Šta da nema nuklearne trijade? Kako bi izgledao konvencionalni rat SAD i Ruske Federacije?

Ovaj sukob bio je periodično predmet tzv. strateških ratnih igara.One se odvijaju u najvišim vojnim vrhovima i štabovima. Imaju za cilj da utvrde generalne pravce razvoja vojne misli i prakse, ali i predvide ili preduprede moguće ishode sukoba pojedinih strana.

Nažalost, jedna od takvih igara je veoma aktuelna ovih meseci i sve više podeća na štabske pripreme za mogući sukob.

Cilj ovog teksta je da razradi i protumači jednu takvu ”igru”, sa zadatkom da utvrdi mogući ishod konvencionalnog sukoba Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije. Nadamo se da će samo na tome i ostati. 

Poznato je da je da obe strane imaju svoje saveznike (vojne, političke i ekonomske), ali ovom prilikom nećemo se baviti njihovim doprinosom, osim u logističkom smislu reči. SAD imaju NATO i niz država koje ekonomski zavise od nje, a Ruska Federacija je, ustvari, Savezna država Rusije i Belorusije (Союзное государство России и Белоруссии), osnovana drugog aprila 1996. godine.

Godinu dana kasnije Savez je ojačan i nazvan ”Savez Rusije i Belorusije” (Союз России и Белоруссии), da bi 26. januara 2000. godine ovaj Savez dobio konačno ime Savezna država (rus. Сою́зное госуда́рство, belorus. Саюзная дзяржава). I Rusija ima brojne saveznike koji su, pre svega ekonomski oslonjeni na nju.

Proširujući listu mogućih saveznika razvodnili bismo temu koja bi na kraju, neminovno, bila pretvorena u analizu mogućeg Trećeg svetskog rata na svim nivoima, što u ovom slučaju ne bi bilo daleko od istine. Mnoge države bi se aktivno ili pasivno uključile u ovaj sukob.  

Šezdesete godine i Hladni rat koji je bio nametnut od strane Angloamerikanaca (njihovo je ”kumovanje” i Hladnom ratu i Gvozdenoj zavesi, pod maskom borbe protiv komunizma) naterale su Sovjetski Savez da brže nego što je to želeo i planirao stvori nuklearnu trijadu, osvoji kosmos i uspostavi ono što će se vrlo brzo nazvati ravnotežom straha.

Danas je situacija takva da Ruska Federacija, kao pravni naslednik SSSR, ima dovoljno nuklearnih bojevih glava da može odvratiti bilo kog napadača. Podsetimo se ukratko stanja s početka 2020. godine, uzimajući u obizir da su to zvanični podaci, a da prave podatke znaju samo vlasnici oružja. U svetu je devet zemalja te godine imalo 13.400 nuklearnih bojevih glava raznih tipova i nosača. Gde se tu nalazi Ruska Federacija?

Ona ima ukupno 6.735 bojevih glava, od kojih je 1.570 na stalnom bojevom dežurstvu. SAD, njihovi potencijalni neprijatelji, imaju 5.800 bojevih glava, od kojih je 1.750 uvek spremno. Ove dve države poseduju više od 90% nuklearnog potencijala na Zemljinoj kugli. 

To su fakta. Ovo čime ćemo se baviti jesu pretpostavke, zasnovane na dostupnim izvorima koji se mogu smatrati približno tačnim.

Glavno pitanje je – kako bi hipotetički izgledao sukob SAD i RF da nema nuklearnog arsenala?

Ovaj tekst ne pripada onoj vrsti promišljanja ”šta bi bilo kad bi bilo” jer se zasniva na proceni konvencionalnih kapaciteta koji postoje i mogućih pravaca njihovih razvoja. Posle razdruživanja SSSR i privremenog završetka Hladnog rata, SAD su izvesno vreme, iz njima poznatih razloga koji nisu tajna (nezajažljivost vojnog kompleksa podržana od značajnog broja ”jastebova” u vrhovima vlasti, ali i neokolonijalistička borba za nova tržišta), tražile  odgovarajuće neprijatelje.

