Da li je Džordž Orvel ( po idejnom opredeljenju demokratski socijalista) bio stvarno vizionar ili je, kao talentovan novinar, već tada znao ono što ni danas mnogi ne znaju? Učeći se na pravim uzorima, Zamjatinu i Haksliju, svrstao se u pisce veoma retkog žanra – distopijskog romana.
Čak ni u podeli sveta u svojoj knjizi ”1984” nije, bar alegorično, pogrešio. Njegova poslednja knjiga bavi se nečim što je započeto 1947. godine, u isto vreme kada je napisao prvih pedeset strana ovog romana koji će mu biti, kako se ispostavilo, i poslednji za života.
U martu 1946. godine Čerčil u Fultonu (SAD) poziva na krstaški rat protiv komunizma, a samo godinu dana kasnije Bernard Baruh, savetnik američkog predsednika, u američkom Kongresu 1947. godine izgovara sintagmu Hladni rat.
Uz Gvozdenu zavesu stvoreni su uslovi da se formira ”Ešelon”. Nevidljiv, nečujan, nedodirljiv.
Globalno prisluškivanje odavno je prestalo da bude literarna fikcija.
O kakvoj vrsti falange je reč?
”Ešelon” je prvobitno bio vladin tajni kod, naziv za program koji se bavio nadzorom informativnih signala (obaveštajnih podataka koji su prikupljani i analizirani kroz sistem ”SIGINT – Signal Inteligence”).
Ovaj program pokrenulo je pet država potpisnica Sporazuma o bezbednosti (”UKUSA – UK/USA”): Australija, Kanada, Novi Zeland, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države; poznat je još pod nazivom ”Pet očiju”.
Skraćenica je, kao što vidimo, nastala prema međunarodnim oznakama dva osnivača. Na njemu je počelo da se radi kasnih šezdesetih kako bi se kontinuirano i sa svih dostupnih mesta mogla pratiti vojna i diplomatska komunikacija Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika u toku Hladnog rata.
Program je zvanično počeo da se koristi 1971. godine i do danas se proširio tako da prekriva celu planetu, čineći krovni program za još mnogo različitih, specijalizovanih agencija.
Sam ”Ešelon” prvi put se spominje u internim biltenima NASE koje je obelodanio Snouden. Ona je 1966. godine osnovala početni program s kodnim imenom ”Frosting” (premaz, šlag za kolače) za prikupljanje podataka sa komunikacionih satelita.
On je imao dva potprograma: prelazni (za presretanje sovjetskih satelitskih prenosa) i ”Ešelon”, za presretanje satelitskih komunikacija zbog kojih je osnovan ”Intelsat”. Bez obzira što se zvanično negira i postojanje ”Ešelona” uopšte, Snouden navodi da on ima još jedno, interno ime – ”FORNSAT”, što je skraćenica za Katalog stranih satelita (Foreign Satellite Collection).
Ovaj sistem nadzora, zavisio je i zavisi od tehnološkog razvoja i sredstava koja se koriste u masovnim, javnim i tajnim komunikacijama, ali i u usmerenim, ciljanim informaciono-komunikacijskim postupcima konkretnih učesnika i događaja. Poruke se mogu slati na mnogo načina: radijom, satelitom, ultrakratkim talasima, mobilnom telefonijom, fiber-optičkim kablom, svetlosnim signalima, itd.
Podsetimo se azbuke teorije komunikacija: informisanje je jednosmerni proces (komunikator može da izveštava ili obaveštava, zavisi da li je niži ili viši u statusu), dok je komuniciranje dvosmerno (komunikator šalje poruku, a recipijent je prima i uzvraća kanalom poruke).
Bez obzira na vrstu kanala (kabl, pismo, vazduh, bezvazdušni prostor), u pitanju je kibernetički model. Stoga je on pogodan i za enkodiranje (kriptovanje ili sastavljanje) ali i za dekodiranje (dešifrovanje, čitanje) poruka.
