Konj i sablјa – viševekovni, nezamenjivi simboli ratnika. Da li je reč o jurišu, paradama, teglјenju raznih tereta, konj je uvek bio uz čoveka pomažući mu da dobije bitku, ili da se iz nje živ izvuče. Simbolika ovog druženja izražena je na brojnim spomenicima, pri čemu mnogi i ne znaju i njeno značenje. Ukoliko se ratnik nalazi na propetom konju , to znači da je poginuo u boju; podignuta samo jedna, prednja noga, znači da je junak podlegao ranama, a konj na sve četiri noge nosi na sebi ratnika koji je preživeo rat.
Drugi svetski rat velike sile dočekale su na različite načine kada je reč o konjici. Zanimlјivo je da se američka vojska lako odrekla konja iako je konjica dragonskog tipa vekovima bila njena glavna udarna snaga u borbama protiv domorodačkih plemena širom kontinenta i kao nezamenlјivi element pogranične straže ali i maršala- policajaca sa saveznim ovlašćenjima. Svaki vestern film nezamislim je bez ”plavih bluza” i piska trube konjice koja stiže kao spas. No, još nakon početka Velikog rata konj se pokazao nepraktičnim za održavanje u masovnim sukobima i za transport preko okeana. Osim toga, SAD su imale moćnu automobilsku industriju koja je armiju za kratko vreme pretvorila u najmotorizovaniju silu na svetu. Kod najvećih sila na našem kontinentu, Nemaca i Sovjeta, stvar je stajala znatno drugačije.
Prvo treba razbiti mit da su poljski ulani 1939. godine kopljima jurišali na nemačke tenkove. To je samo jedna od legendi koja će, verovatno, zauvek živeti. Poljska je imala relativno modernu armiju i sjajne oficire i svakako ne bi izvela romantični samoubilački potez.
Na početku rata Nemci su formacijiski imali više konja za različite namene, uglavnom tovarno-tegleće. Odavno su brojke raskrinkale mit o mehanizovanoj armadi koja je blic-krig zasnivala na motopešadijskim i oklopnim divizijama. Samo petina nemačke vojske bila je motorizovana. Ostalo su obavlјali konji, njihova posluga, i sve što uz to ide (smeštaj, prehrana, veterinari, itd). Kao napadno-odbrambeno sredstvo korišćena je u završnici rata , kada su Nemci ”grebali po dnu lonca”. Inače, u ozbilјnom sukobu sa ratnicima iz dubina Azije, Kozacima i Čerkezima, nemački ”riteri” nisu imali velike šanse. Međutim, nemačku armiju vodili su iskusni, talentovani oficiri (koji su protiv svog znanja i iskustva imali političare-poltrone) pa su shvatili da su loše procenili ulogu konjice. Krajem 1944. godine formirali su prvi konjički korpus Vermahta od nemačkih i mađarskih konjičkih divizija. Svi su oni razbijeni već početkom 1945. od neuporedivo iskusnijih konjanika Crvene armije u toku bitke za Budimpeštu. U tim borbama učestvovale su dve SS konjičke divizije – 8. SS-Kavallerie-Division ”Florian Geyer” i dobeobolјačke 22. SS-Freiwilligen-Kavallerie-Division ”Maria Theresia”. Obe su samlevene u gradskim borbama. Postojala je i treća divizija, veličine puka, o čijem borbenom putu nema podataka. Po dosadašnjim saznanjima, poslednji klasičan konjički okršaj dogodio se u Polјskoj, između Polјaka i Nemaca.
Treba napomenuti da su konjanici Vehrmacht-a i Waffen-SS-a organzovani kao dragoni, ”pešadija na konjima”, tako da nisu dužili sablјe. Reichwehr, nastao posle Velikog rata, po tradiciji je imao konjanike opremlјene koplјima i sablјama ali praktični Vermaht je ovo oružje odbacio kao suvišno.
