Sveti Patrik, rođeni Škotlanđanin, bio je (kako stvari stoje), veći Irac i od samih Iraca. Zato nije ni čudo što je on njihov svetac, episkop i zaštitnik Irske. Zbog njegove upornosti i srčanosti, Irci u svetu imaju zaslužen oreol borbenih, tvrdih momaka, ljudi posebnog kova.
Kako se dogodilo da irsko pitanje postane jedno od najkrvavijih crnih tačaka novije istorije, stvorivši Irsku republikansku armiju (IRA), i to ne jednu? Kako je stvorena i kako se naoružavala IRA, postoji li još uvek i da li je aktivna? Da li su podele i njihov usud? Da li je slučajnost što ova skraćenica tako sastavljenada predstavlja i lično ime rimske boginje srdžbe, Ire?
Na ostrvu Irska (Éire,Ireland) danas postoji Republika Irska (Poblacht na hÉireann,Republic of Ireland), koja zauzima pet šestina tog ostrva. Ima nešto manje od pet miliona stanovnika.
Pored nje, kao jedan od četiri konstitutivna entiteta Ujedinjenog Kraljevstva (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland ), nalazi se Severna Irska (Northern Ireland, Tuaisceart Éireann, Norlin Airlann). Kolokvijalno, Ujedinjeno Kraljevstvo češće se zove Velika Britanija. Stvorena je Aktom o vladi Irske 1920. godine.
Istorija raskola i sukoba sa Englezima (kao glavnim konstitutivnim entitetom), ali i među sobom, isuviše je duga i svakako je interesantnija nekom portalu koji se bavi samo istorijom.
Ono što je za nas važno, jeste to da su te podele dovele do brojnih ustanaka, otvorenih sukoba i ratova, kao i hiljada žrtava; toponimi kao što su Belfast, Londonderi (Londonderry ili samo Derry), Alster (Ulster, Cúige Uladh) i drugi, postali su u Evropi XX veka sinonimi za bunt, otpor, bezvlašće, anarhiju i gerilu.
Da bi ostvarili svoja prava, stanovnici Severne Irske stvorili su Irsku republikansku armiju (Óglaigh na hÉireann, Irish Republican Army – IRA). Prvi put ovu skraćenicu koristi sasvim slučajno ”Bratstvo Fenijana” za vreme Američkog građanskog rata.
Međutim, u današnjem smislu reči, to su grupe koje su nastale dvadesetih godina prošlog veka. Njih su sačinjavali ”Irski volonteri” i ”Vojska irskih građana” za vreme prvog velikog, Uskršnjeg ustanka. Zahvaljujući svojoj aktivnosti ”Irski volonteri” su tu skraćenicu prisvojili, poistovetili sa svojim imenom, boreći se protiv Britanaca.
Osnovni politički ciljevi bili su antiimperijalizam i irsko republikanstvo, pa su tome bili prilagođeni i ratni ciljevi. Konačno zadovoljenje Severna Irska će, prema tim opredeljenjima, naći u kada se ostvari puna samostalnost u odnosu na Ujedinjeno Kraljevstvo i prekine okupacija delova Alstera.
U Alsteru je šest od devet okruga ostalo u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Tu se, na granici okruga Antrim i Daun, koji pripadaju Ujedinjenom Kraljevstvu, nalazi i glavni grad, Belfast ( Belfast, Béal Feirste).
IRA se u svojoj aktivnosti oslanja na katoličko stanovništvo. Najvećim neprijateljima smatra zagovornike ostanka Severne Irske u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva, pa su joj protivnici njegove oružane snage, ali i protestantske paravojne formacije.
Paradoksalno je da IRA ima svoje predstavnike u parlamentu Velike Britanije. Ona se, inače, pojavila najpre kao militantno krilo političke partije Šin Fejn (Sinn Fein – ”Mi sami”).
Ni nju nisu mimoišle podele, samo što su one bile srazmerno krvavije, jer su suprotstavljene strane bile i naoružane. Kada je proglašena Republika Irska, IRA je nasledila ”Irske dobrovoljce” i počela da vodi partizanski rat. Posle zaključenja englsko-irskog ugovora, IRA je pretvorena u nacionalnu armiju koju je predvodio Majkl Kolins.