Irak i Afganistan nisu bili globalna pretnja; čak ni borba s međunarodnim terorizmom nije se mogla nazvati razlogom za postojanje nuklearne trijade i ogromne vojne sile koja mnogo košta čak i tako bogatu državu.  

Amerikanci ni Severnu Koreju nisu tretirali kao ”Neprijatelja br. 1”. Početkom novog milenijuma stratezi SAD su uvek u mislima imali Kinu kao budućeg globalnog protivnika, ali su smatrali da je kineska pretnja još uvek daleko od ozbiljne i da će njoj biti potrebno mnogo vremena da postane ozbiljan rival.

Stoga Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku. Međutim, nisu sedeli ni drugi, a posebno ne Kina i Severna Koreja, pa ni Iran. Svet se u poslednje dve decenije veoma značajno promenio i krenuo u smeru kakav Amerikancima ni slučajno nije bio poželjan ni predviđan. Najpre se pokazalo da ekonomska i vojna moć Kine, pa time i politička, raste mnogo brže nego što se to očekivalo.

Kina aktivno ojačava flotu, gradi nosače aviona, privlači saveznike putem ekonomije, a sve to pokazuje njene ambicije da svoj uticaj proširi daleko van ”domaćeg” regiona. Aktivni poslovni i strateški partneri našli su se u Latinskoj Americi i Africi mnogo brže nego što su to Amerikanci predviđali. 

Šta, međutim, možemo videti?

Kina veoma oprezno izbegava nevolje i provokacije, lako podnoseći drzak, čak bezobrazan, nediplomatski pritisak i sankcije od strane SAD. Očigledno da četiri milenijuma državotvornog iskustva daje svoje rezultate. Amerikanci su se našli u apsurdnom položaju – čak i da hoće da pojačaju sankcije, to nije lako ostvariti jer su njihove dve ekonomije vrlo gusto isprepletane i gotovo ih je nemoguće razmrsiti.

Dok su Amerikanci nevoljko posmatrali kako na njihove oči raste nova svetska sila, došlo je i do poznatog govora Vladimira Putina na Minhenskoj konferenciji o novoj bezbednosnoj konfiguraciji u svetu; tada je on izjavio da je Ruska Federacija spremna, sposobna i odlučna da na svakom delu Zemljine kugle brani svoj interes, onako kako to Amerikanci već decenijama rade.

Usledio je brzo Avgustovski rat u Gruziji gde je ruska armada održala lekciju na temu neodrživosti malih, dobro naoružanih i obučenih oružanih snaga, kakve su do tada nuđene i propagirane: za samo nedelju dana deklasirala je gruzijske oružane snage formirane i obučavane po principima i metodama NATO.

Hladni rat se zahuktavao; usledila je ”narandžasta revolucija” u Ukrajini, kao kulminacija dugogodišnje zapadne subverzivne delatnosti u toj zemlji; Krim se posle referenduma i ruske vojne intervencije sjedinio s Rusijom (kako se zvanično to naziva i na Krimu i u Ruskoj Federaciji), a Donbas (sa svojim samoproglašenim republikama) je postao meta ukrajinskih nacionalističkih i nacističkih formacija. Rusija je zatim u Siriji pokazala da može da sprovede u delo ono što je u Minhenu govorila, a potom je usledila i Specijalna vojna operacija. 

Kako danas stoje stvari?

Rusija je faktički u ratu ne samo s Ukrajinom, već i posredno (za sada) sa drugim zemljama, članicama NATO. Većina njih pod neskrivenim pritiskom SAD ”dobrovoljno” šalju pomoć Ukrajini. Neke od njih, zadojene vekovnom mržnjom, to rade zaista dobrovoljno i vrlo rado.

