Ovaj mitraljez, izašao iz poznatog biroa Vasilija Aleksejeviča Degtarejeva (Degtarjova), generala koji se rodio baš tamo gde treba, u Tuli, jednog od retkih ljudi u tadašnjem Sovjetskom Savezu kome je Staljin poklonio automobil. ”Dektarjev DS-39” trebalo je da bude naslednik čuvenog mitraljeza ”Maksim 1910/30”.
Ipak, bez obzira na veliko ime i uticaj, ovo oružje je primer (jedan od brojnih), koliko je teško opstati na bojnom polju, ali na staroj slavi. Pogledajmo kakvu sudbinu je imalo ovo sredstvo od kog se očekivalo mnogo.
Ratni savet Crvene Armije, vođen savremenim trendovima, kao i iskustvima iz trupe, 1929. godine procenio je da je neophodno konstruisati novi mitraljez na postolju, koji bi zamenio postojeći ”Maksim 1910/30”.
Smatrali su da velika masa i vodeni sistem hlađenja ”Maksima” ne odgovaraju više savremenom, mobilnom načinu ratovanja. Godinu dana kasnije, ovog poduhvata prihvatio se Degtarjev, koji je pre toga već imao uspeha s puškomitraljezom ”DP-27”; on je 1927. godine uveden u naoružanje, a Sovjeti su ga klasifikovali kao ručni mitraljez. Prototip teškog mitraljeza završen je krajem 1930. godine.
Međutim, fabrička ispitivanja pokazala su da su potrebne značajne izmene u konstrukciji, posebno kod mehanizma za uvlačenje redenika. U magacinima je postojao ogroman broj platnenih redenika za ”Maksim”, pa je vojska tražila kompatibilnost novog mitraljeza, odnosno mogućnost korišćenja dosadašnjeg redenika. To je značajno otežalo konstrukcijske izmene.
Od novembra 1934. do juna 1938. godine vršena su poligonska ispitivanja s dve varijante: jedna je koristila spomenut platneni redenik, a druga laki metalni redenik modela Prido koju su Sovjeti znali kao redenik ”Maksim-Vikers”. Tokom ispitivanja vršene su dorade i poboljšanja konstrukcije. Degtarjev jeste bio i slavan, i strog, ali nije bio sujetan, što je među konstruktorima bila retkost.
Podsetimo da je on povukao svoj prototip novog automata kada je pogledao prototip Kalašnikova. Tokom dorada odustao je od pištoljskog rukohvata i zamenio ga je ručkama koje podsećaju na dvokratki kratki kundak tipa ćiriličnog П i promenio je položaj povratne opruge.
Ozbiljan napredak bio je i regulator brzine paljbe koji je omogućavao da se bira mogućnost gađanja kopnenih (do 600 metaka u minuti) i vazdušnih ciljeva (do 1.200 metaka u minuti). Razvio je novu konfiguraciju cevi s ručkom koja je olakšavala zamenu cevi, ali i omogućavala prenošenje, kao varijantu bez tronožnog postolja. Tronožno postolje, konstrukcija I.N. Kolesnikova, zamenio je svojim, olakšanim tronožnim postoljem i predvideo uređaj originalnog dizajna za gađanje kopnenih ciljeva.
Već tada on je imao precizniji nišan i mogućnost montiranja optike. Upravo iz kolegijalnosti i želje da postignu što bolji rezultat, on je kolegi G. S. Garinu pomogao u razvoju PA verzije tronošca. Završna varijanta uvedena je u naoružanje Crvene Armije 22. septembra 1939. godine s punim nazivom ”7,62mm mitraljez na postolju model 1939g. DS-39” (7,62-мм станковый пулемёт обр. 1939 г. ДС-39).
Proizvodnja mitraljeza najpre je počela u Kovrovskoj fabrici oružja koja je izbacila i probne serije, a zatim je prebačena u Tulski oružani zavod koji je do tada proizvodio rusku (sovjetsku) verziju ”Maksima”. Prvog januara 1941. godine na lageru Glavne artiljerijske uprave bilo je 5.145 mitraljeza, od kojih je dva trebalo da prođu srednji remont, a šest je bilo za rashod.
Radi poređenja, od 69.279 ”Maksima”, 177 je upisano u kategoriju ”neupotrebljivi”. Uzevši u obzir višedecenijsku službu ”Maksima”, može se reći da je to bio povoljan odnos eksploatacije. Pored mitraljeza ”DS-39” koji su stigli u trupu, izvesna količina bila je podeljena kazamatskim utvrđenjima, odnosno bunkerima i teškim otpornim tačkama.
Praksa je, kao i uvek, bila surova. Ono što je državna komisija propustila, trupa nije. Ustnovljeno je da je ovaj fini mitraljez težak i skup za proizvodnju, tražeći viši nivo zanatstva.
Međutim, to bi se i provuklo (rat ne pita za cenu), da i održavanje nije bilo složeno, posebno na prvoj borbenoj liniji. Pri tom ni sve pozicije u konstrukciji nisu do kraja testirane i utvrđene. Primedbe na nepouzdanost rada u prašnjavim uslovima, niskim temperaturama, malu izdržljivost nekih delova, kao i povremeno, neočekivano kidanje redenika, vojska nije mogla da otrpi.
