Tekst o pravim, istinskim kukavicama, podlacima i zverima: Kako su nacisti presuđivali sami sebi?

Ovo nije crnohumorna priča, mada može da bude jer pripoveda o poslednjim trenucima najvećih zlikovaca. Najpoznatiji među njima su svakako Hitler, Eva Braun, Himler, Gebels s kompletnom porodicom, Gering…

Svima njima, ali i mnogim drugima, kao što ćemo videti u tekstu koji sledi, jeste zajedničko da su prekasno doneli odluku da prekrate sebi život.

Da su to uradili kada su došli na vlast, bilo bi pošteđeno od holokausta, ratnih razaranja i svega ostalog desetine miliona ljudi i trilijarde dolara. O dvanaest bespovratnih godina mirnog života da i ne pričamo.

Ovo je tekst o pravim, istinskim kukavicama, podlacima i zverima. Takvi su se kitili Bosovim uniformama, silnim ordenjem, zvanjima, novcem, a iznad svega, neograničenom moći. Kada je trebalo da se susretnu s pravim neprijateljem oči u oči, izabrali su tek onda da presude sami sebi. 

I tu se temeljno radilo. U sklopu operacije ”Perivig” (izvorno pokrenuta od strane SOE da se poremeti rad u pozadini Nemačke u poslednjim mesecima rata), štampani su milioni dopisnica na kojima se službeno ”predlagalo” primaocima da se radije ubiju nego da dožive suđenje i konopac (najčešće) od strane saveznika.

Interesantno je da su Nemci poverovali ovoj propagandi, bez obzira što su štampari lako uočili razliku u materijalu, bojama, porodici pisma, itd. Očigledno je da su dobro znali šta su radili za vreme svoje vladavine. Hitler je čak u nastupu besa pretio svom narodu da ga Nemci nisu dostojni i da će on poraditi na tome da ga više nikad takvi ne prate i ne nasleđuju.  

Tokom završnih operacija mnogo građana (partijskih moćnika), vladinih službenika, a posebno vojnih lica (zvanih ”časna oficirska reč”) rešilo je da ne sačeka živo svoje neprijatelje. Kao primer, navedimo da su samo u prvim danima maja preko hiljadu ljudi se ubilo na pomen vesti da su Sovjeti okružli Berlin.

Taj trend se nastavio i posle Hitlerovog samoubistva pa je za samo nekoliko dana do zvanične kapitulacije samoubistvo izvršilo preko 7.000 ljudi. Mnogi su to uradili već početkom te godine, što govori o tome da nisu bili toliko glupi koliko su izgledali. Međutim, i ta strana ima svoju crnu medalju, jer su mnogi pacovi na vreme napusti svoj brod i zaputili se u Južnu Ameriku, što je posebna priča. 

Psiholozi su napisali tomove knjiga o samoubicama. Najčešći zaključak je da je reč o prikrivenim kukavicama, pre svega veoma sebičnim ljudima, koji bi da izbegnu da im drugi prekrati život…a s drugima – kako bude.

Bilo je više razloga za masovna samoubistva. Najpre, gebelsovska propaganda je preko svake mere ocrnila svoje neprijatelje i tu povratka nije bilo. Na spisku onoga što su oni najavljivali kao osvetu neprijatelja bila su silovanja arijevki, vešanja, davljenja u septičkim jamama, linč od strane logoraša, Sibir do kraja života, sodomija, bestijarije, iživljavanja, sakaćenja, kastracije, itd, itd. 

Pri tom većina nacista bila je nepopravljivo indoktrinirana i ništa drugo, sem smrti sa svojom partijom oni nisu prihvatali. Obe strane nekako, kao po dogovoru, snašle su se da do nacista dostave Moskovsku deklaraciju iz 1943. godine gde je jasno naglašeno da će se baš esesovcima (o kojima smo iscrpno pisali), biti suđeno kao zločinačko-kriminalnoj, a ne kao vojnoj ili paravojnoj formaciji. Tako je i bilo.

Istina je da ih saveznici nisu baš mnogo zarobljavali, znajući kakvi će sve sudski procesi morati da se organiziju i koliko će koštati. Skuplje od jednog metka, ili komada konopca, svakako. 

Samoubistva najvažnijih i onih manje važnih esesovaca i nacističkih rukovodilaca raznih nivoa počela su rano januara 1945. godine kada su Sovjeti stupili u Istočnoj Pruskoj i Šleziji na teritoriju Trećeg rajha. Posle prvog šoka, drugi talas je naglo krenuo tek u aprilu i maju.

Treba naglasiti da je u periodu od januara do aprila ukupna nemačka armada se ponašala kao da je mir, baveći se bizarnim vojničkim obvezama kao da saveznici nisu pred vratima. Onda je samo u aprilu samoubistvo izvršio 3.881 čovek tokom borbi za Berlin. Sadizam, fanatizam i strah bili su takvi da je majka Gebelsove dece lično učestvovala u njihovom trovanju, asistirajući lekaru (!).

