Često se može čuti citat: ”Bojim se da smo probudili usnulog lava i njegova reakcija biće strašna”. Ova izjava pripisuje se japanskom admiralu Jamamotu, uz tvrdnju da ju je izrekao posle napada na Perl Harbur.
Mnogi joj osporavaju autentičnost, smatrajući da je to vešto smišljen slogan u medijsko-propagandnom ratu. Međutim, niko ne osporava da se to buđenje stvarno dogodilo. Nekom prilikom spomenuli smo podatak da bi američki vojno-industrijski kompleks svoj pun zamah ostvario tek 1948. godine, tri godine po završetku rata.
Jednom pokrenuta, ta industrija još se nije zaustavila.
U jedan od njenih uspeha spada svakako palubni lovac ”Helket” (Grumman F6F Hellcat). Paklena mačka ponegde je nazivana i vešticom. Za japanske avione ona je to stvarno i bila. Dok su Amerikanci ravnomerno razvijali sve borbene sisteme (s posebnim naglaskom na nosače aviona i palubnu avijaciju), Japanci su u toj trci sve više zaostajali i s idejama i materijalno.
Ovaj palubni avion razvijen je veoma racionalno, na osnovu iskustava u korišćenju prethodnika, ”F4F Vajldket” (Wildcat, divlja mačka). Konstruktori su bez imalo sujete prihvatili sva dragocena iskustva koja su brzo i surovo stečena na nebu pacifičkog ratišta. Sakupili su zapažanja pilota i tehničkog osoblja, proučili ih i krenuli s radom.
Ova dva aviona bila su veoma slična, što je i razumljivo, s obzirom na to da je standardizacija gabarita na nosačima bila jedan od najvažnijih uslova, pored poboljšanja taktičko-tehničkih osobina – ubojitosti, dometa, snage, otpornosti, itd. Ličila su jedan na drugi.
Ipak, ”Helket” je bio potpuno nov avion, jer su na njemu obavljene veoma važne izmene. Umesto srednjekrilca projektovan je niskokrilac, što je omogućilo da se stajni trap smesti u središnji deo krila umesto u trup.
Na taj način povećan je razmak između točkova i osigurana veća stabilnost pri taksiranju i sletanju, posebno kada je reč o korišćenju u nepovoljnim meteorološkim uslovima, pri valjanju ili ljuljanju broda.
Pilotima, njihovom konforu i zaštiti, posvećena je veća pažnja jer je pojačana oklopna čaura u kojoj su se nalazili. Pri tom je povećan i kapacitet bojevog kompleta. Razvoj ovog aviona počeo je još pre napada na SAD.
Kompanija je 30. juna 1941. godine dobila porudžbinu za četiri prototipa s različitim motorima, kako bi se tokom ispitivanja utvrdilo koji motor je optimalan za projektovane taktičko-tehničke zahteve. Ovi avioni dobili su oznake:
- ”XF6F-1” (motor ”Wright R-2600-10 Cyclone 14”, snage 1.280 ks).
- ”XF6F-2” (motor ”R-2600-16”).
- ”XF6F-3” (motor ”Pratt & Whitney R-2800-10 Double Wasp”, snage 2.000 ks).
- ”XF6F-4” (motor ”R-2800-27”).
Prvi prototip je 26. juna 1942. godine počeo s probnim letovima.
Rad na novom avionu
U fabrici se nisu mnogo dvoumili oko varijanti. Praksa je pokazala krucijalnu potrebu za ojačanjima svih vrsta u odnosu na prethodnika, pa je već prvi probni primerak dobio najjači motor ” Pratt & Whitney R-2800-10”. Naručioci su bili toliko zadovoljni da su naručili serijsku proizvodnju još pre nego što je poletela varijanta br. 3. Avion je dobio zvaničnu oznaku ”F6F-3 Helket”.
Prvi serijski avion izašao je iz pogona četvrtog oktobra 1942. godine. Do vatrenog krštenja čekalo se gotovo godinu dana jer je tek 31. agvusta 1943. godine avion dobio priliku da se sukobi s japanskim lovcima.
Avion nisu uzalud nazvali ”Grumanova železara”. Ni na čemu se nije štedelo, a sve je bilo optimalno tako da se poboljšaju borbena svojstva i olakša rad posadama na nosačima. Jako metalno krilo izvedeno je pomoću upuštenih zakovica i moglo je da se preklopi radi što manjeg zauzimanja mesta u hangaru, na liftu, stajanci na palubi, itd.
Moćno naoružanje sastojalo se od šest mitraljeza 12,7 mm koji su se nalazili na prednjoj ivici krila. Kratak rafal iz ovih mitraljeza mogao je da uništi bilo koji avion tog vremena. Sva tri točka bila su uvlačiva, a kočiona kuka je bez promena preuzeta s prethodnika.
Radno mesto pilota bila je prostrana kabina visoko iznad krila. Sličnost s prethodnikom omogućila je da se u najkraćem roku krene sa serijskom proizvodnjom koja je obavljana impresivnim tempom.
Nije bilo potrebe da se menjaju najvažniji alati i prese u fabrikama. Samo tokom 1943. godine proizvedeno je više od 2.500 aparata, pa je i preoružavanje eskadrila teklo mnogo bržim tempom. Zbog svojih borbenih osobina on je ostao sve vreme u borbenom poretku za vreme rata.
Čak i kada su sredinom 1944. godine u mornaričku avijaciju počeli da pristižu izvanredni avioni ”Vojt -F4U Korser” (Vought F4U Corsair – gusar), ”Helketi” su ostali u stroju.
Kako su se pokazali u bitkama?
