planete:
„Mesec je samo distrakcija. Idemo direktno na Mars.“
Za razliku od Bezosa, koji je planirao komercijalno istraživanje svemira kroz ulaganje u infrastrukturu i logistiku na Mesecu, Mask je Mars postavio kao svoj glavni prioritet.
U njegovim planovima, najavljenim još 2019. godine, do 2050. godine na Mars bi trebalo da bude poslato milion ljudi koji bi formirali samoodrživu koloniju. Time bi čovečanstvo postalo „međuplanetarna vrsta“ i povećalo šanse za opstanak u slučaju globalne katastrofe poput udara asteroida ili nuklearnog rata.
Elon Musk estimates building a Mars city would cost over $1,000 trillion. But with a 1000X rocket tech improvement, costs could drop to $1 trillion over 40 years, or under $25 billion per year pic.twitter.com/pkCAWMHjVR
— Dima Zeniuk (@DimaZeniuk) January 9, 2025
Maskova kompanija SpaceX već ima tehnologiju za ovaj poduhvat, uključujući višekratni svemirski brod Starship i motore Raptor, koji koriste metan kao gorivo. Ovaj tip goriva izabran je jer bi ga teoretski bilo moguće proizvoditi direktno na Marsu, što bi omogućilo povratak brodova na Zemlju.
Prve misije će biti bespilotne i dostaviće opremu i zalihe na Mars. Nakon toga, prva grupa od 12 kolonista organizovaće bazu „Alfa“ i započeti proizvodnju vode, kiseonika i goriva.
Svakih 26 meseci, kada je najpogodniji period za putovanje, SpaceX navodno planira da šalje hiljade brodova sa kolonistima i teretom. Do 2050. godine, cilj je da milion ljudi naseli Mars.
Izazovi života na Marsu
Iako zvuči kao naučna fantastika, Maskov plan je teoretski ostvariv uz sadašnji nivo tehnologije. Međutim, postavlja se pitanje da li je kolonizacija Marsa racionalna i izvodljiva.
- Manja gravitacija: Gravitacija na Marsu je tri puta manja nego na Zemlji, što može dovesti do gubitka koštane mase, atrofije mišića i problema sa kardiovaskularnim sistemom. Povratak na Zemlju nakon godina provedenih u slabijoj gravitaciji mogao bi biti nemoguć.
- Kosmička radijacija: Mars nema magnetno polje kao Zemlja, što znači da površina nije zaštićena od radijacije. Život na Marsu bi bio moguć samo pod zaštitnim kupolama ili u podzemnim gradovima.
- Nedostatak resursa: Mars ne može ponuditi zemaljski nivo udobnosti. Transport tereta će biti ograničen na najvažnije stvari, poput nuklearnih reaktora i rezervnih delova. Većina potrebnih resursa moraće da se proizvodi lokalno, što će značajno otežati život.
Zaključak
Život na Marsu bi bio ekstremno težak – fizički, psihološki i finansijski. Međutim, ljudsku civilizaciju napred guraju upravo oni koji sanjaju velike snove.
Iako kolonizacija Marsa predstavlja ogroman izazov, možda je upravo ta težnja ono što će čovečanstvo uvesti u novu eru postojanja. Ipak, ostaje pitanje: postoje li jednostavniji i racionalniji načini da postanemo „međuplanetarna vrsta“?
Podsetimo, Iako je NASA već završila prvu fazu projekta za donošenje uzoraka tla sa Marsa na Zemlju, Kina ambiciozno planira da pobedi SAD u ovom poduhvatu. Sada se postavlja pitanje ko će prvi doneti uzorke tla sa Marsa na Zemlju?
Jedan od najglasnijih i najpoštovanijih popularizatora nauke, Karl Segan, je svojevremeno, 1996. godine, objavio članak pod naslovom “Zašto Mars?”. Članak je objavljen posthumno, tako da je to bila poslednja reč čoveka koji je karijeru posvetio, između ostalog, objašnjavajući ljudima čari moderne nauke, deleći sa drugima svoju viziju budućnosti čoveka u kosmosu. Pored očiglednih razloga za istraživanje “crvene planete”, Segan se dotakao nečega što je, sticajem geopolitičkih okolnosti, sada aktuelnije nego ikad-istakao je da Mars (i svemir uopšte!) ne treba da bude polje sukoba velikih sila, već naprotiv-da je to mesto za saradnju, naročito između Rusije i SAD, jer je to, po njegovom mišljenju, jedini način da se zacele rane nastale tokom višedecenijskog hladnoratovskog sučeljavanja ove dve velike nacije.
Tekst koji ste nam ponudili odlično prikazuje sve teškoće sa kojima će se susresti budući stanovnici Marsa. I tu, po mom mišljenju, leži glavni problem. Kolonizacija, o kojoj govori Mask, više liči na spisak lepih želja, nego na istinsku viziju. Ako zaista želimo da postanemo međuplanetarna vrsta, ako zaista želimo da kolonizujemo i naselimo Mars, onda moramo da budemo strpljivi. Moramo da naučimo da razmišljamo dugoročno, odnosno-moraćemo da naučimo da sprovodimo projekte koji će iziskivati ulaganje ogromnih napora, ali od kojih će neposrednu korist imati tek buduće generacije ljudi.
