Ispred svog vremena: Čehoslovački inovativni koncept automata ‘Samopal Sa vz. 23’

Iz Čehoslovačke (od 1993. Češka i Slovačka), relativno male, srednjoevropske države stizali su mnogi avangardni proizvodi. ”Škoda” je svetsko ime stekla najpre proizvodnjom oružja. Setimo se da je ”Folksvagen” posle rata, izgubio spor sa ”Tatrom” zbog plagiranja rešenja sa njenog modela ”Tatra V570”.

Predmet plagijata bila je ni manje ni više nego legendarna ”buba”, najviše i najduže proizvođen automobil na svetu. Čehoslovačka je bila jedna od malobrojnih zemalja koja je sve vreme Drugog svetskog rata bila okupirana. Poslednje borbe (ako izuzmemo područje Slovenije), vođene su upravo na njenoj teritoriji.

Čehoslovačke fabrike nastavile su, po okupaciji, da rade za Treći rajh, pa nije ni čudo što je njena oružarska industrija, koja je i pre rata proizvodila zapažene modele raznih vrsta, bila spremna za izazove posleratnog perioda.

Vrlo brzo u pogonima ”Češke fabrike” (Česká zbrojovka Uherský Brod) koja je nasledila fabriku u Strakonjicama (Česká zbrojovka Strakonice), pod vođstvom Jaroslava Holčeka,  razvijen je veoma interesantan, inovativni koncept automata (”padobransko-desantnog”) ”Sa-23”.

On je promenio više oznaka u toku razvoja, pa se pojavljuje sa raznim indeksima, ”Sa. 23/25”, ”Sa.48B” i ”Samopal vz. 48b”. U želji da napravi mali, kompaktan automat koji će se efikasno primenjivati kod padobranaca, tenkista, specijalnih službi i svuda gde nema mnogo prostora, konstruktor je počeo da premešta i kombinuje delove sa, do tada, uobičajenih mesta, dodajući svoje, originalne ideje. 

Za razliku od ratnih modela koji su postali ikone na svoj način, kod ovog automata magacin je bio smešten u rukohvat, kao kod običnih pištolja, a teleskopski zatvarač je obuhvatao u krajnjem prednjem položaju cev. To je bio prvi serijski automat takvog koncepta i postao je vrlo brzo popularan, izvršivši veliki uticaj na konstruktore tog vremena u raznim državama. Istine radi, treba naglasiti da Holček nije prvi došao na tu ideju.

Već tokom drugog svetskog rata pojavila se potreba za takvim konceptom, jer se pokazalo da u mnogim situacijama klasični automati, pa čak i tako kompaktni kao što su ”MP-38/40”, ”Sten” ili ”M3 submachine gun”, pa i ”PPS”,  ne mogu da odgovore posebnim namenama. Istorija naoružanja beleži da je prvi koncept koji podseća na češki samopal predstavio sovjetski konstruktor Nikolaj Rukavišnikov.

On je još 1942. godine prikazao svoj model i bez obzira što nije ušao u proizvodnju iz tehnoloških razloga, ne može mu se poreći prioritet. Na slici je uočljiva upadljiva sličnost s češkim modelom, čak se i oslonac kundaka u sklopljenom položaju mogao koristiti kao pomoćni rukohvat. Godine 1944. u Velikoj Britaniji je konstruisan automat ”MCEM 2” (Machine Carbine Experimental Model). Konstruisao ga je poljski inžinjer Jerži Podsekovski (Jerzy Podsedkowski) koji je radio na pištolju ”Vis” i automatu ”Mors”.  

Ni tu se preteče ne završavaju! Češki konstruktor Vaclav Holek je već 1947. godine konstruisao eksperimentalni automat ”ZB-47” (Česi ga čitaju – ”zet-be”). Bio je predviđen za upotrebu u tenkovima i oklopnim vozilima gde je kompaktnost bila uslov svih uslova. Pored toga, na njemu nije bilo ničega što je moglo da omete brzo napuštanje vozila ili da se zakači za nešto.

Holek je uspeo u osnovnoj ideji jer je oružje, napunjeno i spremno za dejstvo, bilo iste veličine sa klasičnim automatima ali bez magacina ili s preklopljenim magacinima (tih godina ”u modi” je bilo i to rešenje – da se magacin preklapa unapred i samo jednim pritiskom na osigurač mogao je da ”spadne” u borbeni položaj).

Ovaj model nije uveden u proizvodnju. Međutim, mnogo godina kasnije pojavljuje se, značajno ulepšan i sofisticiran PDW (Personal Defence Weapon) FN ”P90”, inovativnog oblika s minimalnim brojem delova, koji po izgledu, ali i konceptu, podseća upravo na Holekovu preteču.

Dok su se komisije dvoumile oko ovog automata, Jaroslav Holček nije gubio vreme. Ponudio je opisani automat koji je konceptualno bio prihvatljiv u svojoj avangardnosti. Proizvodnja je počela 1949. godine (pod oznakom ”CS-UB”), a početkom 1950. godine ove varijante dobile su oznaku ”Sa.23” (fiksni drveni kundak) i ”Sa.25” (preklopni rameni upor, kakve viđamo na svim posleratnim modelima u raznim varijantama).

Konstruktor se opredelio za proverni metak 9×19 mm Parabelum. Međutim, pod pritiskom moćnog ”saveznika”, Sovjetskog Saveza, prešlo se na metak 7,62 x 25mm TT. Automati su brzo prebačeni na novi kalibar, jer su čaure oba metka imale identično dance, pa se menjala samo cev.