Direktnog sukoba za sada nema, ali Ukrajinci ratuju sve više oružjem zapadnog porekla jer je ono s početka SVO, kao nasleđe deobnog bilansa SSSR, najvećim delom uništeno. Pri tom se informaciono-obaveštajni rat neskriveno vodi tako što zapadne izviđačke platforme neprekidno snabdevaju ukrajinske štabove informacijama u realnom vremenu. Nije ni tajna da u tim istim štabovima  sede američki i britanski instruktori, često vodeći glavnu reč.

Rusi, za sada, demonstriraju olimpijsko strpljenje, dozirano reagujućina agresivne provokacije oličene u stalnom doturu sve moćnijeg oružja, upotrebi BPL, na sabotaže kakava je bila na Severnom toku, na udare po brodovlju Crnomorske flote i pokušaje rušenja Krimskog mosta. Sve ukazuje na to da se te provokacije neće same od sebe zaustaviti. 

Pri tom Rusi istrajavaju u tome da ne budu isprovocirani da pređu formalno-pravne okvire Specijalne vojne operacije i krenu u otvoreni rat, jer bi to nosilo sasvim druge posledice. 

Šta će se dogoditi u određenom momentu, ukoliko ukrajinske snage pretrpe vojni poraz?

Postoje dva moguća i najverovatnija pravca. Jedan, povoljniji, bio bi da Zapad prepusti rešenje te situacije Rusiji i Ukrajini, fingirajući neke pregovore koji bi im pred svetskom javnošću pomogle da se koliko-toliko časno izvuku iz ove situacije; svakako časnije nego iz Vijetnama ili Afganistana.

Druga opcija, koju zagovaraju jastebovi Britanije i SAD, jeste da oružane snage NATO uđu ”po pozivu” ukrajinske vlade i krenu u direktan sukob s oružanim snagama Rusije. Mnogi smatraju da bi se svako direktno sukobljavanje SAD i Rusije garantovano završilo razmenom nuklearnih udara i uništenjem čovečanstva. Ima i drugačijih tonova.

Međutim, trenutno u odbrambenoj doktrini i ustavu Rusije jasno je napisano da će atomsko oružje biti korišćeno samo i jedino tada kada protivnik nanese prvi udar. Dakle, Rusi, po onome što su sami sebi postavili kao obavezu, neće napasti prvi.

Ako pođemo od pretpostavke da Rusija neće koristiti nuklearni potencijal, otvara se višeznačno i složeno pitanje – da li je Ruska Federacija sposobna da se odbrani, odnosno da ne izgubi konvencionalni rat.

Ni ogromni SSSR sa svojim saveznicima nije mogao da garantuje da bi sukob sa Amerikancima bio ”nerešen”, odnosno da Amerikanci ne bi mogli da ostvare svoje ratne ciljeve. Ono čime se vodi i sadašnja doktrina je upravo to – da Rusija ima i razvija takve konvencionalne snage koje će onemogućiti bilo kog neprijatelja da optimistički krene u rat, pri tom znajući da ne može da ga dobije.

Rusija ne može da računa s onim što Amerikanci imaju: geografsku udaljenost protivnika, jer Amerikanci u okruženju Rusije imaju svoje placdarme i saveznike, a Rusi to na američkom kontintentu nemaju. Pogledajmo stoga čime Rusija stvarno raspolaže, čime može da parira, gde je slabija, a gde može da garantuje da neće pokleknuti.

Kada je reč o floti, odnosno Ratnoj mornarici, jasno je da Rusi nemaju velike šanse da se u direktnom sukobu odupru američkoj floti. 

Razlika u brojnosti i kvalitetu je tolika da nikakvi ”Cirkoni” i ”Kindžali” ne bi mogli doneti prevagu. U martu 2022. godine u dokumentu ”Ciljevi i zadaci Ruske Ratne mornarice” kao glavni cilj navedeno je uništenje polovine flote protivnika koja se nalazi u ratnim lukama.

Udari koje izvode ukrajinske oružane snage po odlično zaštićenim brodovima i lukama na Krimu svedoče da je to ispravan koncept.

