Evolucija tenkovskog ratovanja u svetlu iskustava rusko-ukrajinskog sukoba

Da li je neko mogao pretpostaviti kako će stvarno izgledati Specijalne vojne operacije (SVO), koliko će trajati i kakve i kolike žrtve i razaranja doneti?

Vojnici imaju druga pitanja i brige – kako ono što je učeno godinama, pa i decenijama, korigovati, dopuniti ili potpuno izmeniti, jer je cena neprilagođavanja – život.

Već 2014. godine i tokom sukoba u Nagorno Karabahu nije trebalo biti previše dalekovid da bi se ustanovilo kakav će biti sledeći sukob.

Ipak, sve je, uključujući i delimično učesnike, iznenadio razvoj događaja. Kolosalni gubici, posebno u oblasti korišćenja oklopa oborili su mnoge teorije, ukinuli brojne udžbenike i pravila službe, a značajan broj profesora, analitičara i komentatora dezavuisali. 

Kako se promenilo korišćenje tenkova tokom SVO?

Podsetimo se: i kod tenka bilo je i strateških i taktičkih lutanja, uz relativno ravnomeran razvoj i zadržavanje osnovnog koncepta – gusenično vozilo opremljeno moćnim naoružanjem, oklopljeno i sposobno za sve vrste odbrambeno-napadnih dejstava na kopnu, a kasnije i s amfibijskim svojstvima.

Iako je tenk nastao u Prvom svetskom ratu, svoju pravu afirmaciju (kao i njegova protivoružja) doživeo je u Drugom svetskom ratu. Između dva svetska rata preovladavale su razne teorije, shodno prividnom miru i pobedničkoj euforiji.

Francuzi su (uzmimo njih kao ilustraciju), uveli praksu korišćenja dveju vrsta tenkova prilikom naastupanja: teški tenkovi su služili kao neposredna podrška pešadiji, dok su lakši i brži tenkovi po navici nazivani ”konjičkim” i korišćeni su za brz manevar i masovni proboj linija protivnika.

Britanci su mislili suprotno – da se tenkovi ne smatraju udarnom pesnicom napada, već da lakši i brži tenkovi treba da konjici i pešadiji pomognu samo u proboju. Samo su Nemci, izgleda, pravilno razmišljali, ako izuzmemo Tuhačevskog koji je, do danas nerazjašnjenom obaveštajno-političkom igrom, ubijen i time su njegove teorije pale u vodu pred moćnim konjaničkim lobijem.

Guderijan je u svojoj knjizi ”Achtung! Panzer!” napisanoj pred rat 1936-1937. godine promovisao ”blic krig” o čemu smo mi ovde već pisali. Reklo bi se da ga niko u svetu, sem nemačkog vrha, nije previše ozbiljno ni shvatio, a ni razumeo.   

Drugi svetski rat je sve teorije testirao i najveći broj njih izbrisao iz upotrebe. Ono što je primenjivano i afirmisano tada, bilo je temelj i za posleratna zbivanja. Oklopna sredstva dobila su na velikom značaju, uvodeći nove manevarske postupke, tehnike i oruđa.

Usavršena je koordinacija kako između jedinica, tako i između vidova i rodova, pa je tenk postao prava udarna pesnica svih armija. Bez obzira na to što je tadašnje bojište već imalo brojna rešenja za protivtenkovsko dejstvo, impresivna pojava ovog sredstva imala je i svoju, psihološku dimenziju i značaj. 

Posle drugog svetskog rata dogodile su se tri najznačajnije promene: najpre, unifikovana je kategorizacija tenkova. Umesto lakih, srednjih i teških, usvojen je koncept ”osnovnog borbenog tenka” (main battle tank, Основной боевой танк, Char de combat, Kampfpanzer).

Razloga je bilo više, od strateških i taktičko-tehničkih (gde, kad i kako ih upotrebiti, koliko od svake vrste) do logističkih (različiti načini proizvodnje, servisiranja, zanavljanja, itd). Međutim, odnos težine, oklopa, brzine i naoružanja nije se mnogo izmenio, pa je tenk ostao odlično naoružano, teško i relativno sporo sredstvo, uočljivo i dominirajuće na ratištu.   

Drugi faktor koji je uticao na promenu strategije tenkova, koja se u suštini nije mnogo razlikovala od one iz Drugog sv. rata, jeste pojava vođenih pt raketa svih vrsta. Nametnut je koncept veoma aktivne saradnje sa svim rodovima, a posebno pešadijom i artiljerijom, kao i Ratnim vazduhoplovstvom.