Svi ovi nedostaci nisu se mogli otkloniti u radioničkim, poljskim uslovima, jer su zahtevali radikalnu promenu kosntrukcije. To se posebno odnosi na upotrebu čelične, ili bimetalne čaure, kao i srodnih metaka s mesinganom čaurom kojih je bilo u velikim količinama na lageru. sve je to izazivalo i dodatne, logističke probleme.
Posle svega, uprkos tome da je rukovanje ovim mitrljezom bilo veoma lako, vatrena moć zavidna, a pokretljivost na terenu s veštom poslugom izuzetna, proizvodnja je zaustavljena. To se dogodilo pred sam početak rata. Tula se vratila na proizvodnju pouzdanih i manje zahtevnih mitraljeza ”Maksim 1910/30” koji je modernizovan 1930. godine, a zatim još jednom 1941. godine.
Trupa nije odustala od zahteva za boljim mitraljezom i u maju 1942. godine, kada se ratna proizvodnja uhodala i stabilizovala, ponovo je objavljen konkurs s istim ciljem – zamena zastarelog ”Maksima”. Degtarjev nije odustajao od svog ”DS”, radeći na njemu sve vreme, unoseći promene onako kako je ratište reagovalo.
Ne može se reći da nije dao sve od sebe, naprotiv. Stoga je mirne savesti prijavio svoj novi, najmoderniji primerak na konkurs. Na tom konkursu, komisija je konstatovala da je mitraljez Gorjunova (Горюнов, Пётр Максимович) bolji, u čemu je dobio podršku od ministra naoružanja Ustinova (Устинов, Дмитрий Фёдорович), kasnije dugogodišnjeg ministra odbrane. Degtarjev je takođe smatrao da je model Gorjunova bolji i sa svoje strane predložio upravo njega za razradu i uvođenje u naoružanje.
Šta je bilo s proizvedenim modelima?
Sovjeti su ovaj mitraljez koristili tokom početnog perioda rata, dok primerci predratne proizvodnje nisu uništeni, izgubljeni, zaplenjeni ili rashodovani usled istrošenosti u borbenim dejstvima. Finci su zaplenili čak oko 200 mitraljeza i oni su se u njihovom naoružanju nalazili do kraja rata.
Najveći deo zaplenjen je 1941. godine. Krajem 1942. godine svi sačuvani mitraljezi poslati su u radionice i prepravljeni da koriste finske redenike. Posle završetka rata, na lageru je ostalo 245 mitraljeza koji su čuvani u ratnim rezervama sve do 1986. godine.
Nemci su takođe koristili ovaj mitraljez za naoružanje policijsko-bezbednosnih formacija na okupiranom delu SSSR, kada je imao oznaku ”MG-218”. Sudbina ovog mitraljeza svakom pažljivijem čitaocu slikovito može da prikaže koliko Sovjeti (kao i Rusi sada) nisu bili sentimentalni prema velikim imenima, već su tražili samo ono najbolje.
Doktor nauka ili laik, važno je da proizvod zadovolji zahteve. Uostalom, kome je to promaklo, neka se seti da je Kalašnikov bio ”samoučka”, odnosno laik, amater, ali vrlo talentovan i uporan, kog je Dektarjev takođe podržao.
Podsetimo se nekih tt osobina ovog mitraljeza. Pojedinačno, njegove delove mogao je da nosi jedan čovek. Tročlana posada mogla je s tim mitraljezom s malo napora da se izbori. Trebalo je da zameni ”Maksima”, a taj ”zastareli, teški mitraljez” i danas je aktivan na teritorijama gde se sprovodi SVO. Čudni su putevi talenta i njihovih izuma.
TT karakteristike DS-39
- Metak: 7,62x54R
- Masa (oružje): 14,3 kg
- Ukupna masa (sa štitom i stalkom): 42,4 kg
- Dužina cevi: 723 mm
- Brzina paljbe: Do 310 metaka/min
- Hranjenje: Platnena ili metalna traka (250/50 metaka)
- Efektivni domet: 2.400 m s lakim metkom, 3.000 m s teškim metkom
- Početna brzina lakog metka: 860 m/sec.
- Praktična daljina s lakim metkom: 2.400 m.
- Praktina daljina s teškim metkom: 3.000 m.
- Težina štita: 7,7 kg.
- Težina stalka: 11 kg.
Tehničke inovacije DS-39
Tokom godina razvoja, DS-39 je prošao kroz brojne dorade. Među najznačajnijim inovacijama su:
- Regulator brzine paljbe koji omogućava različite režime za kopnene (600 metaka/min) i vazdušne ciljeve (1.200 metaka/min).
- Zamena cevi olakšana novim dizajnom ručke.
- Unapređeno tronožno postolje koje je smanjilo ukupnu težinu i povećalo pokretljivost na terenu.
- Opcija za montiranje optike, što je bio pionirski korak u to vreme.
Problemi i nedostaci DS-39
Uprkos modernim karakteristikama, DS-39 se suočio s nizom problema:
- Komplikovano održavanje na prvim linijama fronta.
- Nepouzdanost u teškim uslovima poput niskih temperatura i prašine.
- Logistički izazovi, uključujući nesklad sa postojećim vrstama municije.
- Visoki proizvodni troškovi, što ga je činilo neisplativim za masovnu proizvodnju.
Ovi problemi su rezultirali povlačenjem DS-39 iz aktivne službe pre početka Drugog svetskog rata.