Međutim, značajan deo partizana, odnosno ustanika, nije priznao ovaj ugovor i izazvao je građanski rat. Do danas postoje razne organizacije koje sebe nazivaju Irskom republikanskom armijom i polažu pravo na autentičnost.
Zvanično, postoje četiri IRE – privremena, zvanična, sukcesivna i prava. Kada se jedan partizanski, ilegalni pokret, deli, onda to samo za njega nije dobro.
Za nas kao vojni portal interesantno je istražiti kako su se pripadnici IRA (ko god da ju je formirao ili vodio i vodi) naoružavali. Pored partizanskog načina, zaplene od neprijatelja, početkom sedamdesetih godina iz sveta počinje da stiže oružje najviše namenjeno ”privremenom” krilu IRA.
U to su se uključile irske organizacije koje postoje u SAD, vlasti Libije, baskijski separatisti i druge organizacije. Obim dostava smanjen je na kraju aktivne faze oružanog otpora, a početkom dvehiljaditih godina one su praktično prestale.
To je bilo rezultat Sporazuma u Belfastu koji su 10. IV 1988. godine potpisali Britanci i Irci, čime je zvanično okonačan sukob koji je intenziviran tokom tri decenije, kada je stradalo više od tri i po hiljade ljudi.
Oružje iz SAD
Početkom konflikta (1970-1972) IRA je bila veoma loše naoružana. Oružje je bilo zastarelo. Kada su se 1969. godine podelili na zvanično i privremeno krilo, privremena IRA prisvojila je skoro sve iz arsenala. To je u najvećem broju bilo oružje iz vremena Drugog sv. rata: ”Li Enfild”, ”M1-Garand”, ”MP-40”, ”Tompson”, ”Bren”, kao i revolveri ”Vebli”.
Godine 1972. u Severnu Irsku dostavljena je veća količina oružja iz Amerike, najviše automatskih pušaka ”AR-18 Armalite”, idealnih zbog svoje kompaktnosti za ustaničku borbu.
Njih je obezbedio veteran IRA, Džordž Gerison koji je živeo u Njujorku od 1938. godine, predvodeći Komitet pomoći Severnoj Irskoj (NORAID). Preko raznih kanala oružje je stiglo u Irsku: 70 pušaka ”M1 Garand”, automati ”M-3” i nešto pištolja, sa 60.000 metaka.
Dve godine kasnije, 1971. po nalogu Brendana Hjuza, jednog od lidera IRA koji je bio tada u zatvoru Long Keš, na putnički brod ”Kraljica Elizabeta Druga – Queen Elizabeth II”) koji je saobraćao na liniji Njujork – Sauthempton, ukrcano je tajno 100 automatskih pušaka ”AR-15” i ”AR-180”. Pored njih, poslati su još i automati ”M-16” i ”Car-15” (kompaktna verzija ”M-16”).
Pored toga, poslato je i više pištolja ”Brauning” i ”Smit i Veson”. Samo 1970. godine Gerison je potrošio više od milion dolara na oko 2.500 primeraka oružja. Jedan deo otkrila je i zaplenila Kraljevska policija Alstera: više od 700 komada, 157.000 metaka i dve tone eksploziva američke proizvodnje. Irska policija je u Dablinu prilikom pretresa jednog američkog broda pronašla šest sanduka s municijom 5,56 x 45 mm.
Ni to nije sve jer su se provale i zaplene nizale. Godine 1974. otkrivena je pošiljka 100 automatskih pušaka ”M-16”. Pored ”uvoza”, ustanici su oružje i otimali, odnosno plenili: godine 1977. prodrli su u amerčku bazu odakle su izneli izvesnu količinu mitraljeza ”M60”, automatskih pušaka ”M16” i PT lansera raketa španske proizvodnje ”Alcotán-100”.
Iduće, 1978. godine opljačkali su nekoliko baza Korupsa morske pešadije SAD i uneli u Irsku više od 500.000 metaka 5,56 x 45mm. Pored toga, američki vojnici su tajno prodavali oružje pa je tako 1979, godine jedan od vijetnamskih veterana predao Ircima 150 primeraka oružja (dva mitraljeza, petnaest automatskih pušaka ”M-16”, kao i izvesnu količinu pušaka ”M-14” i ”AK-47”) i 60.000 metaka za njih. Sve to prebačeno je brodom u Irsku.