Konjica je vrlo retko jurišala onako kako smo mi navikli da gledamo u filmovima. Više je kombinovana sa veoma mobilnom pešadijom. Međutim, bilo je kasno da se stiču nova iskustva koja su Sovjeti doveli do nivoa perfekcije za četiri godine rata. Kada je Horti krenuo da ”napušta brod”, pokušavajući da nazovi-diplomatijom spase šta se spasiti može, Nemci su preuzeli vojnu upravu i 22. dobrovolјačka konjička divizija ”Marija Terezija” zaposela je najvažnije državne ustanove i železničku stanicu. Prva konjička (husarska) mađarska divizija (1. lovashadosztály) sastojala se od drugog, trećeg i četvrtog konjičkog puka (2. ,3. és 4. huszárezred), prvog tenkovskog batalјona (1. lovas-harckocsi zászlóalj), 15 biciklističkog bataljona (15. kerékpáros-zászlóalj), 2803 izviđačkog bataljona (2803. felderítő-zászlóalj) prvog, trećeg i 55. artilјerijskog diviziona (lovas-tüzérosztály), 4. auto-eskadrona (4. gépkocsizó utászszázad) i 1 eskadrona veze (1.lovas-híradószázad).
Osma SS konjička divizija „Florian Gejer“ formirana je 12. marta 1944. godine na osnovama osme SS konjičke divizije, a u njoj su bili pripadnici etničkih Nemaca, uklјučujući i 18. konjički puk sastavlјen od Nemaca iz Rusije. Bila je to jedna od najelitnijih konjičkih jedinica u Nemačkoj, nazvana po srednjovekovnom vitezu koji se borio na strani reformatora Lutera u selјačkim ratovima 1522-1525. Početkom jeseni, 20. septembra 1944. divizija se sastojala od 14.040 lјudi: 258 oficira, 1.597 podoficira i 12.185 vojnika. Divizija se sastojala od tri konjička puka: 15., 16. i 18, osmog SS motorizovanog artilјerijskog puka, osmog protivavionskog artilјerijskog diviziona 37-milimetarskih topova, osmog inžinjerijskog batalјona (ova jedinica nije bila u okruženoj Budimpešti) i drugih manjih odelјenja. Divizijom je od 1 jula 1944 komandovao SS-Brigadeführer (rang geeral-majora Vermahta) Joakim Rumor (Joachim Rumohr, 1910-1945). Pomenuta, 22. SS dobrovolјačka konjička divizija „Marija Terezija“, formirana je u jesen 1944. godine korišćenjem jedinica SS osme konjičke divizije. Pridodat joj je 17. konjički puk iz iste divizije. Struktura 22. SS konjičke divizizije bila je slična organizaciji konjičke divizije ”Florian Geier” (SS-Freiwilligen-Kavallerie-Regimenten 52, 53, 54, 17, SS-Artillerie-Regiment 22, SS-Panzer-Aufklärungs-Abteilung 22, SS-Panzerjäger-Abteilung 22, SS-Pionier-Bataillon 22, SS-Nachrichten-Abteilung 22, SS-Division-Nachschubtruppen 22, SS-Verwaltungstruppen-Abteilung 22, SS-Sanitätsabteilung 22), sa tim što su u njoj bili etnički Mađari (Ungarndeutsche)kojima su na čelu bili nemački komandanti. Divizijom je komandovaoSS-Brigadeführer August Zehender (August Zehender, 1903-1945). Obe SS konjičke divizije uklјučivale su divizijske lovce tenkova, i sastojale su se od dve baterije samohodnih topova. Takođe, u svakoj od konjičkih divizija u sastavu lovaca tenkova, umesto tri baterije, nalazila se tenkovska četa opremlјena tenkovima italijanske proizvodnje Carro Armato M15/42 Ansaldo ( bilo ih je 14, odnosno 10 ).
Crvena konjica
Konjica Crvene armije (Рабоче-крестьянская Красная армия, RKKA) koja se proslavila u Oktobarskoj revoluciji i borbi protiv Intervencionističkih snaga, bila je predmet vrlo ozbilјnih, pa i surovih nadmetanja stratega u samom vrhu Vrhovnog štaba – Stavke. Nјu su favorizovali stari kadrovi (pre svega Buđoni – Семён Михайлович Будённый i Vorošilov – Климент Ефремович Ворошилов) i ovom prilikom im se posrećilo da su zastupali dobru ideju. Istina je da je konjica u leto prve ratne godine pretrpela ogromne gubitke (kao i svi drugi vidovi i rodovi), ali je pokazala da svojom ogromnom pokretlјivošću može vrlo lako izbegavati okruženja i sama ih priređivati neprijatelјu. Pored toga, svesni situacije da posle katastrofe oklopnih jedinica samo konjica može ostvarivati duboke prodore u neprijatelјsku pozadinu, vojni vrh je uravnotežio podelu resursa između oklopnih snaga, avijacije, artilјerije i konjice. Prve dve ratne godine konjica je brzim prodorima praktično preuzela ulogu motorizovane pešadije. Jasno je da je u početnom periodu rata konjica bila to jedino sredstvo koje je bilo sposobno za manevar na operativnom nivou.