Tenkovi više nisu planirani za masovne, frontalne bitke, već su uvežbavane relativno male formacije koje bi taktikom ”klina” uz zaštitu svih drugih učesnika na bojištu, služile za odlučne proboje i slamanje linija protivnika. Donedavno je važeća taktika bila da se koriste manje, sofisticirane formacije, s posebnim osvrtom na sadejstvo sa helikopterskim i frontovskim snagama.

Uz korišćenje naprednih tehnologija, gde su GPS, bord kompjuter, laserski uređaji i SUV neodvojivi deo savremenih tenkova, komandanti su u svojim ratnim predviđanjima našli određeno mesto za tenk.

Znalo se da će na njega napadati sa svih strana, ali ni konstruktori tenka nisu sedeli besposleni; unapređivali su sve njegove osobine, tražeći od posade da brzo i precizno, u kratkom vremenskom razdoblju, deluje po neprijatelju i zatim učestvuje u proboju i gonjenju.

A onda je stigla SVO…

…I sa njom nebrojane fotografije uništene, prestižne, pa i izvikane tehnike. Niko ne zna tačan broj uništenih ili onesposobljenih tenkova, ali nijedan model nije pošteđen. Tenkovi su se pojavili kao i ranije, prestavljajući zastrašujuću silu. Zaista, tamo gde su pravilno korišćeni, oni su mogli da prelome tok borbi. No, šta je bilo neposredno pre toga?

Ko je spremniji dočekao vreme masovnog uništavanja oklopa svih vrsta, pri čemu su tenkisti u hodu morali odmah, ali odmah da smišljaju spasonosna rešenja kako bi preživeli bojište, a potom i poslužili onome zbog čega su napravljeni?

Do početka SVO eksperti i vojni teoretičari bili su podeljeni na dva nepomirljiva tabora. Prvi su tvrdili da je tenk kao borbena jedinca u savremenim uslovima već prevazišen. Ta dragocena i ranjiva mašina postaće cilj broj jedan svih sredstava napada i na bojištu neće živeti prosečno više od tri minuta.

Ove teorije podudaraju se sa iskustvima iz Četvrtog arapsko-izraelskog rata. Drugi su dokazivali da se tenk, uz pravilnu upotrebu, može ponovo pokazati kao strahovito moćno sredstvo, sposobno da preokrene tok borbe. 

Šta smo mogli da vidimo u raznim fazama SVO? Najpre klasične hladnoratovske kolone s obe strane, koje su vrlo brzo postajale staro gvožđe i mrtvački sanduci za svoju posadu. Kada su same posade počele da izvlače lekcije iz ove krvave škole, počela je ubrzo da se menja i taktika, vrlo često na svoju ruku.

Komande i štabovi su bili daleko, priručnici još nisu napisani, a ginulo se kao u video-igrama. Zato se i taktika upotrebe tenkova veoma mnogo izmenila u ove dve godine. Kao primer treba navesti najsloženiju ulogu tenka – borbu u gradskim uslovima, koja je već u Drugom svetskom ratu bila najteži posao tenkista.

Tokom juriša gradskim ulicama i blokovima, tenkovi su korišćeni na kratkim rastojanjima, iskakanjem iz relativno sigurnih zaklona i po pravilu dejstvujući neposrednim gađanjem.

Već u Siriji smo mogli videti tu novu taktiku, samo što su iz nje izvlačeni različiti zaključci. 

Sada tenkovske kolone kakve su bile prvih dana rata možemo videti samo na vagonima dugih kompozicija koje iz pozadine dovoze nove kandidate za najsuroviji sukob posle Čečenije. Tenkovi se u velikom broju koriste kao lutajuće vatrene tačke. Pređu kratko rastojanje, zaklone se i dejstvuju.

Uglavnom ”T-72” i ”T-80” preuzimaju ulogu slobodnog lovca koji se prebacuje u fazama na ugrožene pravce i preseca napade protivnika. Ti napadi se po pravilu izvode motopešadijski, odnosno pešadija u oklopnim transporterima pokušava da stigne do određenog položaja.

Ova taktika je postala delotvorna zahvaljujući ”letećim” modernizacijama. Na tenkove se velikom brzinom montira sve ono što konstruktori nisu predvideli, ili nisu mislili da će zatrebati: sredstva osmatranja, gađanja, komunikacije i zaštite. To im omogućava da sa sigurnog rastojanja otkrivaju protivnika i dejstvuju po njemu.

