Preko 200 različitih aparata dizajnirano je za upotrebu sa nosača aviona: Palubni avioni – elitno društvo

U nedavnom tekstu bavili smo se avionima koji nisu bili namenski konstruisani za korišćenje na nosačima aviona. Ispostavilo se da je taj broj bio prilično veliki.

Međutim, ni broj aviona posebno konstruisan za nosače uopšte nije mali. Preko 200 različitih aparata smišljeno je na osnovu veoma specifičnih zahteva koje postavljaju ratne mornarice; posebno su važne taktičko-tehničke osobine, a među njima: borbene sposobnosti, kapacitet, dizajn, način smeštaja i, naravno namena, odnosno uloga samog nosača aviona kao platforme, plovećeg aerodroma, kako bi se to preciznije moglo reći.

Pri tom treba naglasiti: bilo je mnoštvo kopnenih aviona od čije konstrukcije se pošlo; oni samo ličili laicima na ove koji se koriste ili su korišćeni na nosačima.

Razlika (osim nekih vidljivih spoljnih, ali samo dobrim poznavaocima), najviše se nalazi iznutra.

Spolja možete videti ojačanu hidrauliku trapova, kuku, poboljšan položaj kabine razni retrovizori, različit način ulaženja u kabinu, više svetlosnih mesta, podvesnih tačaka, elektronske opreme u obliku raznih, gotovo neprimetnih antena, itd.

Najvažnija promena može se videti u potpalublju (o čemu smo već pisali), kada mehaničari prilično brzo od masivnih, snažnih, konstrukcijski složenih i teških aviona, rutinski brzo pretvaraju ta čudovišta u ”gedžet” slagalice pa se na jednom nosaču može naći mnogo više aviona nego u klasičnoj varijanti.

Reč je, dakle, o ekskluzivnim, prestižnim modelima, avionima koji su jači, opremljeniji i svrhsishodniji od svojih kopnenih uzora, s izuzecima strateške avijacije i specijalnih izviđačkih letelica.

Brodovi koji ih krcaju imaju razna, ali slična imena: nosači aviona, krstareći nosači, palubni krstaši, hibridni bojni brodovi-nosači koji više koriste helikoptere i nisu ”pravi” nosači, itd.

Primera ima više (britanske krstarice klase ”Tigar”, japanski razarači helikoptera tipa ”Hiuga”, francuske krstarice ”Žan d Ark”, sovjetki nosači helikoptera klase ”Moskva” i italijanske krstarice ”Andrea Dorija”.

Razlozi su razni (često politički, da bi koristili pravo ulaženja u unutrašnja mora, kao što su ruski nosači klase ”Kuznjecov” ili britanski ”Invincible”). Mnogi jurišno-desantni brodovi (Wasp klasa US NAVY, brazilski NAM ”Atlantico” (A 140), japanski ”Akitsu Maru” mogu biti eskortni nosači,  kao što je to francuska klasa ”Mistral”, oko koje se svojevremeno podigla velika prašina.

Avioni sa nosača ne služe samo kao deo nuklearne trijade ili moć odvraćanja, već mogu kao i svi aparati da se bave transportom, medicinskom zaštitom, pretragom i spašavanjem, meteorološko-sinoptičkim radnjama, desantima vojnika, lovom na podmornice, itd, itd.

Prvi brod koji je krcao takve avione, posebno pravljene za nosače, bio je the United States Navy’s USS ”Birmingham”’ i s njega je poleteo jedan od aparata. Međutim, vrlo brzo, već dvadesetih godina inžinjeri i korisnici su vrlo lako uvideli prednosti specijalno konstruisanih aviona. Već prvi sudar (”sletanje”) običnog aviona sa brodom na ustalasanom moru doveo je do loma konstrukcije i proizvođačima je znalo šta im je činiti.