Sa konjicom je vezan jedan od najkontroveznijih mitova vezanih za RKKA. Slučaj Tuhačevskog (Михаил Николаевич Тухачевский) mnogi predstavlјaju kao pobedu ”konjičkog lobija”, međutim to nije bilo tako. Samo u periodu od 1937-1941. konjica je prepolovlјena. Pred početak rata RKKA je imala četiri korpusa (po dve divizije), 13 zasebnih divizija (četiri brdske i četiri na Dalekom istoku), dve kozačke (teritorijalne ) divizije, četiri rezervna konjička puka, dva rezervna brdska puka i jedan rezervni konjički artilјeriski puk. U diviziji je bilo 8968 lјudi i 7625 konja (brdska je imala 6558 lјudi i 6827 konja). U sastav divizije su ulazila četiri konjička puka, jedan konjičko-artilјerijski divizion (po dve batrerije topova 76 mm i haubica 122 mm), jedan tenkovski puk (4 eskadrona BT-7/64 tenka), jedan protivavionski divizion (po dve baterije topova 76 mm i protivvionskih mitralјeza), po jedan eskadron veze, deminera i obezbeđenja, kao i eskadron za protivgasnu borbu. Brdska divizija razlikovala se od obične i po tome što nije imala tenkove, a od artilјerije posedovala je 26 brdskih topova 76 mm i brdske minobacače 107 mm.
Već 15. jula 1941. Godine Žukov (Георгий Константинович Жуков) je pisao da je uloga konjice pred rat bila potcenjena oa je počeo sa osnivanjem lakih konjičkih divizija u čijem sastavu je bilo oko 3000 lјudi (3 konjička puka, i jedna baterija sastava 4 x 76 mm topova i 2 x 45 mm protivtenkovskih topova). Pred kraj 1941. godine RKKA je imala 82 divizije takvog tipa. Dalјe će ti brojevi ići samo na više pa će tako na prvi maj 1943. u RKKA u konjici služiti skoro 250 hilјada lјudi (pred 22. jun 1941. bilo ih je 116 hilјada) . Godine 1945. RKKA će imati 6. tenkovskih armija i sedam konjičkih korpusa (skoro 22 hilјade lјudi i 20 hilјada konja samo u jednom), a na kraju rata broj korpusa će se povećati na konačnih osam korpusa i 26 konjičkih divizija. Pred kraj rata na osnovu izvanrednog iskustva u korištenju konjice u sadejstvu sa mehanizovanim jedinicama biće formirana i prva konjičko-mehanizovana grupa koja će se iskazati u Čehoslovačkoj, a zatim prelaskom preko pustinje Gobi još više u borbama sa Japanom.
Cuvena kamila Jaska Nemci su takodje koristili zarobljene kamile
Konjica se istakla praktično svuda – ona je kod Smolenska (napadi pet konjičkih divizija na nemačku pozadinu) ukazala neprocenjivu pomoć njegovim braniocima; kod Jelјne ona je zaustavila nemačke rezerve, a u ofanzivi kod Moskve, konjica je činila skoro 1/4 snaga RKKA. Posebno značajnu epizodu predstavlјa čuveni juriš 13. kubanske konjičke divizije (13-я Кубанская казачья кавалерийская дивизия) кod Kuščevske od 2. avgusta 1942. godine kojim je odgođen njemački prodor na Kavkaz. Konjica je sa tri korpusa učestvovala u Stalјingradskoj bici, sa dva u odbrani Kavkaza, a u operacijama Brjanskog, Jugo-zapadnog, Vorenješkog i Centralnog fronta ona je učestvovala sa pet korpusa. Konjica je oslobađala Istočnu Prusku, zatvarala opsadu Berlina, a poslednja najveća klasična bitka dvaju najjačih konjica dogodila se pred Budimpeštom kada je jedna od jedinica petog gardijskog Donskog korpusa (5-й гвардейский Донской кавалерийский казачий корпус) napala delove jedne od dve SS konjičke divizije i pri tom ih pregazila.