Reklo bi se da su brodovi najsigurniji van luka, što je apsurd, ako se posmatra vekovna istorija pomorskog ratovanja. Međutim, ta batina ima dva kraja, jer to isto mogu da urade i brodovi američke mornarice. Uzimajući u obzir sve okolnosti, ako bi Rusi uspeli da unište polovinu američke flote, za to vreme stradale bi dve trećine njihove flote.

Ako isključimo, kako smo već naveli, mogućnost očajničkog, osvetničkog udara nuklearnim oružjem, ili pak prvog udara ruske flote, stvari stoje tako. Kapitalna prednost američke mornarice leži u nosačima aviona kojih ona ima jedanaest (10 aktivnih, jedan u rezervi), a gradi još dva.

Rusima je za utehu to što im u odbrambenim aktivnostima nosači nisu potrebni. Poznato je da Ruska Federacija izlazi na tri okeana, odnosno 15 mora i da ima 37.000 kilometara morske obale, te da može s kopna da reaguje avijacijom u bilo kom smeru. Međutim, kada jedan američki nosač aviona stane pred nečiju obalu, u 80% slučajeva ima više aviona nego zemlja pred kojom se našao. 

Kako stoje stvari s ratnim vazduhoplovstvom? 

Većina stručnjaka saglasna je u tome da bi se sukob ratnog vazduhoplovstva SAD (USAF) i Rusije (Vazdušno-kosmičke snage) ličio na sukob Rusije i Ukrajine, ali u obrnutom smeru. Na samom početku konvencionalnog konflikta avijacija Rusije srela bi se sa sličnim problemima kao i Ratna mornarica.

Za razliku od brodova i podmornica koji se do čak 50% mogu naći raštrkani po beskraju okeana, najveći broj aviona mora da se nalazi na kopnu u svojim bazama.

Kako bi postigli maksimalni nivo preživljavanja, oni bi morali da u prvim satima napada budu u vazduhu, ili u specijalno izgrađenim skloništima. Avioni su po prirodi svoje konstrukcije i dejstva vezani za aerodrome baziranja, eventualno za neke rezervne piste na javnim putevima, gde bi mogli bolje da se prikriju; međutim, tu bi bili teže održavani.

Olakšavajuća okolnost je ta što Rusi imaju ogroman broj uređenih, ali i privremenih (ratnih) baza, a značajan broj njihovih aviona može da poleće s neuređenih pista i puteva. Podsetimo da i ovde postoji značajna nesrazmera u broju letilica na svim nivoima i u svim vrstama, a posebno u lovačkoj avijaciji od čijeg dejstva mnogo toga zavisi.

Ratno vazduhoplovstvo (USAF) ima približno115 strateških bombardera i 1.358 lovaca, uz mnošto borbeno-trenažnih i oko 270 jurišnih aviona. Pomoćnu avijaciju (transportna, tankerska, itd) nismo uzeli u obzir, mada je i ona veoma značajna i brojna. 

No, to nije sve. Američka Ratna mornarica kao poseban vid, ima 768 borbenih aviona prve linije, 173 avona za izviđanje i protivelektronska dejstva, gotovo 1.000 trenažnih aviona i 25 aktivnih izviđačkih aviona (od ukupno 83). Prednost ukupne američke avijacije je i rezervni sastav Nacionalne garde i veliki broj aviona druge borbene linije u rezervi. Njihova brojnost je impozantna i izvesno je da bi mogli da daju svoj doprinos u nekom teorijskom opštem napadu.

Sve u svemu, gledajući kako se Amerikanci razmeću svojom proizvodnjom u kojoj se modeli računaju trocifrenim, pa i četvorocifrenim brojevima, jasno je da je i na toj strani konvencionalna nadmoć evidentna. I da ponovimo – na raspolaganju su joj aerodromi i logistika članica NATO koji okružuju Rusiju.

