Da li je moguće da su postojali konstruktori, tako i toliko dalekovidi, da se trag njihovih ideja, s manjim izmenama, zahvaljujući napretku tehnologije, vidi i oseća danas? Očigledno da jesu.
Podsetimo se: upravljajuće avionske bombe (UAB) ili korigujuće avionske bombe (KAB), na engleskom govornom području još nazvane i pametne bombe (smart bomb), jesu deo arsenala avionskog naoružanja.
Doživljavaju svoje ”zvezdane” trenutke upravo ovih dana i godina, kada na brojim ratištima širom sveta, a posebno tokom SVO, demonstriraju neverovatnu preciznost i ubojitost.
Uzimajući u obzir nivo tehničkih inovacija koje su doneli inžinjeri radeći na bombi ”SB-1” moramo biti fascinirani. U vreme Drugog svetskog rata kada je važio imperativ ”prostije i jevtinije”, konstruktori su uspeli da reše osnovne probleme i konstruišu samonavođenu aviobombu!
Istine radi, treba reći da taj proizvod nije baš ”pao s neba”, odnosno stigao niotkuda, tek tako, na stolove konstruktora, pa u radionice. U SSSR su i pre rata radili na projektima navođene avio-bombe, gledajući i ”preko ograde” kako to Nemci rade.
Ništa novo, to su svi radili, ukoliko im se pružila prilika. Na specijalizovanom Naučno-istraživačkom institutu br. 24 poznatijem kao ”Institut za projektile”, urađena su dva modela – ”KAB-436” i ”KAB 5103”.
Prvi je bilo namenjen za uništavanje lakih plovila, dok je ovaj drugi bio razvijen za uništavanje kapitalnih jedinica – krstarica i bojnih brodova. Naravno, teško je porediti i staviti u isti rang tadašnje KAB sa savremenim bombama, ali način razmišljanja bio je isti!
Sve to je rađeno na principu optičkih pomagala, u vreme kada su kamere i bežični prenos podataka bili još u svom kamenom dobu.
Obe bombe ovog Instituta bile su opremljene fotokontrastnim sistemom navođenja, odnosno bile su pogodne za ravnu, ujednačenu i monotonu površinu mora na kojoj su se siluete brodova lako uočavale. Opsega rada je, međutim, bio optički, što je značajno otežavalo upotrebu u zoru i u suton (u mraku je to bilo i nemoguće), a ometali su je i nepovoljni vremenski uslovi.
Svejedno, na njima su se, posebno na ovom drugom modelu, pojavila obećavajuća tehnička rešenja. Ona je bila namenjena probijanju debelog oklopa ratnog broda, zbog čega je dobila specijalnu bojevu glavu. Nije poznato da li je to bilo kumulativno ili visokoeksplozivno punjenje.
Zbog načina vođenja, automatizacija je morala da se pomeri ka repu bombe. Optički sistem navođenja bio je orijentisan ka meti koristeći minijaturne periskope. Ove dve bombe nastale su 1938. i 1939. godine, ali nisu ušle u serijsku proizvodnju, usled mnoštva početnih mana.
Prva mana je bila ta što je kontrola mogla biti vršena po dometu, što je primoravalo nosač-avion da priđe što bliže cilju. Druga mana bila je još uvek nedovoljna, nezadovoljavajuća tačnost prilikom testiranja. Godine 1939. gađani su brodovi koji su se nalazili na ledu. Nisu pogođeni, pa su konstruktori morali da razviju pet poboljšanih verzija kako bi postigli zadovoljavajuću tačnost.
Preteča ”Lanceta”
Možda bi neka od njih, perspektivno i mogla postati efektivno udarno sredstvo, ali nije se otišlo dalje od prototipa.
Tu nije pomoglo ni izbijanje rata, kada je svako oružje bilo potrebno. Iznenađuje podatak da masovna evakuacija na istok nije omela zaposlene u Specijalnom konstruktorskom birou ”VEI” (”Svesavezni elektrotehnički institut” – Всероссийский электротехнический институт, Moskva) da predlože projekt naprednije konstrukcije bombe za navođenje ”SB-1”.
Tokom ratnih godina njihovi stručnjaci rešili su niz važnih odbrambenih problema – razvili su uređaje za noćno osmatranje, prototipove za stabilizaciju tenkova i specijalna napajanja. U eksperimentalnom delu Instituta masovno su se proizvodile rakete za ”Kaćušu” i zapaljive smeše za Molotovljeve koktele.
Pošto je Institut prebaziran u Sverdlovsk (današnji Jekaterinburg) u jesen 1941. godine, radovi na ”pametnoj bombi” krenuli su odmah početkom 1942. godine uporedo s tekućim poslovima.
Vredi napomenuti da je rad na ovoj bombi, koja u to vreme nije imala analognog konukrenta u svetu, tekao u uslovima totalnog rata, nedostatka osoblja i resursa, a takođe i u potpunom odsustvu bilo kakvih uvoznih komponenti. Sve je trebalo uraditi svojim snagama i svojim sredstvima.