Drugi svetski rat bio je, na neki način, labudova pesma konjice. Odmah posle pobede počelo je s rasformiranjem korpusa i divizija. Godine 1946. korpusi su ukinuti ili su pretvoreni (svedeni) na mehanizovane i strelјačke divizije. Već na jesen u sovjetskoj armiji ostalo je svega pet divizija. Godine 1954. ostale su samo dve divizije. Jedna je rasformirana, a druga je postala tenkovska. Poslednja konjička jedinica dugo vremena bio je 11. posebni konjički puk (11-й отдельный кавалерийский полк. Министерства обороны СССР, korišćen za snimanje filmova i parade), koji je danas u sastavu predsedničkog Kremlјovskog puka (Краснознамённый ордена Октябрьской революции Президентский полк). Veliki gubici konjice bili su i sve dok da je ona pravilno procenjena sa upotrebnog stanovišta. Posebna priča odnosi se na naoružanje konjice i njene specifičnosti. Kozaci, a posebno Čerkezi, koristili su pored sablјi i koplјa. U koordinaciji sa napadom tenkova i pešadije, konjica je jedina bila u stanju da sgigne nemačke jedinice u otvorenom bekstvu. Jasno je da su Sovjeti praktično jedini koristili konjicu kao rapidno napadno sredstvo. Pri tome, zadržali su tradicionalne šaške M1927 (uz sve tipove automata i karabina M1944). Ne zaboravimo da je nagradna šaška smatrana jednim od navećih priznanja u Velikom otadžbinskom ratu.
Za vreme rata u SSSR prosečno je bilo korišćeno oko tri miliona konja. Oni su stradali kao i lјudi – od premora, gladi, ranjavanja. Više od dva miliona konja sanitarno je obrađeno tokom rata. Smatra se da je za vreme rata iskorišćeno oko osam miliona grla na teritoriji SSSR, a od tog broja Nemci su zaplenili i odveli oko dva miliona. Na teritoriji Ukrajine (posebno u predelu sadašnje Novorusije) kraj rata je dočekalo svega jedna desetina predratnog broja grla. Najveći izvor grla bila su, naravno, seoska domaćinstva. Preko tri četvrtine mehanizacije iz sovhoza smesta je mobilisano za vojne potrebe, tako da je selo moralo da se snalazi s konjima. Manjak konja u selu bio je toliki da su morali, do kraja rata, da se snalaze i sa rogatom marvom koju vojska, zbog standardizacije opreme, nije mogla da koristi.
Mongolski ”lendliz”?
Još u prvoj godini rata, usled naglog prodora neprijatelјa, SSSR je izgubio preko polovinu svog konjskog blaga . U junu je SSSR imao oko sedamnaest i po miliona konja! Već u jesen, na okupiranoj teritoriji, ostalo je devet miliona konja, uklјučujući ždrebad koja nisu bila sposobna za rad. Početkom rata pored svog, seoskog domaćinstva, jedinstven dugoročni izvor konja bila je Mongolija. Konja je u Mongoliji bilo više nego lјudi. Već 1941. godine krenula je isporuka konja, da bi u martu 1942. krenula planska isporuka, na državnom nivou. Dostavlјeno je više od dva miliona konja ”mongolaca” za vreme četiri godine rata. U to vreme ni za kakve pare SSSR ne bi mogao nabaviti toliko konja jer je njih bilo samo, u tom broju, u Severnoj i Južnoj Americi – pri tom se ne govori o ceni (zakup, transport, prehrana, itd). Zanimlјiv je podatak da je, posle SAD, Argentina bila najveći uzgajivač konja. Iz Mongolije konji su stizali planski, na principu onoga što bi se danas zvalo kliring. Na taj način neraskidivo su vezane ove dve države . vojno, politički i ekonomski.
