Kakav uticaj je ostavio višecevni raketni bacač 9K58 Smerč na druge oružarske industrije?

Sovjeti (Rusi) imaju ogromno iskustvo s višecevnim raketnim bacačima. Svojevremeno smo se bavili ”Kaćušom” i ”Andrjušom” (po kalibru – preteči ‘Smerča’), ali i ”Gradom”, koji je napravio pustoš na ostrvu Damanski (reka Usuri), u prvom sukobu dve komunističke zemlje, Kine i Rusije (”Vreli led Usurija).

Zato nije nepravedno, bez obzira što i druge strane sada imaju slične (možda i bolje sisteme) da njega smatramo rodonačelnikom ovog mastodontskog oružja, idealnog za stepska ratna polja, ali i druge prilike.

”Smerč” je na ruskom oluja, ali i orkan, elementarna nepogoda. Zaista, kada se pojavio na paradi, ličio je na vozilo koje prevozi cevi za vodovod ili kanalizaciju. Impresivan, zastrašujući, i efikasan…ali ne onoliko koliko su Sovjeti mislili, jer je sa tadašnjim načinom vođenja pravio relativno veliki rastur, pri čemu se računalo da će granate od 300 mm taj rastur nekako pokriti.

Međutim, inovacije u zauzimanju položaja, gađanju, ali i teškoća da se prikrije njegovo kretanje i dejstvo učinile su da i ovo sredstvo mora da doživi važne promene, o čemu smo mi već pisali u tekstu o ”Tornadu”.

U ovom tekstu ćemo se baviti uticajem ”Smerča” na druge oružarske industrije. Kakva su iskustva iz upotrebe ”Smerča” izvukle zapadne i druge zemlje, da li se sada može reći da ”Smerč” kaska za njima, da li je ispred njih, a mi to ne znamo, ili još nije rekao poslednju reč?

Iz navedenih razloga od decembra 2016. počela je, kako je već pisao ovaj portal, zamena ”Smerča” i ”Grada” sistemom ”Tornado”. Modeli i modifikacije i dalje prate osnovnu liniju ”Smerča”, ali su vrlo savremeno opremljene nizom navigacijskih sistema (pre svega GLONASSOM) kako bi se što kraće zadržale na vatrenom položaju.

Rusi su vrlo ozbiljno shvatili odnos cena-efikasnost na relaciji ”Smerč” – dron, pa su se potrudili da ga maksimalno unaprede. Inače, svojevremeno je sistem razrađen u SSSR u ”Tulgos NIIItočmaš” (kasnije NPO ”Splav – svežanj”, a sada je to AO ”NPO Splav”, fabrika u jednom od najvećih oružarskih centara na svetu, Tuli.

Dok se bave unapređenjima i vrlo pažljivim izborom dejstvujućih mesta s mogućnošću brzog uklanjanja, ruske OS koriste i ”Uragan” kalibra 220 mm. Ukrajinci takođe pored ”Uragana” koriste njegov američki analog ”M-270 MLRS” koji je napravljen na bazi najnovije varijante već po zlu poznatog sistema povišene pokretljivosti ”M-142 HIMARS” (High Mobility Artillery Rocket Systems).

S obzirom da su oba ova sistema visokounosni ciljevi (i pored svoje brzine i efikasnosti), trenutno se na terenu Specijalne vojne operacije još uvek najviše koristi unapređena ”Kaćuša”, odnosno ”Grad” s raketama kalibra 122 mm, uz brojne modifikacije koje su rađene, bez imalo gadljivosti, u svim zemljama NATO.

Rusi međutim nisu želeli da gube vreme, već aktivno prelaze na savremeni sistem ”Tornado” kome su udvostručili domet, a u učetvorostručili efikasnost!  U Tuli za ”Tornado” imaju jednostavan slogan – ”tačnije i dalje”.

Za koji put unapređenja su se opredelili Amerikanci?