Napominjemo da ove brojke variraju u svim elementima, u zavisnosti od izvora, međutim, generalni odnos se poklapa i odgovara stvarnom stanju. Pri tom treba uzeti u obzir da ne ratuju samo brojke, već i obučenost i posvećenost pilota, zemaljskog osoblja, itd. To važi i za Amerikance i za Ruse. 

Naspram ove impresivne armade Rusi imaju u prvoj borbenoj liniji oko 1.300 (1.298) lovaca-presretača, s tim da imaju mnogo veću površinu za branjenje. Uz lovačke avione imaju i frontovsku avijaciju, 465 aparata.

Pored toga mogu da računaju na 651 transportni aparat, 225 trenažnih aviona koji se mogu upotrebiti u jurišno-bombarderskim ulogama, 139 bombardera i više od 1.500 helikoptera, uz skromnu helikoptersku flotu Rosgvardije i MČS. Mornarička avijacija ima 317 lovaca i 72 bombarderska aparata.

Za razliku od američke flote, kopnena i mornarička avijacija mogu se mnogo lakše dopunjavati jer koriste iste aerodrome. Rusima ostaje da, u slučaju neposredne ratne opasnosti, izvrše dislokaciju odnosno disperziju borbenog sastava i time značajno povećaju mogućnost preživljavanja.

Sve su to, naravno, iznuđena rešenja, jer složeni borbeni avion traži isto tako složene uslove održavanja, naoružavanja. Gotovo mu je nemoguće da se mnogo udaljava od bazičnih aerodroma. Njih ima mnogo, ali su svi pedantno satelitski locirani i, sasvim sigurno, na nišanu.

Jedno od rešenja za koje Rusi znaju i čijom procenom se ponovo bave, ali nisu još u mogućnosti da ga ostvare, jeste vraćanje avionima sa VTOL ili STOL karakteristikama, odnosno vertikalnim ili kratkim poletanjem. To bi dodatno omogućilo njihovo prikrivanje i iznenadno delovanje.

No, stvari su trenutno ovakve kako su opisane. Pri tom se ne bavimo upotrebom BPL jer je to još uvek neistraženo polje koje se često posmatra senzacionalistički, ali i objektivno, kao kvalitativno nov faktor savremenog ratovanja.

Da li bi SAD uspele da steknu strategijsku premoć u VaP Rusije? 

To je malo verovatno iz više razloga. Rakete nove generacije koje nose lovci ”SU-35” i ”Su-57” imaju domet i efikasnost koje su dramatično poboljšane u odnosu na dosadašnju generaciju AA raketa. Istina je da tih aviona nema u ogromnom broju, ali je njihova nosivost impozantna, pa jedan avion predstavlja pretnju šest do deset puta veću za svog protivnika nego do sada.

Drugi faktor je svakako PVO koja je vodeća u svetu kako po kvalitetu sistema, tako i po brojnosti. Podsetimo se da je sovjetskim sredstvima u Vijetnamu pre vremena završilo svoje letove gotovo deset hiljada letilica, od čega je skoro polovina predstavljala najmodernije borbene avione.

Ruski sistemi mogu da obezbede uništenje raznih AVAKS platformi, ali i izviđačkih aviona na svim visinama, što značajno degradira mogućnosti napadačke avijacije. Skidanjem s neba BPL koje dosežu i do 20.000 metara, napadač ostaje bez podataka o borbenoj situaciji na malim visinama, a na njima su ruski piloti izuzetno iskusni i vešti.

Pri tom lete nad teritorijom i pod vremenskim uslovima koje odlično poznaju, pa je mogućnost kombinovanja rada RV i PVO značajno uvećana. Veliki broj ruskih aviona su svojom avionikom zaostali za najsavremenijim, ali još uvek predstavljaju veoma opasne platforme za nošenje savremenog oružja.

Ne bi bilo čudo da se na nebu pojave dekonzervirani migovi kojima nije problem da adaptiraju svoje nosače. Kao i kod Amerikanaca, i pilotska baza je izuzetno brojna i iskusna.