Treba imati u vidu da su specifični mongolski konji bili bolјe prilagođeni uslovima ekstrema istočnog fronta nego njihova ”evropska braća”. Stigli su i do Berlina, uporedo s tenkovima. Svako peto grlo, u periodu od 1943. do 1945. bilo je poreklom iz Mongolije. Treba spomenuti i to da je najpopularnija ruska vrsta bio čuveni ”Buđonijevac”. Bio sam u prilici da vidim tu konjinu. Ruski naučnici su uspeli da, iz više ukrštanja, stvore radnog i bojnog konja, izuzetne žilavosti i snage. Ta vrsta se i danas koristi u Rusiji.
Mnogo epizoda vezano je za učešće konja u ratu. Peti gardijski kozački donski korpus u neodolјivom jurišu su šaškama posekli preko 150 konjanika – esesovaca i zarobili više stotina osedlanih konja u bici za Budimpeštu.
Kolega istraživač, doktor istorijskih nauka iz Vjazme, kog sam upoznao na jednom seminaru na MGU ”Razumovski”, predstavio nam je jednu činjenicu: kozaci su tražili od Stalјina da im odobri u kontraudaru kod Stalјingrada (novembra 1941.) prvi juriš u svojoj tradicionalnoj odeći. Odobreno im je. O maskiranju nije moglo biti reči prilikom juriša konjice, a psihološki efekat je bio ubistven, doslovno. Nemci su bacali oružje i bežali, koliko su mogli, pred neodolјivim jurišima kozaka koji su pri tom koristili i bojne pokliče.
Povodom upotrebe konjice u ratu treba se vratiti na famu da je mehanizovanost Nemaca bila ta koja je donosila pobede u početku rata. Oni jesu izvanredno tehnički bili spremni, ali ništa dramatično nisu bili avangardni u odnosu na druge. Francuska je, recimo, imala veći vozni (kamionski) park. Takođe, legenda o tome da je Hitler pravio puteve po Nemačkoj je delimična – samo nešto oko 20% procenata puteva izgrađeno je od planiranih. U svetlu tih stvarnih podataka, evo još jednog: oni od Rusa imali više konja na početku rata.
Podsetio bih na šok koji su Nemci doživeli ujesen na Zapadnom pravcu, krećući se, čini se, nezadrživo, ka Moskvi. Oni su u letnjem periodu s nipodaštavanjem ostavlјali neiskorišćene ”poltorke” GAZ-AA (kamiončiće od 1,5 t, inače rađenih po Fordovoj licenci modela AA), ruske smešne kamione, s potcenjivanjem. A onda, kada su na ”raspućicama” počele da pucaju poluosovine onih, kao sat pravlјenih opela, bisinga, manova, kada su upadali u blato do poda, sa divlјenjem su gledali klirens od preko pola metra kod ruskih kamiona i smesta se opametili…ali kasno.
Nije vezano za konje, ali je lepo znati i za ovu epizodu. Radi se o rezervnoj 28. armiji formiranoj u toku Stalјingradske bitke u Astrahanu. U nedostatku mehaničke vuče za artilјeriju upotreblјene su divlјe kamile. Bilo je problema sa treningom, no tu su pomogli kalmički pastiri. Iz Astrahana je krenulo oko 350 kamila, a do kraja rata je došlo tri ili četiri. Na putu su menjani kamionima i teglјačima, ali sa kamilama se ni vojska ni oficiri nisu hteli rastajati, te su u jedinicama ostajali u komori i sanitetu. Najpoznatija od njih je ”Jaška” (Яшка), koji je ušao u Berlin sav nakićen njemačkim trofejnim ordenjima i natpisom “Od Astrahana do Berlina”.
Na kraju, treba napomenuti i žalosnu sudbinu zemalja koje su preživele građanski rat. Naime, upravo zbog boljševičke politike, tokom i nakon Oktobarske revolucije, veliki broj Donskih, Kubanskih i drugih kozaka je emigrirao iz Rusije. Veliki broj ovih iskusnih konjanika pridružio se Vermahtu u jalovoj nadi da će Nemci u Rusiji povratiti stari režim. Čuveni su sukovi Rusa i Rusa; po intenzitetu borbe, Crvenoarmejci su prepoznavali ‘’bele’’ i tiho šaputali ‘’Biju naši’’. Sa drzge strane, i Staljin je uvideo greške učinjene uništenjem kazačestva; kao što se 1941 vratio tradicijama, tako je ‘’oživeo’’ i kozake
Posebnu temu, o kojoj ćemo pisati, predstavlja domaća konjica, NOVJ, JA i JNA.