Nadmetanju između prisluškivača i prisluškivanog nema kraja, a tehnologija u toj oblasti napreduje nepredvidivom brzinom. Dokaz za to je i sled istorijskih događaja. Pojava geostacionarnih satelita šezdesetih godina otvorila je nove mogućnosti za presretanje komunikacija.
Stoga su 1964. godine desetine zemalja prihvatile predlog da se osnuje Međunarodna telekomunikaciona satelitska organizacija ( ”Intelsat – International Telecommunications Satellite Organization”) koja bi oformila planetarnu mrežu komunikacionih satelita.
Iza deklarisanih ciljeva kao što su olakšan globalni pristup građanskim informacijama svih vrsta (politika, privreda, sport, meteorologija, zabava, itd) , nalazile su se i mogućnosti razvoja posebnih mreža koje bi služile u vojne, odnosno obaveštajne i kontraobaveštajne svrhe, na različitim nivoima tajnosti.
Vrlo brzo je ova kampanja dobila na zamahu što nije nikakvo čudo. Iza nje su stajale države sa svojim resursima i jasno određenim ciljevima. Od vojne komunikacije, preko građanske i ekonomske špijunaže, sve je vrlo brzo postalo predmet interesovanja i korišćenja. Do tada nedostupne mogućnosti počinju da dolaze do izražaja.
Godine 1966. lansiran je i prvi satelit za potrebe ove mreže. Od 1970. do 1971. Glavni štab za komunikacije Velike Britanije (GCHQ – Goverment Communications Headquarters of GB) počeo je da koristi tajnu signalnu stanicu u gradu Morvenstou (Morwenstow) u Kornvolu, krajnjoj jugozapadnoj tački britanskih ostrva.
Ova stanica bila je zadužena da presreće poruke koje su ”putovale” preko Atlanskog i Indijskog okeana. Ubrzo posle toga, američka Nacionalna agencija za bezbednost (”NSA – National Security Agency of USA”) izgradila je drugu nadzornu stanicu u gradu Jakima u blizini Sijetla (država Vašington), na krajnjem severoistoku SAD, izlazeći na Pacifik u smeru Azije, odnosno SSSR.
Britanski glavni štab i NSA počeli su širenje prve globalne mreže (”WAN – Wide area network”). Uskoro su se Australija, Kanada i Novi Zeland, koristeći geostrateški položaj i političko opredeljenje, pridružili ”Ešelonu”.
Kada je ta aktivnost dobila neslućene razmere pa i zloupotrebe, Evropski parlament, posle rada ovlašćenog anketnog odbora, u svom izveštaju od 2001. godine je naveo: ”Ako zemlje ”UKUSA” mogu da koriste zemaljske stanice u najvažnijim regionima planete, one onda mogu presresti sav saobraćaj podataka koji idu preko satelita”.
Kako to u praksi izgleda?
”Ešelon” je fokusiran na satelitsko presretanje. Poseban anketni odbor EU konstatovao je da postoje odvojeni, ali po zadatku slični, ”UKUSA” sistemi koji presreću komunikacije koje idu putem podmorskih kablova, ultrakratkih talasa i drugih načina komuniciranja. Evropljane nije brinula samo vojna, već i ekonomska špijunaža, stoga je značajan deo komunikacijskog procesa (razgovori, slanje podataka) preusmeren sa satelitskih veza na optička vlakna.
Već 2006. godine gotovo sav saobraćaj te vrste (99%) išao je optičkim vlaknima. U Centralnoj Evropi udeo satelitske komunikacije smanjen je od 0,4 do najviše 5%. Sada se, upravo zbog zaštite podataka, satelitske komunikacije najviše koriste za video-aplikacije. Zemaljske stanice nisu više u stanju da presretnu većinu komunikacija.
Iako postoji tehnički način za presretanje informacija koje idu kablovski ili šalju mikrotalasno u liniji vidljivosti, to nije uvek moguće i izvodljivo je u ograničenoj meri. Kao i uvek, pokazalo se da svako oružje ima i svoje protivoružje. Pronalaze se drugi načini da se pošalje informacija koju je nemoguće presresti, pa ni dešifrovati.