Završna faza dogodila se kada su počeli da padaju najuži, centralni gradski kvartovi. Sovjeti su imali zbog čega da se svete, pa su Nemci radije birali svoj metak ili konopac umesto njihovog. Često je bilo i međusobno ubijanje. Čudno? Ne.

Mnogi nisu smeli sami da se ubiju, pa bi zamolili kolegu da to uradi umesto njih. Jedan od takvih prizora čak je i ekranizovan u filmu ”Pad Hitlera”. Kolege su bile prilično ljubazne kad je ta stvar bila u pitanju, Ni taj broj nije bio zanemarljiv.

Ponovio se i jedan fenomen iz doba velike kuge koja je krajem srednjeg veka zahvatila Holandiju. Ljudi su se uz bankete i svečanosti ubijali, a zavladala je i ”moda” porodičnih samoubistava. Dve ručne bombe i problem bi bio trajno rešen.

Tome su, kako smo već naglasili, doprineli i Britanci u sklopu lažne propagande spomenute ”Operacije Perwig”. Oni su ”formirali” grupu ”Crveni konj” (fiktivnu, naravno), koja je blagim, poučnim jezikom objašnjavala prednosti raznih vrsta samoubistava, preferirajući pre svega vešanje jer se troši malo materijala koji može više puta da se upotrebi(!).

Nema krvi, a još uvek možete da obesite omraženog komšiju ili ženinog ljubavnika i da to predstavite kao samoubistvo. Visoki funcioneri nisu hteli da budu još više penjući se na stolicu, birajući granu, šipku i žuljajući vrat, već su prefereriali kapsule cijanida.

Oni najoprezniji su ih ugrađivali u zdrave zube kako ih ne bi prilikom pretresa lako našli. Dogodilo se čak i da 12. aprila 1945. godine na jednom koncertu Berlinske filharmonije članovi Hitlerjugenda dele besplatno posetiocima te ampule. 

Bilo je i maštovitijih rešenja. Veći broj porodica birao je, kako smo naveli, kolektivno samoubistvo, ali ekološki, u prirodi. Otišli bi u neku šumu, svako bi odabrao svoju granu i to bi bilo to. Mnogi roditelji su doživeli najgore što su mogli – da, za svaki slučaj, prvo pobiju svoju decu, kako ne bi postali sovjetki janičari. Statistika kaže da se samo u Berlinu u poslednjem trenutku ubilo 7.057 nacista. 

Kako je država reagovala na ove improvizacije i ”samoinicijativu”?  Nemačke novine (službeno glasilo NSDAP, ”Völkische Beobachter”, podsticale su ovaj postupak, naglašavajući kroz tekst ”Rizik jednog života” iz pera Vilherma Plejera, da je to jedan od načina da se Nemci bore do smrti. To nije bilo slučajno napisano jer se još iz doba Pruske, a posebno Prvog svetskog rata, smatralo obavezom da se starešina ili vojnik ubije usled neuspeha ili ponižavajućeg poraza.

Ovako masovna samobistva, karakteristična za muškarce (žene su ”samo” silovane, pa se nisu previše bojale za svoju sudbinu), nisu prošla nezapaženo i u arhivama NKVD gotovo u ime i prezime, broj i čin, nalaze se spiskovi onih koji su radije presudili sami sebi nego da im to rade Sovjeti. 

Posebno mnogo nađeno je grupnih grobnica u Čehoslovačkoj gde su poslednji nacistički očajnici pružali uzaludni otpor. Možda nekome ove brojke, pa ni tema nije ni važna, ali jeste važno kada najviše vođe izdaju svoje ideje i svoje članstvo.

Crni humor? Ne! Ima ovde čitalac čemu i da se nasmeje, ali ovde su  samo brojke, uz poneki moj zluradi komentar. Ostaje na snati ona kineska izreka da ne treba ometati neprijatelja kad greši, a i nije bila neka greška. Tokom poslednjih dana rata osam visokih rukovodilaca ubilo se u zarobljeništvu.

Večiti, nezamenjivi, surovi gaulajteri koji su vladali partijom od samog početka, njih 41, takođe se ubilo bez mnogo dileme. Među njima je bilo sedam od 47 najviših policijskih generala, 53 od 554 generala Vermahta, 14 od 98 vazduhoplovnih generala, 11 od 53 admirala (to je kod njih već bila tradicija, da ne napuštaju brod) i nepoznat broj njihovih sledbenika nižih činova.

Ova priča je od reči do reči tačna, ali i naravno, poučna (svakako ne za one koji su na ovaj način završili život). Pre nego što se potegne oružje i počne rat, treba razmisliti o tome da batina ima dva kraja i da oba biju. A da su znali da će samo devet godina posle rata, u Švajcarskoj na svetskom fudbalskom prvenstvu biti prvaci sveta, većina bi promenila odluku.