Krajem sedamdesetih Gabrijel Megahju, jedan od ilegalaca, stigao je u SAD s ciljem da kupi oružje. Tom prilikom nabavio je, pored ”AR-15” i nekoliko automata ”Hekler i Koh”. U tome su mu pomogli Amerikanci irskog porekla, organizovani u svoja udruženja pod neutralnim građanskim nazivima (kulturno-umetnička društva, zavičajna udruženja, itd).
U to vreme FBI značajno je pojačao svoj rad i borba protiv iznošenja oružja postala je znatno uspešnija. Garisona su 1981. godine uhapsili agenti FBI pri pokušaju da prokrijumčari 350 automata ”Ingram MAC-10” i 12 automatskih pušaka ”Ak-47”. On je pod nerazjašnjenim okolnostima oslobođen krivice.
U Nju Džerziju carina je privela četiri borca IRA i konfiskovala 50 primeraka oružja, zajedno s detonatorima i elektronskim uređajima u kojima su mogli da sakriju eksplozivne naprave, a na američko-kanadskoj granici priveli su pet ljudi koji su probali da dostave oružje u Irsku, zajedno sa većom količinom novca.
Iduće, 1982. godine FBI je takođe bio efikasan, ali najveću operaciju izveo je 1984. godine. Vlada Irske dobila je dojavu od Amerikanaca da se na jednom ribarskom brodu prevozi oružje za Irsku.
Precizirajmo ovde da je oružje češće dovoženo u Irsku, nego direktno u Severnu Irsku, jer je mogućnost krijumčarenja bila veća, dok su praktično sve najvažnije ulaze u Severnu Irsku, zbog njene male površine, lako kontrolisali Britanci.
Zahvaljujući jednom doušniku iz IRE, brod ”Marita Ann” zaustavila je Irska obalska straža i posle puškaranja ga zaplenila. Konfiskovano je gotovo šest tona ratne opreme koja se sastojala od lekova, uputstava i priručnika, ali i sredstava veze.
Pored toga, tu se našlo još sedam tona oružja (uglavnom automati ”M16A2” i ”Ingram MAC-10”). Operacija je bila kompromitovana (”provaljena”) još u Bostonu, ali iz FBI nisu žurili, već su sačekali da sa irskim specijalnim službama nanese odlučujući udarac ilegalcima.
Međutim, pokušaji su se i dalje ređali. U Koloradu je 1985. godine bio priveden i deportovan jedan Irac, saradnik IRE. Nekoliko saradnika carine SAD uspeli su 1988. godine da se uvuku u organizaciju ilegalaca i naručili su kod dilera oružja u Alabami odgovarajuću ”robu”.
Posle toga su američke vlasti uspele da pošalju iza rešetaka dva visoka rukovodioca IRE. U Bostonu je 1990. godine suđeno saradnicima IRE i NASE koji su po preliminarnom ugovoru pokušali da prodaju elektronske delove prenosnih PA raketnih kompleksa. Ova operacija, s obzirom na vrlo visok stepen tajnosti i opreza i jedne i druge strane, počela je još 1982. godine.
Sve je počelo u Majamiju kada je nekoliko ljudi htelo da izveze sisteme ”FIM – 92 Stinger”. Posle terotističkog napada 11. septembra dostava oružja i novca značajno je redukovana. Specijalni izaslanik SAD u Severnoj Irskoj, Ričard Haas tih dana pripremao se da referiše o vezama IRE s kolumbijskom paravojnom formacijom FARC-EP (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – Ejército del Pueblo).
Međutim, posle napada na Svetski trgovinski centar energično je pozvao irske ”republikance” da smesta polože oružje i započnu mirovne pregovore.
Uloga Libije
Libija je od početka sukoba podržavala IRU. Prvi brod s oružjem stigao je u Irsku 1972. godine. Nosio je deset automatskih pušaka i veliku rezervu minskih upaljača. Od 1985. do 1986. godine Libija je dostavila ilegalcima više hiljada automata, stotine pištolja, minobacača, bacača plamena, PA raketnih prenosnih kompleksa i eksploziv ”Semteks”, jedan od najpoznatijih i najjačih.