To košta i to ne mogu svi sebi da priušte, ali se isplati. Sun Cu je odavno rekao: ”Najbolji su oni planovi za koje neprijatelj sazna kad počnu da se ostvaruju”. Posebno se to odnosi na korišćenje interneta, čime smo se već bavili. On je posebno ratište sa svojim metodama, merama, kontramerama, pobednicima i pobeđenima.
Ova vrsta prisluškivanja, odnosno nadgledanja komunikacija, nije prošla tako lako u SAD jer su mnoge nevladine organizacije, velike korporacije, pa i poznate ličnosti od uticaja podigli svoj glas, smatrajući da se time narušava niz ustavnih prava koje se tiču nepovredivosti informacija i građanskih sloboda.
Svaka država je na svoj način pokrila to područje, a najdalje su otišle SAD koje su donele nekoliko zakona koji omogućavaju administraciji da pod određenim uslovima presreće (i koristi) informacije. To su Zakon o spoljnoj obaveštajnoj aktivnosti (1978), Patriotski akt, Akt o zaštiti Amerike (2007) i Akt o slobodi SAD.
Organizacija koju je stvorio sistem ”UKUSA” je brojna i složena. Svaka od pet država ima svoj komitet ili štab koji su međusobno povezani neprekidnom komunikacijom. Nazivi su različiti, ali se u njima uvek pojavljuju neskriveni atributi koji jasno pokazuju da se ta tela bave obaveštajnim radom, prikupljanjem podataka i bezbednošću sopstvenih informacija.
Stanice za presretanje signala iz različitih izvora postoje u sledećim državama:
- Brazil (operateri: CIA i NSA).
- Nemačka (operateri: BND i NSA).
- Indija (operateri: CIA i NSA).
- Japan (operateri: US Air Force i NSA).
- Tajland (operateri: CIA? NSA?).
- Velika Britanija (operateri: NSA i GCHQ – Government Communications Headquarters )
- SAD ( operater: NSA koja ima tri stanice, od kojih je jedna u Portoriku).
Stanice koje su pod zajedničkom kontrolom SAD i domicilne države:
- Australija (”ASD – Australian Signals Directorate”, dve stanice).
- Novi Zeland (”Government Communications Security Bureau”).
- Velika Britanija (NSA i GCHQ).
- Kipar (NSA i GCHQ).
- Kenija ( GCHQ).
- Oman (GCHQ).
Prema istraživanju Parlamenta Evrope, to nisu jedini centri, ali su najaktivniji. Međutim, tu se priča o ”Ešelonu” ne završava. On je deo alatki ”velikog brata”. Navedimo samo programe za koje se pouzdano zna da se bave obaveštajnim radom ”na daljinu”, pored ”Ešelona” koji je pionir u toj delatnosti:
- ”XKeyscore” ( nadgleda deo kompjuterskog saobraćaja).
- ”PRISM” (nadgleda strateške internet-mreže).
- ”Sentient” (intelligence analysis system, sistem za analizu podataka)
- ”Carnivore” (kasnije dobio ime ”DCS1000”; koristi ga FBI za analizu mejlova i elektronskih komunikacija).
- ”Dishfire” (analitička baza podataka koju koristi ”UKUSA”)
- ”Stone Ghost” (koristi ga ”DEA-Defense Intelligence Agency”, za razmenu podataka).
- ”Tempora” (nadgleda telefonske komunikacije).
- ”Frenchelon” (francuska verzija ”Ešelona”).
- ”Fairview” (program NSA koji preko AT&T lageruje podatke telefonskog saobraćaja).
- ”MYSTIC” (program koji razdvaja prave od lažnih podataka).
- ”Digital Collection System Network”(”DCSNet” – za potrebe FBI analizira ključne reči u mobilnom saobraćaju).
- ”Boundless Informant” (NSA odeljenje koje vizuelizuje neophodne dokumente i proverava metapodatke).
- ‘Bullrun” (program NSA i GCHQ koji se bavi dešifrovanjem podataka iz kompjuterske mreže, kao i ekonomskim pokazateljima, ali i razvojem naprednih kibernetičkih metoda).
