Završetak Drugog svetskog rata bio je idealan trenutak da se započne s Hladnim ratom, коji je ozvaničen nešto kasnije. Bez obzira na zajedničkog neprijatelja, lend-liz i važne tripartitne konferencije (Teheran, Jalta, Potsdam), nepoverenje između saveznika sve vreme je trajalo.
Naravno, u tišini i iza kulisa, onako kako to obaveštajci najviše vole. Uostalom, odavno smo ih nazvali ljudima bez prava na slavu. Jedna strana je nadgledala (špijunirala) drugu, i obratno, nesmanjenim intezitetom, ali opreznije i drugim metodama.
Garmiš-Partenkirhen
Kao što ljubitelji klasične muzike prvi januar svake nove godine pamte po koncertima u čuvenoj bečkoj koncertnoj sali Muzikferajn (Wiener Musikverein, Bečko muzičko udruženje) tako i poštovaoci hrabrih ski-letača uživaju u uzbudljivim prizorima iz Garmiš-Partenkirhena (nem. Garmisch-Partenkirchen, bavarski Garmasch-Partakurch), posmatrajući letove na Velikoj olimpijskoj skakaonici.
Međutim, u obaveštajnoj zajednici celog sveta ovo mesto je daleko poznatije kao Škola za špijune i svakako izaziva drugačije asocijacije. Škola je dobila i logotip u stilu ruskog imperatorskog heraldičkog eklekticizma s napisom : ”Za bolju budućnost”.
Kako je nastala ta škola?
Svi profesori u učenici ove institucije prvo na čemu su insistirali, kada je skinut znak tajnosti s ovog projekta, bilo je da ih ne zovu škola za špijune…a oni su upravo to bili – polaznici vrhunske škole za obaveštajce koju su formirali Amerikanci 1947. godine s ciljem da, poučeni ratnim iskustvima, pripremaju obaveštajce (špijune).
Tokom rata mnogo je agenata stradalo u nemilosrdnoj borbi tako što bi pogrešili akcenat, koristili neku žargonsku reč pogrešno, opustili se za trenutak ne poznajući mentalitet ili običaje lokalne zajednice, itd. Nevidljive sitnice su odlučivale o životu.
Najčešće kazne bile su metak ili konopac, a tek posle rata vrlo retki su imali sreću da budu razmenjeni. Sovjetski Savez je (kako smo to već napomenuli u tekstu o avionu ”U-2”) bio vrlo nezahvalno tle za špijune, pa su Amerikanci rešili da pripreme i odškoluju takve obaveštajce, koje ni GRU ne bi mogla lako da otkrije.
Ova škola nazvana je ”Ruski institut Armije (KoV) SAD” (US Army Russian Institute – USARI).Smeštena u Garmišu, na samoj granici s Austrijom, u dovoljno malom mestu da se vrlo lako uoči neki radoznali neznanac, dovoljno daleko da se u njega čovek uputi s određenom namerom.
Tvorci ove škole bili su svesni i bez iluzija da se njeni polaznici ne mogu infiltrirati u duboku pozadinu i živeti kao obični Rusi, krtice ili spavači. To je, u datim okolnostima, bilo nemoguće.
Stoga su se zadovoljili time da svoje obaveštajce pripreme za rad u ambasadama, konzulatima i drugim predstavništvima zemalja Istočnog bloka, zatim u misiji Grupe sovjetskih snaga u Nemačkoj (Gruppe der Sowjetischen Streitkräfte in Deutschland, Группа советских войск в Германии), predstavništvima velikih korporacija, novinskim agencijama, itd.
Tu praksu mnogi su usvojili pa je širom sveta zavladalo uobičajeno ubeđenje da su svi strani predstavnici ustvari špijuni; to nije bilo daleko od istine, ali nije bilo ni obavezno. Svakako su svi oni bili obaveštajno-bezbednosno dobro pripremljeni.
Tako su, zahvaljujući znanju jezika i običaja, bili prijemčiviji sredini u koju su upućeni, pa im je i zadatak stvaranja kontakata bio u izvesnoj meri olakšan. A zatim, ko se upeca – upeca…
Počeci
Obaveštajna uprava štaba KoV SAD 22. maja 1947. formirala je ”Odred R” koji je priključen obaveštajnoj školi Evropske komande SAD u gradiću Oberanergau (Oberammergau) u Bavarskoj. Bilo je to dve godine ranije od formalnog razilaska saveznika i stvaranja dve Nemačke, pa su američki obaveštajci vodili računa o tome da ovakve ustanove i jedinice smeste u neupadljiva, mala mesta, udaljena od sovjetske zone.
Osnovni zadatak Odreda R bila je jezička i regionalna priprema šire grupe oficira za odgovarajuće delova štabova i aparata u službi vojnog predstavnika (atašea). Iz te grupe, koja bi bila strateška rezerva, regrutovali bi se najsposobniji.