Oni koriste iste ili slične tehnologije. Domet im je nešto manji i to zahvaljujući manjem kalibru, 227 mm. Pokazalo se da su oba ova američka sistema veoma moćni i veoma precizni, što je ilustrovano mnogim fotografijama i video-snimcima. Međutim, nikad dva dobra zajedno.

Tako smišljeni oni su višestruko skuplji od polaznih modela, ali, kao što znamo, u ratu neke stvari nemaju cenu. Stoga Izraelu i Južnoj Koreji nije bilo problem da ih kupe, a Holanđani su u svojoj kompaniji ”Elbit” platili nešto jevtinije nego što je to ponuđeno od strane američkih trgovaca. Spomenimo da i Ukrajinci imaju svoju verziju (”Oljha”) o kojoj je već ovde pisano i za koju smatraju da je bolja od originalnog rešenja.

Španci i Norvežani su, bez obzira na podrazumevajuću poslušnost, ipak uzeli izraelsku tehniku pre američke. Južnokorejska kompanija ”Hanwaha” proizvodi višecevni raketni bacač ”K239 Chumoo”, a pored glavnog naručioca ona snabdeva Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate.

Tome se priključila se i Poljska koja, kao što znamo sa Južnokorejancima proizvodi zajednički u velikoj seriji tenk, ali i druge sisteme.  Poljaci su to hladnokrvno objasnili Amerikancima, navodeći podatak da korejski proizvod košta triput jevtinije od američkog. I tu vlada pravilo ”ljubav za ljubav, a sir za pare”.

O toj skupoći pisalo se naširoko i u australijskoj javnosti, pa je veliko interesovanje izazvalo saopštenje vlade SAD od 18. avgusta. Vlada je rešila da Kanberi proda 22 ”Himarsa” u kompletu, a cena bi bila oko 975 miliona dolara.  

Da su u svetu nabavke oružja velike igre i česti ustupci, ali i zatezanja u zavisnosti od situacije i potražnje, govori podatak da je ista takva narudžbina u maju prošle godine koštala triput manje! (385 miliona dolara!).  Država je hladnokrvno objasnila razliku koja je nastala u količini dopremljene municije i to bi bilo to.

Pošto Amerikanci odlično žive od svakog rata, ni ovaj nije izuzetak. Tako su ulazak  u NATO Finci platili tako što su za15 kompleta raketa povećanog dometa ”GMLRS” izdvojili 91 milion dolara, ili 2,6 miliona za jedan set. Obično se u setu nalazi šest projektila, što će reći da jedan košta 666 hiljada dolara.

To se nije moglo sakriti na svetskom tržištu, pa je Kanbera tražila za svoja 22 sistema komplete s 1.140 raketa u četiri konfiguracije, po šemi 60-40-66 i 24, što bi bilo ukupno 190 setova, svaki sa šest projektila.

I u SAD ima alapača kao i svuda, pa se brzo saznalo da je firma ”Lockheed Martin” dobila narudžbinu od Pentagona za opštu sumu od 4,79 milijardi dolara, s tim da je za dve godine obavezna da održava redovan servis GMLRS na maksimalnom nivou. Reč je o 10.000 projektila svake godine! Naravno, nije ovde reč o pripremama za neki vanserijski rat, već o dolaru, američkom idolu.

Na taj način Amerikance jedna granata košta samo 240 hiljada dolara (podsetimo se da Fince košta 666 hiljada dolara). Ako bi Australija dobila ta sredstva po američkim cenama (što je  uvozno-izvodno nemoguće, ali je u razmeni oružja sve moguće, pa čak i poklon), ona bi na 1.140 komada potrošila oko 273,6 miliona dolara.

Interesantno je da su i njima apetiti porasli jer su u maju 2022. godine tražili 20 ”HIMARSA” sa trideset kompleta navođenih raketa ”M30A2 GMLRS”, zatim 30 ”IMPS” (Insensitive Munitions Propulsion Systems), 30 pakovanja ”MLRR UNITARU” (GMLRS U); ali ni to nije sve.