Najistaknutija, impresivna stvar kod te bombe bio je njen oblik koji potpuno podseća na savremene ruske bespilotne letelice ”Lancet”. Kad već spominjemo ovo već čuveno sredstvo, da spomenemo da je s pravom dobilo ime po vrlo preciznom hirurškom instrumentu (fr. lancete, od lat. lancea – koplje).
U časopisu ”Krila domovine” iz 2023. godine možemo naći i arhivske izjave kostruktora:
”Najvažniji i najteži deo bio je razvoj sistema za automatsko navođenje – zatvorenog sistema upravljanja bez ljudske intervencije, koji bi pod uticajem indikatorskog impulsa bilo koje vrste (optičkog, termičkog, radarskog, itd) mogao da kontroliše način da se bomba ne samo neprekidno usmerava ka cilju, već da se pravac tangente na putanju neprekidno poklapa s pravcem cilja”. Tako su razmišljali 1942. godine!
Protiv koga iskoristiti pametnu bombu?
Tehnička realizacija i ispitivanje X konfiguracije kormila trajalo je skoro cele 1942. godine. Za razliku od svojih prethodnika, ova bomba mogla je da manevriše ne samo po dometu, već i po azimutu cilja. Zajedničko im je bilo navođenje kroz optički kanal.
Naravno, otkrivanje ciljeva ranih četrdesetih bilo je veoma uslovno. Zato je i ova bomba mogla da se koristi samo na moru i protiv kontrastnih i velikih ciljeva. Na kopnu je to još bilo daleki san. Problem kod ovih bombi bila je i mala nosivost, jer glava kalibra 100 kg nije bila dovoljna za svoju namenu, osim ako vrlo precizno ne pogodi traženo mesto (komandni toranj, skladište s municijom, itd).
Sistem optičkog navođenja bio je zasnovan na fotoćeliji s Nipkovljevim diskom. Taj patent bio je poznat još 1884. godine i nekoliko decenija bio je osnova mehaničke televitije. Nipkovljev, ili skenirajući disk, bio je mehanički uređaj za skeniranje slika koji je te godine patentirao Paul Gotlib Nipkov, nemački pronalazač rođen u Poljskoj. Naziv televizija ovde je uslovno upotrebljen jer slika nije bila veća od poštanske marke.
Interesantno je da je, teoretski, fotoćelija s tim diskom omogućila emitovanje minijaturne slike (na kojoj se ništa ne može razaznati) preko radio-kanala od glave za navođenje, do operatera na zemlji!
Bila je to neka vrsta proto-Lanceta iz 1943. godine, jer su sekvence korišćenja bile načelno iste. U praksi to nisu mogli da izvedu, ali je teorijski put, promišljanje bilo ispravno! Fotoćelija je radila samo za potrebe automatskog sistema za praćenje koji bi potom slao komande upravljačkim kormilima bombe.
Pametna bomba proslavila je dizajnere ”VEI”, ali i sebe samu. Izgled je bio impresivan. Dužina je bila 3,24 metra, prečnik trupa 0,34 mera, raspon krila gotovo dva metra, a ukupna masa oko 320 kilograma. Sistem navođenja, izuzetno progresivan za svoje vreme, omogućavao je letelici da se približi meti s velike udaljenosti.
Poboljšana verzija bombe, ”SB-1M” mogla je da dejstvuje protiv bojnih brodova s udaljenosti od 6,5 do 12 kilometara, a protiv krstarica od četiri do osam kilometara. To je omogućavalo avionu da izbegne PVO brodovlja, a da ga pri tom prate i štite sopstveni lovci.
Osnovni nosač bio je frontovski bombarder ”Tu-2” koji je mogao da na sredini trupa ponese samo jednu bombu. Za uništenje jedne krstarice bilo je potrebno više vazdušnih bombi, tako da je za uspešan napad bila potrebna gotovo cela eskadrila ovih aviona.
Vremenski i optički uslovi takođe su bili uslov uspešnog dejstva. Magla i niski oblaci zbunili bi bombu. Međutim, čak i u dobrim uslovima napad je bio zahtevan: bio je potreban vedar dan sa suncem za leđima ili van pravca napada. Kada bi se samo ti uslovi računali, onda bi bomba zadovoljila zahteve trupu svojom preciznošću i korisnošću.
Prvi prototipovi pojavili su se 1944. godine, a ciklus testiranja potpuno je završen 1946. Generalno, bio je veoma ohrabrujući. Međutim, u to vreme, naglim razvojem računarske tehnologije, optike i elektronskih sredstava potisnuo je ovaj model.
Ipak, rad stručnjaka ”VEI” nije bio uzaludan jer je razvoj ”SV-1M” kao jednog od originalnih sovjetskih projekata, postao osnova za razvoj visokopreciznih oružja Sovjetskog Saveza. To se najbolje može videti u toku SVO, kada navođenja sredstva iz vazduha, ne samo BPL, snajperskom preciznošću uništavaju zadate ciljeve.
Totalno fascinantno tehnicko resenje za to vreme.