- ”Pinwale” (Program koji se bavi digitalnom mrežnom inteligencijom i elektronskom poštom. Ovo je napredni program kome članice ”UKUSA” mogu pristupiti samo uz dozvolu glavnog borda jer on sadrži najnaprednije elemente zaštite).
- ”Stingray phone tracker” (najraniji program za praćenje mobilne telefonije; generički pojam u toj vrsti prisluškivanja, koristi ga više državnih agencija i u širokoj je upotrebi).
- ”RAMPART-A” (program koristi NSA radi prodiranja u podatke koje prolaze čvorištima međunarodnih optičkih kablova velikog kapaciteta).
- ”MTI-Mastering the Internet” (britanski projekt masovnog nadzora internet komunikacija koji predvodi GCHQ – vladin štab za komunikacije).
- ”Jindalee Operational Radar Network” (JORN – Operativna radarska mreža preko horizonta koja je u vlasništvu Kraljevskog australijskog ratnog vazduhoplovstva; nadzire površinu od od 37.000 km², na severnoj strani Australije. Ima domet do 3.000 kilometara i može pratiti i meteorološke uslove za potrebe komercijalne mornarice.
Ovo je samo deo dostupnih podataka!
Nije poznato, bar ne široj javnosti, koje sisteme koristi Kina, pa ni Ruska Federacija, osim jednog za koji se pouzdano zna: ”SORM – System for Operative Investigative Activities” (”Система оперативно-разыскных мероприятий” – sistem za operativno-obaveštajne aktivnosti), program koji je razvio ruski FSB 1995. godine za potrebe praćenja telefonskih i internet komunikacija, pa je aktiviran i u sličnim državnim agencijama Ruske Federacije.
Sasvim sigurno je da je reč o istom polju delovanja uz korišćenje sopstvene tehnologije. Ukupno 11 agencija koristi na ovakav način nadzor, prikupljanje, selekciju i distribuciju podataka.
Polje elektronsko-satelitske špijunaže je ogromno i pokriva praktično sve – od običnih telefonskih razgovora, interneta, kablovskih i bežičnih komunikacija, do satelitske razmene podataka. Pošto je tu, bez obzira na približnu sliku obima ovih aktivnosti mnogo toga nepoznato, ostaje ogroman prostor koji vešto koriste maštoviti scenaristi i reditelji pa često možemo gledati filmove s tematikom u kojoj dominira ova vrsta špijunaže.
Među najpoznatije se ubrajaju ” Državni neprijatelj”, ”Na udici”, ”Bornov identitet”, ”Bornov ultimatum”, ”Poklon” (u originalu ”Ešelonova zavera”, ”Špijunka”, ”Sumnjivci”, a svakako je jedan od legendarnih u ovom žanru čuveni film ”Prisluškivanje” (The Conversation).
Korišćenje ovakvog sveobuhvatnog nadzora nije prošlo bez reakcije javnosti, građanskih organizacija i pojedinaca, pa su širom sveta česti procesi protiv neke od brojnih agencija koje su ovde navedene.
Mada je to tako široko polje da zahteva posebnu temu, posebno u svetlu događaja oko spektakularne uloge Snoudena koji se sada nalazi pod ruskom zaštitom i Asanža, čiji proces zateže odnose Velike Britanije i SAD, navedimo interesantan primer: Fond Vikimedija tužio je NSA zbog ugrožavanja građanskih sloboda, a u slučaju pratnje i nadzora autora koji pišu za taj Fond.
Proces još uvek traje – kao i nadzor nad celom našom planetom. Danas, kada čak i mala deca imaju mobilne telefone (lep korak u razvoju civilizacije, ali i mogućnost gigantskih zloupotreba, do sada neviđenih u takvom obimu), treba povremeno podsećati da se on samo zove telefon. Reč je, naravno, o džepnom primopredajniku, veoma lakom za prisluškivanje, čak i bez ulaženja u bazu podataka servera.