Na spisku se našlo i ”30 XM403 Extended Range GMLRS”, 30 ”EM404 ER GMLRS Unitary Pods ”, kao i deset taktičkih raketa tipa ”M57 Army Tactical Missile Systems” (ATACMS). U kompletu se nalazi i sva prateća tehnologija, vozila za podršku, itd. Kako matematika kaže, Australijanci planiraju da u svom arsenalu imaju 42 ”HIMARSA”. Oni predviđaju i kupovinu perspektivnih raketa ”Precision Strike Missile (PrSM)”, daljine veće od 500 km. Za kakav li se to rat oni spremaju?

Šta za to vreme rade Rusi?

Kao veoma iskusni, viševekovni trgovci, oni imaju mnogo načina da održe na tržištu ovu zver koju, za sada, koristi 16 zemalja, dok ih Kina proizvodi pod oznakom ”PHL-03”. Kako Rusi odgovaraju na prekookeanske modernizacije, pa i kopije? Pošto se sistem ”9K57” nije mogao sakriti (kad mu je već namena da bude što glasniji i ubojitiji), Amerikanci su ga gotovo prekopirali i dobili ”M-270 MLRS”.

Podigli su kalibar s 220 mm na 227 mm i sve to smestili na guseničara. Pokazalo se u Iraku da je to greška zbog težine koja je izazivala vitoperenje delova na pesku, pa i njihove lomove. Pentagon je vrlo brzo prešao na točkaški sistem, bez imalo ustezanja, jer trupa ne trpi improvizacije. U tome su otišli i korak dalje jer su poslednji red lansera predvideli za taktičke rakete ”MGM-140 ATACMS”.  

Rusi su krenuli drugim putem. Od početka odlični i veoma uspešni ”Uragan” ostavili su kakav jeste, a kao dopunu konstruisali su mnogo puta ovde spominjan i hvaljen ”Iskander”. Ova šema može koristiti istovremeno kalibre od 220 i 300 mm” i dobila je oznaku ”Uragan-1M”. 

Umesto podvoza ”ZIL-135 LMP” on koristi točkaš Brjanskog automobilskog zavoda. Izvesno vreme smatralo se da je ”Uraganom” postignut maksimum kod višecevnih raketnih bacača jer se smatralo da bi dalje povećanje kalibra i dometa dovelo do većeg rastura.  Zato su dugo ćutali o tome da su u naoružanju već imali 1987. godine sistem ”9K58 Smerč” s 12 (!) lansera kalibra 300 mm.

Masa projektila? Ni manje ni više već 800 kilograma. Ovo oružje je već u Abu Dabiju 1993. godine izazvalo senzaciju i navalu narudžbina. Rusi su se smesta bacili i na dalju modernizaciju, smanjujući za dva do tri puta rastur pogodaka, pomoću mehanizma stabilizacije trajektorije putanje.

Ubačen je žiroskop i gasnodinamički upravljači koji su u prvih četiri-pet sekundi lansirali projektile na račun barutnih gasova, pre nego što se aktiviraju glavni motori. Tako je ovaj sistem postao svetski hit jer je prvi u svetu primenio korekturne rakete. Prema najnovijim podacima 16 zemalja koristi ovako unapređen ”Smerč”.

Glavna prednost raketnog oružja novog pokolenja je motor s visokoenergetskim gorivom. Motor je lakši, kompaktniji, koristeći čvrsto gorivo. Ponuda bojevih glava je takođe impresivna, pa svaki naručilac može, shodno svojim potrebama da bira šta će dobiti.

Tako se od ”Smerča”, kao polazišta koje je rasipalo municiju, stiglo do sofisticiranog, veoma probirljivog i supešnog sistema ”Tornado S” koji sa sigurnošću pokriva gotovo 70 hektara. I opet ostaje dilema – šta je sledeće na monitorima konstruktora, kako će iskustva SVO uticati i na ”Tornado”, o čemu ćemo pravovremeno pisati. U svakom slučaju, ’’Smerč’’ je taj koji je bio arhetip ovakvog načina dejstva i konstrukcije.