Prema tvrdnjama britanskog novinara Tobija Harndena, od 1986. do 2011. godine IRA je pravila bombe (”paklene mašine”) isključivo iz zaliha prispelih iz Libije. Nije ni to išlo baš kako je zamišljeno, jer su čak i u IRA imali doušnike. Tako su brod ”Kaludija”, po dojavi vladi Irske, uočila tri broda obalske straže 27. marta.
Odmah sutradan kod rta Heldvik brod je zaustavljen i zaplenjeno je pet tona oružja i municije: 250 pištolja, 240 pušaka, pt mine i drugi eksplozivi sovjetskog porekla. Tom prilikom uhapsili su i pratioca tereta, člana IRA. Upravo zahvaljujući Libiji ustanici su dobili ”RPG-7”, koji su plaćeni od tri do pet miliona dolara.
Taj kanal je prekinut 1976. godine, ali je obnovljen 1981. godine, kada je kulminirao čuveni petogodišnji irski štrajk glađu. Osamdesetih godina brodovi su ponovo krenuli za Irsku. Na svakom od njih bilo je toliko oružja da su mogla da se naoružaju najmanje dva bataljona pešadije. Libija se odlučila na ovaj rizični korak posle bombardovanja Tripolija i Bengazija, koje je, pak, bilo odgovor na teroristički akt u Berlinu 1986. godine.
Šta su sve Libijci poslali IRI? Tu su bili ”AK-47”, pištolji ”Brauning”, ”Taurus”, ”Glok” i ”Bereta”; automatske puške ”AKM”, automati ”MP5” i ”Bereta M12”, ručni pt bacači ”RPG-7”, puškomitraljezi ”DŠK” i ”FN MAG”, bacači plamena, lanseri ”Strela 2” i mnogo eksploziva i municije.
Francuska ratna mornarica je prvog novembra 1987. godine u Biskajskom zalivu presrela brod ”Eskund” na kome su pronašli treću po obimu ikada nađenu količinu oružja i opreme koja je kretala ka Irskoj. Nađeno je preko 120 tona oružja: teških mitraljeza, 36 ručnih raketnih bacača, 1.000 detonatora, 20 PA prenosnih raketnih sistema, više pakovanja ”Semteksa” i milion metaka.
Po drugim podacima, na brodu je bilo 300 tona oružja, gde su se našli rumunski kalašnikovi i ”SA-7”. Bilo je tu i minobacača raznih kalibara. Međutim, četiri broda pre te akcije su neopaženo stigla do odredišta, što je bio veliki skandal i bruka za britanske i irske službe bezbednosti.
To su bili brodovi ”Casamara” (sa deset tona oružja), zatim ”Villa” sa više tona eksploziva i desetinama prenosnih raketnih sistema i, naravno, mnogo municije i još dva broda nepoznatog imena. Brod ”Casamara” je pod drugim imenom ”Kula”, dostavio još jednom partiju puškomitraljeza ”DŠK”. Opšta vrednost bila je preko dva miliona funti.
Irska policija je 1988. godine u direktnim akcijama i sukobima, ali i putem dojava, masovno počela da nalazi skrovišta s libanskim oružjem. Časopis ”Jane’s Intelligence Review” je 1996. godine otkrio i glavne posrednike dostave naoružanja. Rođaci mnogih poginulih okrivili su ne samo IRU, već i vladu Libije. Kada je 31. oktobra 2009. godine delegacija Severne Irske došla u Tripoli, jedan od zadataka je bio i taj da razmotri s Libancima pitanje o nadoknadi duševnog bola porodica žrtava konflikta.
U ovo kolo uhvatila se, pored svih svojih problema, i Palestina!
Sredinom sedamdesetih godina slanjem pomoći pobunjenicima počeli su da se bave i pripadnici Armije oslobođenja Palestine (Palestine Liberation Army, Jaysh at-Taḥrīr al-Filasṭīnī), koji su pri tom i organizovali obuku irskih ustanika.