Pripreme su bile zamišljene vrlo ozbiljno, sveobuhvatno i dugoročno. Prvobitno je planirana četvorogodišnja priprema – jedna godina na univerzitetu Kolubija, a zatim tri godine intenzivne obuke u Odredu R.
Prva grupa od deset oficira našla se na Univerzitetu već u januaru 1946. godine, da bi u julu iduće godine bila prebačena u Odred. Prvi predavači prikupljeni su iz sastava nekadašnjih sovjetskih državljana, kao i državljana Istočnog lagera. Prvi komandant bio je potpukovnik Hofman.
Krajem 1948. godine, kada su sabrani prvi utisci i iskustva, obuka je delimično izmenjena: kursanti su najpre pohađali osnovni kurs ruskog jezika u vojnoj školi za jezike (Monterej, Kalifornija), zatim su godinu dana bili na Univerzitetu, da bi poslednje dve godine proveli u Odredu.
Očigledno je da je, ako odmeravamo po stepenu stručnosti, ova priprema vođena kao fakultetsko, četvorogodišnje školovanje, što je pitomcima, pored znanja i veština, u biografiji značilo izvanrednu referencu i podstrek za napredovanje, uz mogućnost sticanja građanskog magistarskog zvanja. Biti vlasnik diplome Obaveštajnog fakulteta (što je ova škola ustvari i bila), značilo je za napredovanje u karijeri dotičnog mnogo.
Kada se pokazalo da je ovaj model uspešan, Armija je počela da proširuje program uključujući u specijalizaciju i druge univerzitete. Decembra 1948. godine broj polaznika bio već 25. Odred je detaširan u Regensburg, gde je ostao do maja 1955. godine, posle čega se vratio u Oberamergau.
Konačno, 1964. godine ustalio se u Garmiš-Partenkirhenu i tu je ostao do kraja Hladnog rata. Menjao je imena (ali je suština ostala ista): ”Institut Armije SAD za duboko izučavanje Rusije i istočnoevropskih država”, da bi finalni naziv stekao 1978. godine – ”Ruski institut Armije SAD” (US Army Russian Institute – USARI).
Kako je izgledala organizacija šema?
Da je ovo bila vrlo ozbiljna škola, odnosno fakultet, svedoči i način odabira predavača, kao i sam školski program. Nivo predavača bio je vrlo visok jer se znalo da će pitomci prava iskušenja doživeti tek na terenu, te ih stoga treba i vrhunski pripremiti. Među diplomcima su se nalazili i prebezi, pripadnici Moskovovske škole pogranične straže, vrlo retki, dragoceni kadrovi.
Njima nije bilo teško da pređu granicu, a dalje angažovanje sledilo je posle složenih kontraobaveštajnih provera kako bi se otkrili eventualni dvostruki špijuni. Oni su sa sobom nosili veoma značajne podatke.
Posle svakog od takvih prebega u Moskovskoj školi morao je da se menja program, nastavno osoblje, itd. Institutom je komandovao potpukovnik Roland Ladžoj. On je 1985. godine bio rukovodilac ekspertske komisije koja je priključena američkoj misiji pri Grupi sovjetskih snaga u Nemačkoj (ГСВГ).
Misija je istraživala pogibiju poslednje žrtve Hladnog rata o čemu smo već pisali (pogibija majora Nikolsona, inače svršenog polaznika USARI). Pored redovnih profesora, angažovani su povremeno i profesori po pozivu.
Nastavni program i uslovi diplomiranja
Da bi uspešno završio školu i susreo se s pravim ispitom na terenu, polaznik je morao da na diplomskom pokaže kolokvijalno vladanje ruskim jezikom uključujući i žargon, zatim da iz svih predmeta ima ocene ne niže od 9 (po fakultetskoj metodologiji); kao završni rad trebalo je da napiše istraživačku studiju od 30 do 60 stranica na neku sovjetsku temu, s osloncem na izvore ruskog govornog područja.
Pred kraj sedamdesetih u školi su se izučavali sledeći predmeti:
Prva godina:
- Letnji program:
- Predavanja ruskog jezika u trajanju od 11 nedelja, odnosno 280 časova.
- Poseta radiostanicama ”Sloboda” i ”Slobodna Evropa” koje su emitovale iz Minhena.
- Jesenji semestar je obuhvatao predmete:
- Geografija SSSR.
- Seminar beletristike (posebno one koja se bavi sociološkim aspektima sovjetskog života).
- Struktura OS SSSR.
- Politička istorija Rusije (od početka XIX veka do Oktobarske revolucije).
- Struktura i naoružanje KoV s komparativnim izučavanjem sovjetske i američke doktrine i taktike, kao i tt osobina oružja.
