Đavolja gora – elektronsko uvo NATO

Evo još jedne interesantne priče vezane za period Hladnog rata. Veštačko i neiskreno savezništvo sila pobednica u Drugom sv. ratu odavno je apsolvirano. Zna se kako je stvoreno i kako se raspalo.

Jedna od istinitih epizoda vezana je za američki prislušni centar smešten na idealno mesto, tzv. ”Đavolju goru” u tadašnjem Zapadnom Berlinu. Odande su Amerikanci neometano prisluškivali Sovjete, a Sovjeti su, pak, sa svojih pozicija prisluškivali njih. I jedni i drugi su znali za to, a novac poreskih obveznika odlazio je na poker s otvorenim kartama.

Kako je nastao taj prislušni centar (bolje rečeno – nadzorni, jer je prisluškivanje tajni postupak) koji je i jednima i drugima poslužio na svoj način? Kako je uopšte nastalo brdo na kome se on nalazio? Ovaj osvrt svakako će biti interesantan ljubiteljima manje poznatih događaja iz bliže prošlosti.

Tojfelsberg (Teufelsberg), ili Đavolje brdo je veštačko brdo koje se nalazi u reonu Grunevald (Grünewald), okrug Charlottenburg-Wilmersdorf, federalna jedinica Berlin.

Nadmorska visina mu je 120,1 metar, ali u odnosu na plato Teltov (Teltow) koji zalazi u oblasti Berlina i Brandenburga, njegova visina ne prelazi 80 metara. Nalazi se jugozapadno od nekadašnjeg olimpijskog stadiona (na tom mestu je sada stadion fudbalskog kluba ”Herta” i domicilno mesto muške fudbalske reprezentacije).

Godine 1937. tu je počelo da se gradi odbrambeno-tehnički fakultet koji bi bio objekat prve etape univerzitetskog grada sa simboličnim nazivom – ”Nemačka – glavni grad sveta”. To je bila Hitlerova zamisao, a Šper ju je uobličio. Centralni deo zauzimao bi auditorijum (Auditorium maximum) koji je trebalo da podseća na Partenon. Ispod njega su se nalazili podzemni objekti koji su u toku rata služili kao komandni centar.

Takve vrste maski nisu novost, jer su i Sovjeti koristili sportsko-rekreativni kompleks Ismailovo da ispod stadiona izgrade jedno od komandnih mesta. Pošto nisu uspeli da ga razore bombardovanjem, saveznici su ga posle rata jednostavno zatrpali šutom od berlinskih ruševina. Građevinskog otpada od bombardovanja bilo je toliko mnogo, da je nastalo brdo pod navedenim imenom. 

To nije jedino veštačko brdo u Evropi, ali je najpoznatije. U svetu takve naslage zovu terikon (terril conique), a kod nas se ustalio naziv deponija, mada imamo i bolji – odlagalište. Tokom Hladnog rata na njemu je sagrađena američka prislušna radio-stanica ”Field Station Berlin”, ili kraće ”The Hill”.

Delovala je  u sklopu sistema globalog radio-elektronskog izviđanja ”ECHELON” koji i danas postoji. Popularno se zove ”Pet očiju” (”UKUSA Signals Intelligence agreement”, ”Auscannzukus” ili ”Five Eyes”) jer ga koriste pet zemalja i svakako zaslužuje posebnu temu jer je aktivan i danas.

Ako nekog zbunjuje abrevijatura UKUSA (koja podseća na našu imenicu u padežu), neka ne brine. To je potpuno nemaštovit spoj UK i USA, pokretača ove mreže.

Kako je nastalo to brdo?

Završetkom blokade (o kojoj smo pisali) prosečno dnevno je oko 600 kamiona deponovalo 6.800 m³ šuta s ruševina. Materijala je bilo toliko mnogo, da je 14. novembra 1957. godine brojka dostigla deset miliona kubnih metara.

Do kraja raščišćavanja, naneto je oko 26 miliona kubnih metara! Posle toga, brdo je raslo, ali kao deponija građanskog otpada. Deponija je zatvorena 1972 godine, a Senat Zapadnog Berlina odlučio je da zasadi zelenilo da bi ulepšao to ruglo i sprečilo zagađenja, eventualne požare, itd. Bilo je pokušaja i ranije da se to brdo oplemeni zimskim sportskim sadržajima.