Smatra se da bi težište borbi s američkim elitnim avionima i helikopterima bilo na ruskim raketnim kompleksima koji su visokopokretni i mogu kombinovati razne zasedne tehnike, koristeći se lažnim metama, mamcima, maketama, itd. To znači da će velike visine biti veoma rizične za američke avione, što će ih naterati na male ili izrazito male visine, gde ih čekaju hiljade prenosnih raketnih kompleksa.

Videli smo u Ukrajini da su oni izuzetno efikasni i idealni za zasede, sposobni ne samo da oštete, već i da obore avion. 

Šta može Amerikancima u vazdušnom boju doneti prednost? 

Ukoliko budu pravovremeno razvili laserske komplekse samoodbrane i rakete vazduh-vazduh vrlo velikog dometa, oni će moći da povećaju žilavost i preživljavanje svojih aviona na većim visinama, ali to je, za sada, samo perspektivno pitanje, jer laserska oružja traže nesrazmerno masivne izvore energije. Pri tom ne treba zaboraviti da isti takvi odbrambeni kopneni kompleksi mogu, ukoliko budu razvijeni, da u hiljaditom delu sekunde isto tako obore letelicu.

Trka se, kao što vidimo, tek očekuje i ne vidi joj se kraj. Kada razmotrimo sve ove razloge, prednosti i nedostatke jedne i druge strane, kad je reč o borbi za prevlast u VaP, može se pretpostaviti da bi dejstva USAF i mornaričke avijacije bila ograničenog tipa.

Očekuje se da to budu pre svega dobro isplanirani, visokotačni udari s velikih daljina i, kada se za to ukaže prilika, lov na avione i helikoptere u blizini linije vatrenog dodira. Pri pokušaju prodora u dubinu ruske teritorije velika je verovatnoća da bi gubici američke avijacije bili neprihvatljivo veliki jer je ruska PVO osvojila takve metode i stekla iskustva kakva nisu stekla druga ratna vazduhoplovstva, osim ukrajinskog i izraelskog.

Čak i da pretrpe značajne gubitke, posebno na početku rata, Ratno vazduhoplovstvo RF biće sačuvano kao homogena celina i moći će da obezbedi frontovsku podršku kopnenim snagama za slučaj da neprijatelj izvede dublji prodor u teritoriju Ruske federacije.

Kakva bi bila uloga kopnenih snaga? 

Dolazimo do onoga što je ranije bilo nezamenjivo, a iskazano je u poslovici ”dok čizma ne stane na tle, ono nije osvojeno”. Mi smo, nažalost, bili redak primer u istoriji da smo izgubili teritoriju a da neprijatelj još nogom nije stupio na nju. Kako bi to izgledalo u konvencionalnom sukobu SAD?

Zahvaljujući geostrateškom rasporedu i okruženju, KoV Ruske Federacije ima značajnu prednost u odnosu na snage mogućeg napadača. Međutim, ne treba gubiti iz vida da brojnost i uvežbanost ruskih kopnenih snaga mogu biti ugroženi na liniji borbenog dodira usled korišćenja raznovrsnih izviđačkih postupaka protivnika, visokoprecizne municije, BPL, jurišnih helikoptera, itd.

Sve to i sada vidimo na ratnoj prostoriji SVO i to ruskoj KoV svakako ne bi bila novost. Ono što joj pruža prednost, između ostalog, jeste i to što, za razliku od većeg broja NATO zemalja, ona nije ukinula služenje vojnog roka, tako da je rezerva ljudskog potencijala veoma značajna. Prema dostupnim, ali neproverenim podacima, SAD imaju 1.832.000 vojnih lica od kojih su 442.000 rezerva. Taj broj predstavlja 0,5% populacije.