Jedna pošiljka naoružanja poslata je 1977. godine preko Kipra, ali nije stigla do cilja jer je presretnuta u Antverpenu. Carinici su našli 27 automatskih pušaka ”AK-47”, 29 automata, sedam ručnih bacača ”RPG-7”, dva puškomitraljeza ”Bren”, mnogo granata, metaka i eksploziva.
Policajci su objavili da je oružje poslato iz Libije. Uskoro su Irci odustali od ovog kanala, bojeći se efikasnosti izraelskih obaveštajnih službi.
Šta su radila njihova braća i susedi, Republika Irska?
Bez obzira na višedecenijske sukobe i raskole, diskretnu podršku Republika Irska davala je na početku konflikta. Irski nacionalisti su 1970. godine dobili izvesnu količinu oružja od vlade, ali je veći deo toga završio u Privremenom krilu IRA. To su bili pištolji u kalibru 9mm parabelum, sa 180.000 metaka.
Međutim, događaji koji su usledili podsetili su Republiku Irsku na krvavu prošlost, pa je zvanična politika te države počela da osuđuje delatnost IRA. Ni to nije sve. Kada je Republika Irska priznala pravo na samoopredeljenje Palestine, saradnja između IRA i Armije oslobođenja Palestine je prekinuta.
Kako se ponašala Evropa?
Kada je jednom prilikom gusta magla prekrila Lamanš, londonske novine su javljale kako je Evropa odsečena od Engleske. Međutim, ni neke zemlje kontinentalne Evrope nisu stajale po strani kada je reč o aktivnostima pobunjenika u Severnoj Irskoj.
Iz Baskije su separatisti svojim ”kolegama” poslali 1970. godine oružje čehoslovačkog porekla. To su bili automatske puške ”SA vz. 58” (samo liče na AK, inače su različite u mnogim detaljima) i ”RPG-7”. Već sledeća serija zaplenjena je 1971. godine na holandskom aerodromu Šiphol, a tri godine kasnije presretnut je i brod ”Klaudija”.
Irci su uvozili tokom osamdesetih oružje iz Belgije i Holandije (uključujući i jurišne puške ”FN-FNC”, granate, limenke benzina za Molotovljeve koktele, kao i 70.000 metaka).
Irska policija je 1986. godine pronašla deset jurišnih pušaka ”AG-3” (norveška licenca Heklera) koje su dve godine ranije ukradene iz jedne baze u blizini Osla. Nešto kasnije, 1988. godine, irska policija je zaplenila 380 galona (engleski galon je približno 4,5 l) nitrobotola, insekticida pogodnog za pravljenje eksplozivnih smeša. Teret je bio sakriven u kamionu koji je došao iz Holandije.
Jedan od pripadnika IRA iz brigade Istočni Tajron kupio je na nepoznatoj lokaciji u srednjoj Evropi prenosni PA sistem ”FIM-43 Redaj” , mitraljeze ”M60”, jurišne puške ”M16”, automate ”HK MP5” i pancire, ali je dobrim radom kontraobaveštajne i antiterorističke službe uhapšen i deportovan u SAD, čiji je državljanin formalno bio.
Ruska FSB je optužila Kajtselit (Kaitseliit), dobrovoljnu paravojnu formaciju koja službeno pripada OS Estonije, da je dostavljala oružje pobunjenicima u Severnoj Irskoj i da su preko nje slati plaćenici, ali su Estonci negirali te optužbe.
Širile su se i glasnine da je jednom od krila IRA-”Pravoj IRA”, i Hrvati i Srbi dostavljali oružje. Da li je to tačno niko nije uspeo da dokaže jer je u to vreme oružje bilo potrebno i jednima i drugima.
SSSR – neiscrpni rezervoar i pomoć iz senke
Generalni sekretar KP Irske Majkl O’Riordan (Mícheál Ó Ríordáin) počeo je 1969. godine pregovore s predstavnicima SSSR o mogućnostima dostvljanja oružja pripadnicima IRA. Pišući članovima CK KPSS, on je zamolio da se razmotri isporuka 2.000 automata ili automatskih pušaka i 500 metaka po cevi; tražio je i 150 puškomitraljeza u kalibru 9mm i 1.000 metaka po primerku, za slučaj zaoštravanja situacije.