Konkretno, naglasak treba da bude ne na pukoj kolonizaciji, nego na TERAFORMIRANJU Marsa. Posredi je inženjerijski poduhvat, tačnije rečeno-čitav skup tehnologija, od kojih mnoge još uvek ne postoje, koje imaju za cilj ne kolonizaciju Marsa (stvaranjem naseobina koje će u velikoj meri, po pitanju resursa, biti zavisne od Zemlje), nego stvaranje uslova da čitava planeta bude nastanjiva. Drugim rečima, u pitanju je projekat stvaranja “druge Zemlje”.
Prvo moramo da raščistimo jednu stvar. Preliminarna istraživanja pokazuju da na Marsu nema života. Ako bi se u budućnosti pokazalo da to nije slučaj, odnosno ako bismo pronašli dokaze o postojanju nekakvog oblika života, autohtonog za “crvenu planetu”, onda je to zaista epohalno otkriće. Očuvanje takve hipotetičke marsovske biosfere mora da ima apsolutni prioritet, mora da prethodi bilo kakvom naseljavanju od strane Zemljana; takvo očuvanje marsovskog života bi sprečilo sve eventualne (zlo)upotrebe ove planete. Mars u tom slučaju pripada Marsovcima, pa makar to bili samo mikrobi!
Kako sada izgleda, Mars je beživotna planeta. Šta bismo mogli da učinimo da ga učinimo nastanjivim? Osnovni problem sa ovom planetom je nedostatak tečne vode. Mars ima relativno velike količine ove dragocene tečnosti (u polarnim ledenim kapama, u obliku trajno zamrznutog tla-permafrost i u obliku masivnih ledenih naslaga ispod površine). Kombinacija niskih temperatura i niskog vazdušnog pritiska čini prisustvo tečne vode na površini fizički nemogućim. Dakle, prvi korak u procesu teraformiranja bilo bi zagrevanje planete, koje bi bilo moguće “upumpavanjem” ogromnih količina gasova staklene bašte (npr. metan ili CFC-hllrofluorokarboni) koji bi bili proizvedeni u industrijskim razmerama na samom Marsu. Ovo bi, oslobađanjem ugljen-dioksida iz tzv. suvog leda (koji je takođe prisutan u polarnim ledenim kapama), stvorilo uslove kako za porast temperature, tako i za viši atmosferski pritisak, što bi omogućilo zatvaranje hidrogeološkog ciklusa-postalo bi moguće prisustvo tečne vode na površini, koja bi počela da se nakuplja na površini, ispunjavajući prirodne basene.
Sledeći korak bio bi uvođenje biljaka, posebno dizajniranih u laboratorijama na Zemlji (putem genetskog inženjeringa, odnosno njihovom genetskom modifikacijom), u cilju stvaranja varijeteta koji bi mogli da se sažive sa (još uvek) surovim uslovima marsovske sredine. Cilj je naravno višestruk-proizvodnja hrane, fiksacija azota (što bi eliminisalo potrebu za veštačkim đubrivima), ali i proizvodnja kiseonika, kako za normalno disanje, tako i radi stvaranja ozonskog sloja, koji bi pružio zaštitu od UV-zračenja sa Sunca. Deblja atmosfera bi, čak i u odsustvu značajnijeg magnetnog polja, omogućila određeni stepen zaštite od kosmičkog zračenja.
Tek nakon svih ovih predradnji, nazovimo ih tako, a što je proces koji će iziskivati napore u trajanju od više stoleća, možemo da razmišljamo o trajnom naseljavanju ljudi na Marsu. Ali, to će biti fundamentalno drugačija planeta, sa plavim nebom, okeanima, biljnim svetom…dakle, mnogo više će ličiti na Zemlju.
Prva generacija kolonista će ustupiti mesto drugoj i narednim generacijama ljudi, koji će se rađati na Marsu. Njihova matična planeta će biti Mars, za nju će biti sentimentalno vezani (baš kao što smi mi sada vezani za Zemlju), ona će biti njihovo stanište, njihov dom. Uz sadejstvo moderne medicine, rešiće se i preostali problemi, kao što su negativne posledice života u uslovima slabije gravitacije. Drugim rečima, ljudi će trajno naseliti ovu planetu. Marsovci ćemo biti mi, tačnije-buduća pokoljenja ljudi.
Sve ovo zvuči kao san, zar ne? Pa, svako ima pravo malo da sanja. Bez mašte i vizije ne bismo stigli nikuda. A ono što nam danas izgleda nemoguće, za stotinu godina biće izvodljivo, a za hiljadu godina biće neumitno.
Samo nebo je granica!