Kod Rusa je pod oružjem 1.350.000 vojnika (250.000 u rezervi), uz nepoznat broj paravojnih formacija. Zvanično, to je 0,9% od ukupnog broja stanovnika. Amerikanci imaju oko 6.600 tenkova, preko 45.000 raznih oklopnih vozila (borbenih vozila i transportera), oko 1.500 samohodnih artiljerijskih oruđa,  1.339 komada vučene artiljerije i sličan broj višecevnih raketnih lansera.

Rusi imaju preko 12.000 tenkova aktivnog sastava (smatra se da se na čuvanju nalazi više hiljada tenkova), oko 30.000 oklopnih vozila razne namene, preko 6.500 samohodnih artiljerijskih oruđa i više od 7.500 komada vučene artiljerije, uz 3.400 višecevnih raketnih lansera.

Ovde je disproporcija u korist Rusa očigledna, što nije ni čudo jer, za razliku od SAD, teritorija Ruske Federacije traži mnogo više mobilnih sredstava na više kriznih tačaka koje uz svoje granice SAD nemaju. 

Nema sumnje da bi Amerikanci obezbedili prevlast u vazduhu i u sredstvima izviđanja, pa bi moguća nastupanja ruske kopnene vojske bila znatno otežana, praktično onemogućena. Međutim, to više nije onaj SSSR koji je morao da maršira pod borbom do Berlina.

Prema važećoj odbrambenoj strategiji, oni bi se sada oslonili na duboko ešeloniranu odbranu, što se može videti i na primeru SVO. Prošlo je, po svoj prilici, vreme blickriga i velikih, nezadrživih prodora. Suština ruske odbrane bila bi nametanje pozicionog rata jer je on za Rusiju jevtiniji.

Onaj ko bi ih napadao, morao bi da se stalno bori s logističkim problemima, minskim poljima, rojevima BPL, kasetnim bojevim glavama, itd, itd. Ovom prilikom ne spominjemo motivacione elemente kao što su urođeni patriotizam i položaj kada se brani svoje.

Patriotizam u Rusiji niko ne mora da kupuje, on je duboko usađen u svakog građanina ove velike zemlje. Motivacioni faktor je mnogostruko veći kod branilaca nego kod napadača, što uopšte nije zanemarljivo i s čim se veoma ozbiljno računa. U mnogim sukobima to je bio odlučujući faktor.

Kao što se može iz navedenog videti, jeste složeno, ali nije nemoguće proceniti situaciju na globalnim ratištima i po deceniju, dve unapred, računajući s ukupnim potencijalima neke zemlje.

U ovoj priči koja ne pripada već spomenutom žanru ”šta bi bilo kad bi bilo”, dominira opšti zaključak: napadačkoj strani, bez obzira ko je to, biće sve teže i teže da ostvari svoje ciljeve, jer u oružane snage velikom, pa i neočekivanom brzinom, stižu moćna odbrambena sredstva, do juče nezamislivih mogućnosti. U tom slučaju, kada bi se stabilizovala linija borbenog dodira i borbe prešle u neizvesnu i dugoročno statičnu poziciju, o ishodu sukoba odlučivale bi ekonomije, odnosno vojno-industrijski kompleksi, a oni su na obema stranama impresivni.

Rusi u tom smislu imaju prednost jer su njihovi resursi energije, dragocenih i retkih metala, značajno veći čak i na globalnom nivou od bilo kog protivnika. Kako vidimo, Ruska Federacije je vrlo brzo prešla na režim ratne privrede, što mnogo govori o pozadini planiva SVO.

Kako stvari stoje, postizanje konačne pobede na istorijskom nivou zavisiće od sposobnosti jedne od strana da nanese štetu upravo ekonomiji i vojno-industrijskom kompleksu, ili da vojničkom veštinom i hrabrošću na bojnom polju savlada protivnika.

Gledajući događaje SVO vidimo koliko je i jedno i drugo složen i krvav proces. Za sada se izbegava ozloglašena sintagma ”totalni rat”, ali ona je tu i čeka svoj trenutak.