Japanski piloti su posebno strepeli od ovih lovaca, jer su američki piloti razvili posebnu tehniku napada u paru (vođa i pratilac), što je postalo standard za masovne vazdušne duele. Rezultati su bili impresivni.
Zvanično su ”Helketi” uništili gotovo pet hiljada (4.947) japanskih aviona. Pri tom ih je bilo veoma teško oboriti; odlično oklopljeni, s optimalnim rasporedom kritičnih delova (komandi, rezervoara, itd).
Ukoliko bi se ”Helket” našao u opasnosti bilo je dovoljno, zahvaljujući snažnom motoru, da pikira ili naglo nabere visinu, pri čemu je bio nedohvatan za ”Zeroe”, najčešće protivnike. Brojnr su fotografije koje svedoče o tome da su se ovi avioni vraćali na nosače s mnoštvom rupa i pogodaka. Piloti su uletali u borbe i onda kada to ne bi trebalo, jer su znali da ovaj avion može da izdrži napad bilo kog japanskog aviona.
Britanci su vrlo rado prihvatili ovaj avion 1943. godine. Prve 252 letelice dobile su oznaku ”Gannet Mk I – velika morska ptica”). Kasnije su preimenovane u ”Helket Mk I”). Njih je najpre dobila eskadrila N800 koja je bila deo mornaričkog vazduhoplovstva.
Do trenutka završetka serijske proizvodnje varijante ”F6F”, sredinom 1944. godine, bilo je napravljeno 4.423 aparata. U taj broj ušlo je 18 noćnih lovaca ”F6F-3E” s radarom ”APS-4” koji se nalazio u kontejneru na donjem delu desnog krila i 205 istih takvih aviona, ali s radarom ”APS-6”.
Tokom rada na avionima ”F6F-3” Graman je razvio još bolju varijantu ”F6F-5”. On je imao još jači oklop motora i elerona, kao i ojačan repni sklop. Zadržana je najsnažnija varijanta motora ”R-2800-10W”. Oznaka W označavala je da taj motor ima sistem za ubrizgavanje vode, što bi za kratko vreme povećalo snagu motora za 10%. Prvi takav avion poleteo je četvrtog aprila 1944. godine.
Ubrzo su ”petice” počele da stižu u američku mornaričku avijaciju, dok je Britancima na osnovu Lendliza isporučeno 930 aviona. Oni su dobili oznaku ”Helket Mk II”. Oko 70 aparata predstavljalo je britansku verziju američkog noćnog lovca ”F6F-5N”.
Do novembra 1945. godine izrađeno je 12.275 ”Helketa”. Više od njega napravljeno je ”P-40 Kertis” (13.738), ”P-51 Mustang” (preko 15.000) i ”P-47 Tanderbolt” (15.636). Međutim, uzimajući u obzir da je ”Helket” proizvođen nepune tri godine, može se reći da je on srazmerno najproizvođeniji američki lovac.
Oko njega konstruktori nisu imali mnogo dilema, pa ipak je izrađeno sedam varijanti:
- ”XF6F-1”: probni primerak na kome je oprobana većina motora.
- ”XF6F-2”: probni primerak s motorom ”Wright R-2600-16”.
- ”XF6F-3N”: konvertovani serijski ”F6F-3” radi ispitivanja prototipa noćnog lovca ”F6F-3N” s radarom ”APS-6”.
- ”XF6F-4”: probni primerak izveden iz verzije ”F6F-3” radi ispitivanja motora ”Prat & Vitni R-2800-27” snage 2.100 ks.
- ”F6F-5K”: prerađeni avioni ”F6F-5/5N” kao bespilotne mete.
- ”F6F-5P”: izviđačka verzija.
- ”XF6F-6”: dva probna primerka razvijenih iz ”petice” s motorima ”Prat & Vhitni R-2800-18 W” snage 2.100 ks.
Ovaj avion se naratovao, ali u nije stigao u mnogo vazduhoplovstava. Koristili su ga mornatičko ratno vazduhoplovstvo i Korpus mornaričke pešadije SAD, Kraljevska mornarica Velike Britanije, mornarica Francuske i RV Francuske, a svoju karijeru završio je leteći pod oznakama mornaričke avijacije Urugvaja tek 1960. godine.
Taj zdepasti avion, koji nije bio lepotan kakvi su bili ”Korseri” ili ”Spitfajeri”, imao je impresivne karakteristike, maksimalno podređene njegovoj osnovnoj ulozi. U relativno mali trup smešteno je sve što treba. Mogao je da postigne najveću brzinu od 644 km/h, sasvim dovoljnu za borbe protiv japanskih, ali i drugih aviona. Tome je bio podređen i dolet jer on je mogao da preleti preko 2.000 kilometara.
S brzinom penjanja od 1.030 metara u minuti, postizao je praktični plafon od gotovo 11.000 metara. Uz već spomenute mitraljeze ”Kolt Brauning M-2” sa po 400 metaka, mogao je da nosi tri bombe od 454 kilograma ili dve rakete ”Tini Tim” kalibra 298 mm. U trećoj osnovnoj varijanti mogao je da nosi šest raketa vazduh-zemlja kalibra 127 mm HVAR (High Velocity Aircraft Rocket).
Helket je bio pravi avion u pravo vrijeme.I ako su Japanci uveli u naoružanje avione kao što su Nakajima Ki-84,Kawasaki Ki-100 i Kawanashi N1K2,koji su bili jednaki,pa čak u nekim karakteristikama i bolji od Helketa,došli su isuviše kasno(a uz to treba dodati teškoće u proizvodnji zbog bombardovanja fabrika i nedostatka ključnih sirovina,kao i opadanja kvaliteta obuke novih pilota),i u nedovoljnom broju da bi bilo šta promjenili u vazdušnom ratu na Pacifiku.
Odlican text.