Nekada se tenkovi približe pozicijama VSU, ako su uvereni da je neprijatelj iscrpeo svoju pt odbranu ili da se pred njima nalazi nespremna, neuvežbana jedinica. Tada njegov psihološki efekat dolazi do punog izražaja. 

Nužda zakon menja, pa se tenk i njegova posada, naviknuta da se kreće i manevriše, često nalaze u ulozi samohodnog artiljerijskog oružja. Maskiraju se prema pejzažu i vrebaju trenutak da dejstvuju sa skrivenih pozicija.

Pri takvom snajperskom dejstvu, moguće je uništavati neprijatelja i na daljinama do deset kilometara. Kao primer taktičkog dejstva ruski vojni vrh navodi primenu tenkova grupe armija ”Sever” na harkovskom pravcu. 

Mogli smo da vidimo kako ruske oklopne snage često izlaze, na kraćim rastojanjima, direktno na vatrene položaje neprijatelja koristeći neposredno gađanje i uspaničenost među redovima branilaca.

Tenkovi s lakoćom mogu na taj način dejstvovati i na rastojanjima do tri kilometra. Pri tom tenk prati teško naoružana pešadija koja sve vreme dejstvuje prema položajima napadnutog, ne dozvoljavajući mu da staloženo, prisebno gađa i onesposobi tenkove napadača.

Reklo bi se da su tenkovi, zahvaljujući moćnim mašinama, niskoj silueti i velikoj vatrenoj moći, dobili ulogu jurišnih mašina. Često se događa i da nekoliko tenkova zajedno u istom trenutku napadaju jednu metu i uspeh je zagarantovan. Tada deluju kao višecevni raketni bacači. U tom slučaju posade ne gube vreme na precizno gađanje jer pogoci iz blizine nanose nenadoknadivu štetu.

Tako se dejstvuje i po prepadnim grupama neprijatelja kada se utvrdi da kreću ili su krenule na iznenadni proboj. Sigurno je da postoji još finesa u ovim novonastalim taktičkim postupcima, ali moramo da primetimo da svi ovi opisi neodoljivo podsećaju na neke video igrice, samo što na kraju nigde ne piše ”game over” i ”resume”, već se za pogođenog sve završava.

Ko je glavni neprijatelj?

Dolazimo do osnovnog pitanja. Tenkisti sigurno ne bi tako brzo i rado menjali naučene rutine, da u ovom sukobu do pune afirmacije nisu došle bespilotne letilice tipa kamikaza. One nisu ”game changer”, ali jesu naterale sve na bojištu da ozbiljno shvate treću dimenziju.

Male, jevtine letilice, s relativno skromnim ubojnim sredstvima, uz pomoć izviđačkih BPL, nepogrešivo pogađaju tešku opremu (tenkove, haubice, oklopna borbena vozila) tamo gde je najranjivija. To čine bez obzira na to da li je tenk pokretan, ukopan i zaštićen inžinjerijski po propisu (koji više, očigledno ne važi kao ranije).

Ponekad se napadi odvijaju u taktici čopora, kao podmornice Karla Denica u Drugom svetskom ratu. Nekoliko BPL se sjati na tenk. Isplativo i efikasno. Tenkisti se dovijaju na razne načine, pa je analitičarima veoma teško da prepoznaju neki model tenka; imali smo priliku da vidimo, do neprepoznatljivosti kamuflirane tenkove, među kojima je svakako najoriginalniji ”Car mangal”.

Druga opasnost je već bila poznata i ozbiljno shvaćena već u Vijetnamu, a ovde je i reafirmisana; to su borbeni helikopteri koji sa, do sada nezamislivih rastojanja, zahvaljujući najsavremenijim sredstvima navođenja, pt raketama ogromne vatrene moći uništavaju tenkove i posade koji i ne znaju da su na nišanu, a i šta im se dogodilo.

Tu je, svakako, i mnoštvo prenosnih pt sredstava od kojih mnoga dejstvuju po principu ”ispali i zaboravi”. I ova SVO je, kao i sve druge ratne operacije, stavila na iskušenje, ali i na ispit mnoge važeće teorije. Kada se ona završi, pisaće se novi priručnici, praviti nova oružja, ali tako je to otkad je čovek čoveku postao najveći neprijatelj.