Budućnost koja je već prošla? Tenkovski topovi 140 mm

Posle svakog velikog ratnog sukoba (a ruska operacija u Ukrajini, SVO, to svakako jeste), korisnici i konstruktori menjaju ili prilagođavaju taktiku, strategiju, pa i doktrinu upotrebe nekog sredstva ili jedinica.

Večita trka između ubojne moći i zaštite tenkova u toku SVO pokazala je novo lice. Osnovno oružje tenka jeste top, koji uz oklop, pokretljivost, prohodnost i druge parametre daje tenku određenu prednost na bojištu – ukoliko se pravilo koristi.

Ono u šta smo se uverili do sada je to da je tenk postao najveća meta i žrtva savremenog ratovanja. Protiv njega, bez ustezanja, dejstvuju pešadija, dronovi, avijacija, vođena artiljerija, inžinjerijsko-fortifikacijske prepreke, minska polja, itd. Najmanje, reklo bi se, tenk strada od svog osnovnog protivnika – drugog tenka, na način kakav je od postanka tenka predviđan.

Pored toga što je on za neke operacije nezamenjiv, ipak se postavlja pitanje njegove budućnosti. Da li će konstruktori posegnuti za većim kalibrom, moćnijim topom, drugačijim oklopom, ili će se tenkovi pretvoriti u dronove bez posade? Da li će, uopšte, imati top i kakav će mu top biti potreban? Da li će ga zameniti laser?

Pogledajmo šta su na tom planu činile neke zemlje, u ne tako davnoj prošlosti, razvijajući top kalibra 140 mm i odgovarajuću municiju za njega.

Pre SVO smatralo se da će povećanje vatrene moći tenkova zavisiti od usavršavanja topa i municije za njega, što nije pogrešno mišljenje, tehnički gledano. Povećanje kalibra nije bilo uslov svih uslova.

Mnogo važnije za vatrenu moć je kvalitet topa i nove vrste vođene municije (granata i raketa). Uz veliki napredak u razvoju SUV i sredstava aktivne samozaštite, neke države su smatrale da bi povećanje kalibra moglo biti taj konačni ”jezičak na vagi”.

Trend povećanja kalibra odavno nije novost, a da li će ostati u prošlosti, ostaje da se vidi. Projekti topova od 140 mm razvijani su još osamdesetih godina i bili su zamrznuti, usporeni ili napušteni usled raspada SSSR. Švajcarska kompanija ”Ordnans enterprajz” je još 1989. godine ispitivala svoj top na tenku ”Leopard 2”, Nemci takođe, a i francuska kompanija ”Nexter” je to isto radila na ”Leklerku”, ispalivši preko 200 granata.

NATO je žurio s novim topom jer se već četiri decenije zadržavao na topovima 120 i 105 mm, s glatkom ili s olučenom cevi. Opšte uverenje bilo je da je iz njih izvučen maksimum i da se ne može nastaviti dalje s modernizacijom. Ni Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku, već su i oni razvili glatkocevni top ”HM 291” u dva kalibra – 120 i 140 mm.

Ukrajina je razvila top 55L ”Bagira”. Već ti projekti pokazali su i glavnu manu ovog topa – bojevi komplet bi morao gotovo da se prepolovi što njegovu vatrenu moć vraća na početak. Ukupna logistika tenka zavisi od veličine granate i njenog smeštaja. Dovesti takvo moćno sredstvo na prvu borbenu liniju i onda ga ”svaki čas” dopunjavati, svakako je jedan od odvraćajućih faktora za njegovu primenu. 

Nemačka dostignuća

Nemci, koji imaju ogromno iskustvo u oružarskoj industriji, posebno u konstrukciji cevne artiljerije i tenkovskih topova krenuli su, među prvima, tim putem. Pokrenut je Program poboljšanja borbenog potencijala (KWS – Kampfwertsteigerung), gde bi tek u trećoj fazi došlo do zamene kupole i uvođenja topa s novim kalibrom od 140 mm. Šta se dogodilo?