Centralni komitet je lopticu prebacio Ministarstvu odbrane, uz napomenu da, ukoliko takva odluka bude donesena, oružje ne bude iz sovjetske proizvodnje, kako niko SSSR ne bi okrivio za podršku terorizmu. O’Riordan je 1972. godine lično došao u Moskvu da nastavi s lobiranjem. Sovjeti su mu ukazali na sav rizik dostave oružja morskim putem, pošto su znali šta se sve sa pošiljkama događalo.
Međutim, Jurij Andopov, tada direktor KGB, predložio je rešenje u operaciji koja je nazvana ”Prskanje” (Всплеск). Čega se on dosetio? S špijunskog broda ”Reduktor” koji je bio kamufliran u ribarsko plovilo (redovna praksa u to vreme), oružje bi, zajedno s ulovom, posada spustila u neutralnim vodama na nekom plitkom, dohvatnom mestu, da bi ga ustanici kasnije preuzeli.
Pošto su Sovjeti imali ogromnu masu zaplenjenog nemačkog oružja u odličnom stanju, on je predložio da se u 14 paketa (svaki mase od 81,5 kg, da bi se lakše vadio) stave dva puškomitraljeza, sedamdeset automata, sto pištolja ”Valter” i 41.600 metaka. Tako bi Irci, došavši na dogovoreno mesto, mogli da brzo pokupe teret.
O toj operaciji 1994. godine progovorio je (ko bi drugi?) Boris Jeljcin, mada ni on nije znao da li je plan realizovan ili ne. ”Krtica” iz KGB, Vasilij Mitrohin koji je 1992. godine prebegao s nekoliko tomova dokumenata u Veliku Britaniju, tvrdio je da je to oružje korišćeno za obračun između Privremene i Prave IRA.
U opštem zamešateljstvu raznog oružja i dostavljača iz više zemalja sveta, ovu teoriju nije bilo moguće potvrditi. I druge zemlje su našle svoj politički ili ekonomski interes da se umešaju u taj bratoubilački sukob. Prve na listi sumnjivih bile su službe bezbednosti Severne Koreje.
Kako se ova krvava trgovina završila?
Devedesetih godina Južnoarmagska brigada (Provisional IRA South Armagh Brigade) Privremene IRA dobila je partiju američkih snajperskih pušaka ”Baret M82” i ”Baret M90” u kalibru 12,7mm.
S njima su dva snajperska tima u neredovnim razmacima s bezbednog odstojanja likvidirali britanske stražare ili oficire, a koristili su ih i za uništavanje materijalnih sredstava (rezervoara, vozila, antena, primopredajnika, itd).
Konačno, 1977. godine dogodilo se i poslednje ubistvo nekog britanskog vojnika u Severnoj Irskoj: Stiven Restorik bio je ubijen hicem iz ”Bareta”, međutim, ubrzo je snajper uhvaćen; to je bio Majkl Karaher kod koga je nađena snajperska puška. Kanali dostave počeli su da presušuju jer je novca bilo sve manje; kontraobaveštajne službe su se izverzirale u presretanju pošiljki, ali i otkrivanju ilegalaca; zato je i volje za borbom bilo sve manje.
Jula 1999. godine FBI privodi tri Irca zbog pokušaja krijumčarenja oružja. Oni su na Floridi kupili 44 pištolja od kojih je 15 bilo dostavljeno u Veliku Britaniju i Irsku. Kasnije se ispostavilo da je još oko 100 primeraka raznog oružja poslato na istu destinaciju od te trojice (Entoni Smit, Konor Klakston i Martin Malen). Pošto nije moglo da se dokaže da je oružje bilo poslato radi terorističkih akcija, a IRA je odlučno demantovala bilo kakvu vezu s njima, njih trojica su osuđeni kao šverceri po znatno blažim optužbama.
Konačno, spomenute aktivnosti posle 11. septembra naterali su irske i američke političare da maksimalno ubrzaju razoružavanje irskih republikanaca. U periodu od jula do septembra 2005. godine sama Privremena IRA je organizovala razoružavanje.