Postoje tri osnovna tipa modernih aviona za nosače koje su kategorisali i najveći korisnici, U.S. Navy:

1. Lansiranje pomoću katapulta sa zaustavljanjem u mreži.
2. Katobar (catobar) je kombinovani sistem koji koristi katapult pri uzletanju, a sajle prilikom sletanja. On je značajno skuplji od drugih tehnika jer se za ovu opremu postavlja veoma komplikovana tehnika, pri čemu ona mora da bude rendundirana, kako preskup avion je bi završio u moru ili bio skršen pod naletom broda. To trenutno primenjuju američki nosači klase ”Nimic”, ”Ford” i francuski ”Šarl de Gol”. Takav način  omogućava nosačima da lansiraju i teške izviđačke i tansportne avione s fiksnim krilima kakvi su, npr. izviđački  ”E-2 Hawkeye” ili teretne avione ”C-2A Greyhound”.
3. Short take-off and vertical landing. Ovaj sistem kratkog ili vertikalnog poletanja omogućio je razvoj motora velike snage. STVOL koristi uobičajeno ”ski-jumps” kraj uzletnog dela palube kao katapult. Kao inspiracija poslužio je avion ”Hawker Siddley Harrier Jump Jet” koji je poletao i sletao vertikalno, pa se tada, direktno na palubi, mnogo brže tankuje,  naoružava i priprema za sledeći let jer svaka sekunda je važna. Taj sistem može da se koristi i u kombinaciji sa ”Katobarom”. Avion polećući kratko koristi snagu katapulta, a onda se ”odapinje” pomoću nakrivljene ”ski skakaonice”. Takav tip uzletanja koristi RM Ruske Federacije na ”Kuznejecovu” sa ”Su-33” i ”J-15” Kina. Indija  takođe koristi taj sistem na svoja dva nosača ”Vikramaditya” i ”Vikrant” koji su krcani avionima ”MiG-29 Ks”.

Spomenimo i to da su pre Drugog sv. rata zbog svoje lakoće i male nosivosti većina aviona izvodila poletanje sopsvenim pogonom, ali je prilikom zaustavljanja bila potrebna pomoć, najčešće u obliku mreže.

Katapulti su postavljeni kada se videlo da poletanje mnogo više zavisi od vremenskih prilika no što se smatralo (nedostatak čeonog vetra iz povoljnog, krstarećeg pravca ili kod morske tišine ne daju dovoljno uzgona. Čak su se i avioni ”B-25 Mičel” mogli lansirati na taj način. Tadašnja brzina nosača im je to omogućavala.

Mnogi bojni brodovi, s pomoćnom nadogradnjom, odnosno montažom palube na pramcu, mogli da tako koriste avione. Mnogi avioni, počevši od ”Kertisa P-40”, ”Tanderbolta”, ”Spitfajera” ili ”Harikena” često su i s lakoćom tako prebacivani u udaljene baze.

Pogledajmo i spisak aviona koji se mogu pohvaliti time da su u njih konstruktori uložili specifina  znanja i stvorili od njih istinsku opasnost za daleko veći broj aviona prema kojima bi oni krenuli:

• ”Boeing EA-18 G Grower”.
• ”Boeing F/A-18 E/F Super Hornet”.
• ”Dassault Rafale M”.
• ”Grumman C-2 Greyhound”
• ”HAL Tejan Naval”.
• ”Lockheeed Martin F.35 B/C Lightining II”.
• ”McDonnell  Douglas AV-8B Harrier II”.
• ”MCDonnell Douglas F/A Hornet”.
• ”McDonnell Douglas T-45 Goshawk”.
• ”Northrop Grumman E-2 Hawkeye”.
• ”MiG-29K”.
• ”Shenyang J-15”’.
• ”Sukhoi SU-25 UTG/UBP”.
• ”Sukhoi Su -33, unapređeni ”Su-27”.
• ”Bell Boeing CMV -22B Osprey”.

U razvoju su američki dron ”Boeing Mq-25 Stingray”, dva turska ”Bajraktara (”Mius” i TB3”), indijski dvomotorni ”HAL TEDTB”, ”Shenyang FC-31, kineska pomorska dvomotorna varijanta lovca za prestiž u vazduhu” i ”F/A-XX”, višenamenski američki perspektivni lovac-presretač.

Pošto su ovo više puta na mnogim forumima, pa i na našem portalu obrađivani ovi avioni, njima se nećemo posebno baviti. Ono što jeste važno za njih je to da se nalaze tačno na mestu za koje su napravljeni.