Prve dve faze su realizovane (druga, pa prva), a od treće se odustalo na račun prenamene sredstava za novu borbenu platformu (Neue Gepanzerte Plattformen); krenulo je s mnogo više ambicija: Federalna uprava za  snabdevanje oružjem (BWB – Bundesamt für Wehrtechnik und Beschaffung) potpisala je ugovor s ”Rajnmetalom” o izradi šest probnih modela glatkocevnih topova kalibra 140 mm i vođene municije APFSDS-T (Armour-piercing fin-stabilized discarding sabot).

Projekt je bio deo multilaternalnog sporazuma Francuske, Nemačke, Velike Britanije i SAD, pod nazivom ”FTMA” (”Future Tank Main Armament” – glavno oružje budućih tenkova). Ugovor je potpisan 1990. godine, a zahtev je bio da se novi top može uklopiti i u modernizaciju postojećeg tenkovskog parka. 

U prvoj etapi bi bila demonstracija prototipova, u drugoj razrada sa usvajanjem primedbi i u trećoj – serijska proizvodnja. Prva, najvažnija etapa, bavila se s četiri najvažnije, ključne oblasti: topom, municijom, SUV i automatom za punjenje.

Glavni ugovor pratio je podugovor korporacija ”GIAT Industries” (kasnije Nexter), ”Reinmetall”  i ”British Aerospace defence” (odeljenje ”Royal Ordonance”) koji je obećavao da dovede do stvaranju privremene firme samo za ovaj projekat.

Međutim, krajem osamdesetih, kako se situacija u svetu menjala, ove kompanije su počele sve više, nezavisno od ugovora, da rade na razvoju tenkovskog topa nove generacije.

I dalje je cilj bilo razraditi glatkocevni top kalibra 140 mm i jednu vrstu municije (APFSDS). Pojedinačni projekti i dometi su bili različiti: Amerikanci su se više koncentrisali na municiju, a Francuzi i Nemci su hteli da do kraja razrade projekt novog topa.

Problem je bio u granati. Ona je morala da bude dvodelna (u komadu bi bila predugačka za smeštaj i manipulaciju); to je izazivalo veoma velike troškove prepravke zatvarača, odnosno mehanizma za okidanje, blende i svega što je vezano za metak koji je bio znatno teži i veći od dotadašnjih. Pri tom su Nemci imali i pravno-ekološki problem da u miru proizvode i čuvaju municiju koja ima jezgro od osiromašenog uranijuma. 

Uslovna oznaka nemačkog topa je ”NPz K-140”. Pošlo se od pretpostavke da će za montiranje  tog topa biti potrebna nova kupola sa automatom za punjenje razdvojenih delova municije, što bi značilo praktično nov model tenka. Ovaj top se još nalazi u fazi ispitivanja.

Međutim, ”Rheinmetall” se vratio jednom ”zaboravljenom” međukalibru – 130 mm, jer je  kod topa 140 mm energija na ustima cevi dvaput veća od one na topu od 120 mm. Dobijen je top ”Rheinmetall Next Generation -NG 130” (130-мм L/51). Dužina cevi je 51 kalibar. Koristi se nova vrsta čelika, uz hromiranje unutrašnjosti cevi. Početkom 1996. godine top je još uvek bio samostalni projekt, bez konkretne primene. Razmatrane su mogućnosti za ugradnju na postojeće tenkove. 

Novi igrač – Švajcarska

U ovom poslu pojavio se i veoma interesantan konkurent – Švajcarska. Ona ima veoma dobro razvijnu oružarsku industriju. Država koja je već 209 godina neutralna, izvanredno je opremljena u svim službama, vidovima i rodovima, kao da će rat početi sutra. Stoga nije ni čudo što su švajcarski oružari iz kompanije ”RUAG” (Rüstungs Unternehmen Aktiengesellschaft – Udružena odbrambena korporacija u Bernu) koja je u vlasništvu Švajcarske konfederacije, rešili da topu posvete pažnju.