Tada je ”isplivalo” (bar se tako činilo) šta je sve bilo kod njih u arsenalima: 1.000 pušaka i automata, dve tone ”Semteksa”, 20-30 puškomitraljeza, sedam PA prenosnih sistema, sedam bacača plamena, 1.200 detonatora, 11 ručnih raketnih bacača, 90 pištolja i više od sto bombi.
Ceo proces nadzirala je nezavisna međunarodna komisija koju je predvodio general Džon de Čestelin. U tome je veliku pomoć imao od strane vlada Velike Britanije i Irske. Izveštaj o tom procesu podnet je 1995. godine. Šta je komisija mogla da konstatuje?
Mnoštvo oružja koje je predato vodi poreklo iz vremena Drugog svetskog rata i da je do 26. septembra iste godine ono uništeno. Premijer Irske, Berti Ahen, potvrdio je pred parlamentom da je proces protekao bez ikakvih incidenata.
Međutim, nezavisno od tih zaključaka, obaveštajci Velike Britanije (MI5) i policija Severne Irske ubeđeni su da je to samo deo oružja. IRA je iskoristila pruženu ruku abolicije pa je predala minimum onoga što je mogla i što joj nije bilo potrebno i time zadovoljila formu.
Eksperti su pak više puta ukazali (na osnovu prilično tačne procene šta je uneto u Severnu Irsku, a šta je zaplenjeno), da postoji značajna razlika u tim dvema kolonama. Ulaz i izlaz (knjigovodstveno rečeno) nisu se ni slučajno poklapali.
Tako je tim službama ostalo da i dalje brinu kada će se i gde ponovo pojaviti brojni kalašnikovi, hekleri, pištolji svih vrsta, ručni raketni bacači i sve ono što je IRA vrlo skupo platila kako bi se našlo u njenim rukama.
Naglasimo i to da IRA nije uopšte prezala od naradikalnijih akcija i da nije čudo što su se službe Velike Britanije i Republike Irske, ali i FBI, toliko angažovale da je demilitarizuju i učine bezopasnom. Spomenimo da je Margaret Tačer 1994. godine za dlaku izbegla smrt u hotelu ”Grand” u Brajtonu, tokom konferencije Konzervativne stranke, kada je stradalo pet ljudi.
To isto su pokušali sedam godina kasnije i sa njenim nasledikom, Džonom Mejdžorom, dejstvujući minobacačem na rezidenciju u Dauning stritu br. 10. Niz drugih bombaških procesa, pri čemu se nije vodilo računa da li će još neko, nevin, stradati, dogodilo se na ulicama engleskih gradova, ali i na irskom ostrvu.
Šta možemo da zapazimo? Ovom prilikom ne bavimo se uzrocima raskola; da nije bilo irske nesloge, danas bi sve to izgledalo drugačije, jer nesloga je tempirana bomba u svakoj organzaciji, pogotovo gerilskoj.
Pošto se bavimo oružjem, na osnovu iznetih podataka može se po ko zna koji put zaključiti da rat nije za amatere, avanturiste, ali ni za zaslepljene fanatike. Mnogo različitih vrsta oružja, opreme, municije, kao i nemogućnost redovnog zanavljanja, svakako su otežavale aktivnosti IRA.
Nije direktna tema ovog teksta, ali osvrnimo se na to kako trenutno izgleda situacija u Severnoj Irskoj.
Kao što su mnogi narodi mukotrpnim i dugotrajnim pregovorima i političkim naporima uspevali da reše svoj status, drugo nije preostalo ni njima. Posle više tajnih i javnih pregovora, jula 1997. godine Toni Bler pristao je na to da Šin Fejn dobije mesto za pregovaračkim stolom nakon što je IRA proglasila prekid vatre.
Istorijski dogovor, koji je kupio vreme i Englezima i Severnoj Irskoj za dalje poteze, potpisali su 10. aprila 1998. godine predstavnici Londona, Dablina i glavnih političkih partija Severne Irske.
Taj sporazum je poveo ovu oblast ka novoj, poluautonomnoj Severnoj Irskoj u kojoj je vlast podeljena između protestanata i katolika.
Da IRA nije rekla poslednju reč, svedoči i podatak da je samo četiri meseca posle potpisivanja, 29 ljudi ubijeno u gradu Omagh eksplozivnom napravom koju je postavila odmetnička frakcija – ”Prava IRA”.