Već 1955. godine izgrađena je mala ski-skakaonica, a veća je izgrađena 1962. godine. Obe su uklonjene 1999. godine. Brdo je poslužilo za snimanje niza filmova i televizijskih emisija. Nemci su u ekološkom pokušaju potpuno uspeli. Niko, ko ne zna, ne bi ni naslutio da se ispod tog pošumljenog brda nalazi smeće i građevinski otpad. Danas se tamo, kao i u celoj grunevaldskoj šumi mogu sresti često i divlje svinje.  

Vojnici su na to gledali drugačije. Zapadni Berlin je bio na idealnom mestu kao NATO enklava. S te pozicije mogao je da se nadzire u velikom radijusu radio-saobraćaj najvažnijih članica Varšavskog ugovora i elitnih jedinica SSSR koje su se dobrim delom nalazile u Istočnoj Nemačkoj.

Američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA – National Security Agency sa sedištem u Fort Medu, Merilend) na vrhu Đavoljeg brda izgradila je jednu od svojih najvećih prislušnih stanica 1963. godine i integrisala je u pomenutu mrežu ”Ešelon”. Kompleks je dobio kolokvijalni naziv ”Brdo” i nalazio se u britanskom sektoru.

Posle više procena i obilazaka terena zaključeno je da je ovo mesto najpogodnije za tu namenu. Probna prisluškivanja pokazala su značajno bolje rezultate nego na drugim mestima. Očigledno je da nije bila samo reč o mestu i visini, već i o povoljnoj geografskoj konfiguraciji šireg prostora. Ski liftovi su uklonjeni, a stanica je radila neometano sve do pada Berlinskog zida. Posle toga je napuštena. 

Kako je radila i kakvu je pažnju na sebe skretala? Zbog svog markantnog položaja i veoma uočljivih zaštitnih kupola, kao i najrigoroznijih mera bezbednosti i zabrane pristupa bližoj okolini, iluzorno je bilo prikrivati čemu ona služi, pa su se na nju navikli kao na deo scenografije Hladnog rata.

Tokom rada iskrsavale su razne zanimljivosti i uočavane neke zakonomernosti, što je koristilo i u građanskom radio-saobraćaju. U pojedinim periodima godine prijem je bio bolji, a ponekad lošiji, kao da ga je neko namerno ometao. Dok su naučnici istraživali zašto je to tako, pokušavajući da nađu objašnjenje, neko se setio da obrati pažnju na pravog ”krivca”.

To je bio ”Ferisov točak” (Ferris wheel), nazvan po svom izumitelju Džordžu Ferisu. Panoramski točak koji ima svaki veći svetski grad (najpoznatiji su, naravno, oni u Beču, ”junaku” romana i filma ”Treći čovek” i u Londonu) najviše je korišćen tokom godišnje nemačko-američke manifestacije ”Folkfest” u obližnjem berlinskom kvartu na Hutenvegu u Zelendorfu.

Da ne bi skretali previše pažnju na taj problem i njegov izvor, posle festivala točak bi mesecima stajao, dok su se oko njega kretali mehaničari ”obavljajući” neki važan godišnji remont. 

Ni ovaj objekat ispod koga su se nalazili ostaci megalomanske nacističke strukture nije prošao bez glasina. Smatralo se da su Amerikanci uspeli da prokopaju šaht kroz onaj šut i da su tamo smestili dragocenu opremu. Istina je da su okrugle zaštitne kupole (radomi)  bile tada novotarija i da su skretale na sebe pažnju, ali na tom mestu se sve nalazilo. Nije bilo nikakvih podzemnih struktura. 

Šta jeste tačno? Održavati te kupole kao zatvorene antenske strukture zajedno sa skupocenom opremom bio je veliki izazov. Amerikanci su ga rešili tako što su ih držali pod pritiskom (”naduvane”), pa se do njih stizalo kroz ulazne pretkomore i komore.

Tačno je i to da je odlično funkcionisao i da mu Sovjeti nisu mogli ništa jer su sredstva protivelektronskih dejstava tada bila više usmerena na aktivne emitere nego na primače signala. Ostalo im je da paze šta pričaju i da razviju takav kriptosistem komunikacija kojim će Amerikancima otežati dešifrovanje.

To im nije bilo teško, bez obzira na veliki broj učesnika u radio-saobraćaju (na čestim vežbama) jer su imali veliko ratno iskustvo i iskusne jedinice. Kako stoje stvari, Đavolje brdo u vojnom smislu reči koristilo je i jednima i drugima – Amerikancima da razviju svoju tehnologiju, a Sovjetima da unaprede svoju kriptozaštitu.