Tenk ”Leopard 2” je najveći zapadni komercijalni uspeh posle ”Abramsa” jer je izvezen u deset zemalja, pa i konverzija na novi kalibar bila i veliki poslovni uspeh.  Švajcarci su konstruisali glatkocevni top kalibra 140 mm koji bi trebalo da bude osnovno oružje tenka ”Leopard 2A4”. Imali su dovoljno razloga i samo za sebe da pokrenu projekt, jer imaju u naoružanju 380 tenkova ”Leopard-2”, koji kod njih ima oznaku ”Pancer 87” (Pz 87 Leo”).

Krajem osamdesetih godina švajcarska kompanija ”Ordonance enterprise” počela je takođe razradu programa jačeg topa koji bi se koristio na tenku, ali i kao klasično artiljerijsko oruđe. Tenk s tim topom imao bi oznaku ”Pancer 68”. Probe su obavljane 1989. godine. Top je glatkocevni i još uvek je u fazi razrade.

Britanski pokušaji

Poznato je da je firma ”Royal Ordnance Factory” (ROF) sa sedištem u Notingemu (Velika Britanija) razvila i dostavila nekadašnjem Centru za razvoj oružja u Fort Holstedu (Fort Halstead, Kent) top 140 mm. Municiju za top konstruisala je firma ”Royal Ordonance Bertley” (ROF Birtley).

Međutim, promenom ukupne geostrateške slike program je usporen i ovaj top još nije ni blizu serijske proizvodnje kao deo tenka budućnosti. Britanci su imali dva programa: jedan je finansiran od strane Ministarstva odbrane i razvijan je od 1989. do 1992. godine.

Drugi program je pokrenula korporacija ”Royal Ordonance” i trajao je godinu dana duže. Početkom 1993. obe kompanije izvele su probna gađanja sa svojim demonstracionim primercima. Ispucano je oko 120 projektila tipa APFSDS iz glatkocevnog topa. Probojnost je bila za 40% veća od istih projektila iz topova od 120 mm. Trebalo je još ”samo” rešiti smeštaj u kupolu, modernizovati servisnu mrežu po jedinicama, itd.

Gde su u svemu ovome Amerikanci?

U kašnjenje i probleme pri razvoju novog topa uverili su se i Amerikanci koji su razvijali ”laki tenkovski top” u kalibru 120 mm. Razvoj perspektivnog tenkovskog topa (”ATAC-Advanced Tank Cannon”) ”XM291” obuhvatao je eksperiment sa kalibrima 120 i 140 mm. Projekat je započet 1991. kao mogući odgovor na pojavu tada već ruskih tenkova.

Novost kod ovog topa bilo je korišćenje elektrotermalno-hemijske tehnologije (ETC). To je bio prvi top u koji je ugrađen sistem koji je neutralisao vibracije u cevi izazvane kretanjem, tako što je koristio dinamički podešeni omotač (dynamically tuned shroud – DTS). Očekivalo se da ”ATAC” bude osnovno oružje glavnog borbenog tenka ”Blok III” Kov SAD, kao deo planirane modernizacije velike flote ”Abramsa”.

Zasnovan je bio na tenku ”M-1A1” Abrams i uklapao se u opštu konfiguraciju tenka – pogonski deo, hidropeumatički amortizeri, sistem za upravljanje vatrom, kompleksan i kompatibilan elektronski sistem više uređaja koji se koriste na različitim vozilima KoV, lakše gusenice, modularni oklop, pribor o upozorenju na hemijski napad u razvoju, sistem zaštite posade od radijacije, zaštiti vozila s merama protivdejstva i sistemom dimnih patrona. 

Pre postavljanja na novo postolje, sistem ”ATAC” ugrađen je najpre u modernizovanu kupolu ”M-1” na standardnoj šasiji tenkova ”M-1”. Razvijen je (u laboratorijama ”Benet”) automarski punjač. Tom modelu prirodati su i novi sistemi za upravljanje vatrom i multisenzorski uređanj za otkrivanje ciljeva koji je razvijen u ”Rokvelu”.