- Sovjetsko društvo.
- Uvod u sovjetsku vojnu bibliografiju (osnovni pojmovi o sovjetskoj ratnoj nauci i doktrini).
- Seminari Univerziteta Južne Kalifornije o sovjetskoj spoljnoj politici uz stratešku analizu.
- Put na relaciji Moskva-Lenjingrad (trajanje nedelju dana, pismeni izveštaj o utiscima).
- Fakultativna jezička priprema.
- Zimski međusemestar u januaru
- Jezičko usavršavanje s akcentom na čitanju ruske literature. Trajanje – tri nedelje, 60 časova.
- Prolećni semestar (februar-juni, 17 nedelja)
- Drugi deo semestra sovjetske literature.
- Služba u OS SSSR (poziv i predvojnička priprema, sistem vojnog školstva, disciplina, pravila službe, uslovi službe, itd).
- Komunistička ideologija i doktrina.
- Taktika i pozadinsko obezbeđenje KoV.
- Oružane snage članica Varšavskog ugovora.
- Politička istorija SSSR.
- Sovjetska država i pravo.
- Seminar Univerziteta Južne Kalifornije o međunarodnom komunističkom pokretu.
- Sovjetska taktika malih jedinica (organizacija, redosled naređenja, topografski znaci, poljske vežbe sa zadacima iz sovjetskih vojnih časopisa).
- Putovanje u Istočnu Nemačku i Poljsku (dve nedelje – Berlin, Drezden, Poznanj, Krakov, Varšava. Brifing s pripadnicima američkih vojnih misija. Istraživački rad uz korišćenje rezultata putovanja).
- Fakultativno izučavanje jezika.
Druga godina
- Letnja sesija (juli-septembar)
- Kurs o sovjetskoj literaturi.
- Seminar Univerziteta Južne Kalifornije o ratnoj strategiji i kontroli naoružanja.
- Kurs na izabranu temu. Određuju mentori nastavnog veća instituta.
- Putovanje na Balkan (Jugoslavija, Rumunija, Bugarska, dve nedelje. Analiza viđenog).
- Putovanje po crnomorskom priobalju (nedeljno krstarenje sovjetskim brodom na relaciji Odesa, Jalta, Novorosijsk, Soči, Batumi. Pismeni izveštaj o viđenom).
- Jezička priprema.
- Jesenji semestar (oktobar – januar, 12 nedelja).
- Razvitak sovjetske ratne doktrine.
- Seminari Univerziteta Južne Kalifornije o sovjetskoj spoljnoj politici. Strateška analiza.
- Kurs na odabrane teme.
- Sovjetski ekonomski sistem.
- Fakultativne teme po ličnom izboru i interesovanju.
- Prolećni semetar (januar-juni, 16 nedelja).
- Sovjetski ekonomski sistem.
- Seminar Univerziteta Južne Kalifornije na temu ”Moć i diplomatija”.
- Bezbednosno tretiranje stečenih znanja.
- Put u SSSR (dve do tri nedelje, poseta najvećim gradovima i reonima SSSR. Pismeni izveštaj o zapaženom).
- Fakultativni kursevi i jezički program.
U slučaju da završi sav program, polaznik može (po svojoj želji) da dobije stepen magistra u oblasti međunarodnih odnosa (MA- interantional relations). Diploma je naslovljena na Univerzitet Južne Karoline pa se tako nije mogao videti pravi izvor sticanja znanja.
U program za sticanje magistarskog zvanja ulazili su svi spomenuti seminari na Univerzitetu i dva putovanja (DDR i Poljska, odnosno Balkan i crnomorsko krstarenje). Ko nije želeo da učestvuje u tom programu bio je obavezan da izabere neki seminar koji je nuđen fakultativno.
Fakultativni seminari
- Vojna tematika:
- Ruska ratna istorija (s akcentom na XIX vek), Sovjetka ratna istorija, Istočni front Drugog svetskog rata, Sovjetsko vojno pravo, Armijske teme u savremenoj beletristici, Analiza sovjetskih vojnih sredstava masovnog informisanja.
- Ekonomika: Ekonomska geografija SSSR, Sovjetsko seosko gazdinstvo.
- Građanski seminari: Sovjetski teatar, Sovjetska umetnost, Klasična ruska literatura (Puškin, Tolstoj, Turgenjev, Dostojevski).
- Politika i sociologija: SSSR i odnosi s Bliskim istokom, Sovjetsko-kineski odnosi, Era Hruščova u sovjetskoj politici, Prosovjetske međunarodne organizaijce, DDR, Poljska, Rumunija, Istorija KPSS, SSSR i Afrika, Sovjetska spoljna politika, Sovjetski građanski život (istraživanje uslova života u velikim gradovima – život, rad, religija, problemi sovjetske omladine s osvrtom na uticaj zapadnih ideja, disidenata, ideoloških metoda, vaspitanja, organizacije Komsomola), Uloga žene u drutvu, Sovjetska sredstava informisanja.