Ta džemsbondovska igra podrazumevala je i podmetanje raznih informacija, korišćenje otvorenih kodova i sličnih zamki, pa su američki dešifranti imali pune ruke posla da razdvoje pravo od lažnog, a zatim i da pravim informacijama stepenuju značaj. Sve u svemu, bila je to veoma skupa igra i nadmetanje, ali još uvek nezamislivo jevtinije od pokreta desetina oklopnih divizija ili podizanja u vazduh bombardera s nuklearnim arsenalom. 

Kakva je građevinsko-prostorna sudbina ovog mesta?

Posle ujedinjenja Berlin je doživeo potpun procvat. Jedna grupa investitora otkupila je prostor bivše prislušne stanice od Grada Berlina s namerom da izgradi turistički kompleks. Mesto je za to bilo idealno. Bilo je reči da se ovaj objekat pretvori u Muzej špijunaže.

Međutim, građevinski bum u Berlinu doveo je do prezasićenosti zgradama, ponuda je bila velika, pa je projekt ”Đavolje brdo” postao neisplativ, a izgradnja prekinuta. Berlinci se nadaju da će Grad otkupiti tu poziciju i vratiti je u posed.

Međutim, hipoteka od gotovo 50 miliona dolara je velika i za takav grad, pa izgleda da je kompanija, napustivši objekte, prepustila autorima grafita da se njime bave. Napravljena je i improvizovana Galerija ulične umetnosti, a od aprila 2017. godine karta za posetu kompleksu plaćala se osam evra na glavnom ulazu, uz obaveštenje da je radno vreme od 10 ujutru do jedan sat pre zalaska sunca. Sada, pošto je interesovanje sve veće, karta je deset evra.

Ovaj objekat je na svoj način iritantan, pa su se povremeno pojavljivale vesti o njegovoj daljoj sudbini. Posle najave da će Grad srušiti kompleks i pošumiti to mesto, ponovo je, 2009. godine pokrenuta rasprava o očuvanju. Ovaj put to je inicirala ”Field Station Berlin Veterans Group”, grupa vojnih veterana koja je tu služila.

Oni su bili vođeni idejom da to bude spomen-kompleks posvećen poslednjoj žrtvi Hladnog rata, majoru Artutu D. Nikolsonu. On je bio pripadnik Američke vojne misije za vezu kada ga je u blizini Ludvigslusta 24. marta 1985. godine ubio sovjetski stražar. Kad već spominjemo taj događaj, da ga ukratko i opišemo; nekome će svakako biti interesantno da i to dozna.

Major (koji je bio mornarički obaveštajac) sa narednikom Džesijem G. Šacom krenuo je u svoju poslednji zadatak u Zapadnoj Nemačkoj, ne znajući da će mu stvarno biti poslednji. Zadatak je bio da fotografiše sovjetske tenkovske paviljone u blizini tog gradića koji se nalazi u saveznoj državi Meklenburg-Zapadna Pomeranija (Mecklenburg-Vorpommern ) u blizini Baltičkog mora, oko 160 kilometara severozapadno od Berlina.

Nakon što se prikriveno približio objektu kroz obližnju šumu, Nikolson je prišao zgradama s ciljem da ih fotografiše, dok je narednik posmatrao gde se nalazi straža. Naišli su, na svoju nesreću, na savesnijeg i veštijeg od sebe. Sovjetski seržant  Aleksandar Rjabcev ih je spazio i otvorio je vatru. Promašio je narednika i pogodio majora. Pri tom je uz pretnju pištoljemnaterao narednika da se vrati u vozilo.

Pretpostavlja se da je on bio u obilasku straže jer je dejstvovao kratkom cevi. Obdukcija je pokazala da je major iskrvario jer Sovjeti nisu dozvolili gradskoj službi hitne pomoći da priđe, odugovlačeći bezbednosne procedure. Njegovo telo na zahtev generala Glena K. Otisa vraćeno je na poznatom mostu Glinike (Glienicker Brücke) istom onom na kome su razmenjeni Pauers i Abel, i sahranjeno na groblju u Arlingtonu. 

Kako bi se konačno rešilo pitanje ovog objekta, pedantna administracija Berlina kategorisala je vrh kao šumu u Generalnom urabanističkom planu, čime je onemogućena gradnja na njemu. Vojnom osoblju, veteranima Đavoljeg brda, ostale su uspomene. Septembra 2013. godine obeležili su pedesetogodišnjicu izgradnje tog kompleksa postavljanjem spomen-ploče i komemorativnim izdanjem poštanskih maraka nazvanih simbolično ”Pepeljuga”, u skladu s poslom kojim su se bavili.