Komandir se u ovom vozilu nalazio levo, tamo gde bi inače bio punilac. Energija na ustima cevi ovog topa je dvostruko veća od energije na ustima cevi standardnog topa ”KCM -291” kalibra 120 mm, ispaljujući dvodelnu municiju. Punjač je razvio ”Lokid Martin”.

U tenk su mogle da stanu 22 dvodelne granate 140 mm ili 33 granate 120 mm. Automatika je omogućavala tempo od osam do dvanaest hitaca u minuti. Predviđene su tri vrste projektila: kinetički ”XM-964”, kululativni ”XM 965” i školski ”XM -966”.

Top još nije ušao u proizvodnju, a stalna ispitivanja i dorade na njemu izvode se u Centru za oružje Kov SAD (”ARDEC-Armament Research Development and Engineering Center”).  

Ukrajina u trci za novi kalibar

Nije nikakvo čudo, niti predstavlja nerealne ambicije, to što je Ukrajina ušla u ovu trku, jer je bila i u doba SSSR jedan od najvećih proizvođača tenkova na svetu, s ogromnim iskustvom i kapacitetima. Razrađivan je upravo kalibar kojim su se mnogi u to vreme bavili, iz istog razloga.

Kao rezultat konstruktorskih napora pojavio se top ”L55 Bagira”. Broj 55 označava dužinu cevi u kalibrima. Ovaj top razrađivan je radi modernizacije postojećih i naoružavanja perspektivnih modela tenkova.

Razmatrala se i varijanta njegove ugradnje na tenk ”T-84 Oplot”, ali do realizacije nije došlo. Da bi olakšali uklapanje ovog topa, Ukrajinci su predvideli da se mehanizam zatvarača može koristiti sa topova od 120 i 125 mm.  

Ruski odgovor

Kako se iz teksta može videti, niz ovih pokušaja i aktuelnost traženja novog, snažnijeg topa kalibra 140 mm (eventualno 130 mm) izazvana je strahom od novog, perspektivnog tenka SSSR, o kome se tada ništa nije znalo.

Kada se raspao SSSR, kako smo već naveli, i ambicije konstruktora i naručilaca topa (KoV raznih zemalja) su splasnule i usporile, pa se nesrazmerno više vremena provodilo u laboratorijama i na ispitivanjima, ne žureći se previše. Šta su za to vreme radili Sovjeti, odnosno njihovi naslednici Rusi?

Pored tenkova koje su već imali u aktivnoj rezervi, postojano su razvijali i nadograđivali modele zasnovane na ”T-72” i ”T-80”, stigavši do tenka ”T-90A Vladimir”; on je doveden do nivoa ”T-80”, ali se stiglo i do tenka ”T90M Proboj”. Uporedo, protivnicima je prećeno  tenkom ”T-14 Armata”.

On se smatra trenutno najnaprednijim tenkom na svetu; tri člana posade smeštena su u posebno zaštićenu kapsulu u prednjem delu, pa ga mnogi zovu i besposadnim u odnosu na klasične tenkove.

Koristi glatkocevni top ”2A82-1M 125mm”, dok je za manji broj tenkova predviđen top ”2А83” od 152 mm. Uz sve moguće inovacije (uključujući i sopstveni dron), Rusi ovaj tenk povremeno (iz njima znanih razloga), ”prošetaju” po ratištima SVO.

Za razliku od radoznalaca na internetu, njihovi konstruktori veoma dobro znaju da čuvaju tajne, pa se o ovom tenku mogu čuti veoma oprečna, uglavnom nepotvrđena mišljenja i pretpostavke.

Pri tom nam ostaje još jedna ”sitnica”: da se završi ova SVO, kako bi stručnjaci na obema stranama mogli da procene novo mesto i ulogu tenka, što podrazumeva i top od koga je teško odustati, jer može da ispaljuje i rakete i granate svih vrsta.