- Ruski jezik: Duboko izučavanje ruskog jezika i literature, Sovjetska vojna i ratna literatura, Sinhronizovan prevod, Napredni kurs vojnog prevođenja.
Pored toga, obavezno je bilo posećivanje svih ruskih pojavljivanja u svetu – izložbi, premijera filmova i pozorišnih predstava, sportskih susreta, koncerata. Što je najinteresantnije, nije se zaboravilo ni na najprijemčiviji način učenja jezika: polaznici su imali svoje sekcije (kružoke) ruskog pevanja, baleta, drame, sviranja balalajke, klubove ljubitelja ruske knjige i upoznavanje sa sovjetskom kuhinjom (!). O svemu se mislilo.
Kada bi polaznik otišao u Rusiju, ne bi iskusnog kontraobaveštajca mogao da prevari, ali bi u početnim danima pre ličio na nekog Kazahstanca ili pripadnika neke od baltičkih republika, jer svi su oni korektno govorili ruski s blagim akcentom, često sumnjivo pravilnim, pa ne bi izazvao veliko podozrenje.
Jezik se brzo kondicionira, ali poznavanje lokalnih navika je nešto što traži mnogo više pažnje i koncentracije. Poznavanje popularnih ličnosti, sportista, lokalnih političara, itd. Sve je moglo da bude mina iznenađenja.
Amerikanci su imali šta da nauče od japanskih ”krtica” koje su po desetak, dvadesetak godina provodili kao mirni građani (časovničari, zanatlije, optičari) u njihovoj sredini, čekajući svoj trenutak.
Mnogi istoričari smatraju da su u vreme Jeljcina i Gorbačova, odnosno razdruživanja (neki kažu urušavanja, raspada) SSSR, upravo ovakva znanja i ovakvi kadrovi uspešno ”duvali prašinu u oči” sovjetskim liderima; to se kasnije, kroz razne međudržavne ugovore koje SAD i saveznici nisu imali nameru da poštuju, pokazalo tačno.
U jedan od tih blefova spada i formalno, gotovo svečano, rasformiranje Ruskog instituta 1993. godine, čime su Amerikanci hteli da pokažu Rusima da nisu više nepoverljivi i skloni toj vrsti prikupljanja podataka. Međutim, mnogo manje svečano i tiho isti taj institut zamenjen je ”Evropskim centrom za studije bezbednosti Džordž K. Maršal” (The George C. Marshall European Center for Security Studies).
Taj centar je zamišljen kao dvonacionalni institut Ministarstva odbrane SAD i Saveznog ministarstva odbrane Nemačke, s ciljem da se bavi studijama bezbednosti i odbrane. Kada je osnovan, prvobitna misija bila mu je da stvori, ili utiče na stvaranje, bezbednosnog okruženja unapređivanjem demokratskih institucija i odnosa, posebno u oblasti odbrane.
To bi se činilo kroz promovisanje aktivne, mirne bezbednosne saradnje, zasnovane na međusobnom uvažavanju i trajnom partnerstvu na liniji Severna Amerika -Evropa – Evroazija.
Međutim, od prvog oktobra 2014. godine (posle sjedinjenja Krima s Ruskom Federacijom, Majdana i svega što je potom usledilo), osnovni zadatak je izmenjen na osnovu naređenja Kancelarije sekretara za odbranu kako bi se pojačao globalni uticaj SAD i saveznika.
Trenutna misija Maršalovog centra je da omogući rešenja za regionlane i tansnacionalne bezbednosne izazove kroz izgradnju kapaciteta radi pristupa stvaranju globalno povezane mreže. U te napore nizom jedinstvenih programa uključeno je više od 14.000 zvaničnika iz 157 zemalja.
Ako se pitate kakva je njihova uloga u krizi izazvanoj SVO, pitajte nešto teže. Poslednji redovi ovog teksta ne ostavljaju sumnju da je i taj Institut uključen u napore destabilizacije Ruske Federacije i u bitku na globalnom planu koja se vodi između tzv.
Zapadnog sveta i Trećeg sveta na čelu za zemljama – članicama Briksa. Još jednom se pokazalo da je Klauzevic bio u pravu jer se iza relativno bezazlene aktivnosti (misija, istraživanje, omogućavanje rešenja, itd) nalaze kao ishodište surove ratne aktivnosti demonstriranjem meke ili tvrde moći.
Uostalom, u takvom rasporedu snaga, obaveštajci, pogotovo oni vrhunski obučeni, uvek su imali svoje mesto i to veoma značajno. Ne treba sumnjati da su Amerikanci imali i imaju slične škole i za druge regione sveta.