Kao posledica te promene pojavio se model koji je prihvaćen 1951. godine sa oznakama ”Sa.24” (drveni kundak) i ”Sa.26” (preklopni rameni upor). Interesantno je da je pritisak Sovjeta da se upotrebi metak TT, samo poboljšao kvalitet i vatrenu moć oružja. Međutim, to nije bila samo sovjetska ”zasluga”.

Češki metak 7, 62mm, koji je po dimenzijama isti kao originalni TT metak, ima (prema različitim podacima) 15-20% jače barutno punjenje. Posebno je obeležen kako ga ne bi vlasnici pištolja ”TT” slučajno koristili. Taj metak korišćen je i kod poznatog pištolja ”Vz.52”. 

”Sa.23” je automatski režim obezbeđivao pomoću slobodnog kretanja otvorenog zatvarača.  Primenjeno je interesantno rešenje ”regulatora” paljbe. Režim dejstva zavisio je od snage pritiska na obarač. Kratki pritisak davao je pojedinačnu paljbu, a duži – automatsku. Kočnica se nalazi u ramu štitnika iza obarače i može da je blokira.

U odnosu na druge vrste i položaje kočnica (koje su često i deo regulatora paljbe) ona je teže pristupačna, ali je na ovaj način izbegnut složeniji mehanizam za okidanje. Zapinjač (ručica) zatvarača nalazi se na sanduku, malo ulevo decentriran od uzdužne ose oružja, na polovini sanduka bližoj strelcu.

Primenjen je model potezanja kao na našem ”M-56”, gde ručica pokretom udesno uleže u jedan upor iz koga se može i levom i desnom rukom nakrenuti ulevo i poslati u uski kanal kojim je strelac povuče (”repetira”) unazad i tako aktivira oružje bilo kojom rukom. Jednostavnost ovog modela ogledala se i u smeštaju zatvarača koji se nalazio u čeličnoj tubi koja je istovremeno bila zaštita i najvećeg dela cevi.

Za razliku od mnogih modela, otvor za izbacivanje čaura je praktično uvek zatvoren štiteći unutrašnjost oružja, jer je zatvarač takve dužine da svojim drugim delom, prilikom opaljenja, privremeno zatvara taj otvor. Ispod cevi nalazio se skladan drveni uzdužni rukohvat, a preklopljeni kundak mogao je takođe da posluži kao rukohvat za održavanje stabilnosti oružja. I kod preklopnog kundaka (upora), primenjene su dosetke u obliku promene ugla naslona, oslobađanja i fiksiranja, itd. 

Kada je reč o tom prednjem, položenom rukohvatu koji zauzima celu dužinu od štitnika obarače do prstena na kome se nalazi prednji nišan, treba istaći jednu izvanredno domišljatu ”sitnicu”, odnosno rešenje: na desnoj strani rukohvata nalazi se usečeno ležište-šina/vođica, za smeštaj nosača municije.

Municija je smeštena na prav, lisnasti metalni nosač (kao naša municija za PAP, samo što je naš nosač blago zakrivljen radi lakšeg potiskivanja metaka u magacin); na nosaču ima osam metaka, kako bi se okvir napunio, bez rasparivanja, do 32 metaka. Umesto da smišljaju neke pomoćne alatke i punjače (kakvih ima), u konstruktorskom birou dosetili su se sjajnog rešenja: u ležište (koje najviše liči na savremene šine za dodavanje razne opreme), stavi se nosač municije.

On stoji vertikalno u odnosu na automat kada je automat u položenom stanju, odnosno pod ravnim uglom kada je automat u uspravnom položaju. Tada strelac uzme prazan okvir u ruku i potiskujući ga napred, smakne s nosača sve metke smestivši ih u okvir! Umesto da ugura metke u okvir, vojnik namiče okvir na metke.

Pri tom, metalni nosač metaka, kada se svi meci smeste u okvir, nastavlja napred kroz uzak prorez i ispada sa automata. Čak ni s tim parčencetom metala ne mora vojnik da gubi vreme. Veoma brzo i lako uvežban strelac, ne gurajući metak po metak mukotrpno, smesti u okvir potrebnu količinu municije. 

Automat nije lak, ali strelac može, u krajnjem slučaju, da dejstvuje i jednom rukom. Najveći ergonomski problem kod takvih oružja – ugao rukohvata, rešen je tako što je njegova obloga bila pod koliko-toliko prihvatljivim, prirodnim uglom za položaj šake, tako što je zadebljanjem rukohvata bilo moguće izvesti njegovo zakošenje, a da ne ometa umetanje okvira koji je išao pod pravim uglom u odnosu na usadnik.

Na ovom oružju ima još originalnih rešenja, u svakom slučaju, veoma retkih. Zadnji nišan je mali, zaobljeni ”bubanj” prečnika oko 20mm, koji podseća na malo deblju kovanicu novca. Stoji pod kosim uglom u odnosu na sanduk. Ima četiri podeoka, a oni se menjaju prostim zaokretanjem u smeru kazaljke na satu.

I kod rasklapanja je primenjeno nekoliko jednostavnih rešenja. Zadnji poklopac sanduka se skida pritiskom na srednje dugme (osigurač) i odvrtanjem, a zatim se vade zatvarač i opruga. To je već viđeno i na drugim modelima te klase. Međutim, usta cevi i sama cev se oslobađaju na potpuno inovativan način.

Za odvrtanje vodeće čaure (koja je istovremeno i gajka za remen) koristi se zatvarač! Šupljina koja mu omogućava da se kreće oko cevi, ovde mu koristi i da priđe cevi s prednje strane i jednostavno je odvrne. Ni ovde strelcu nije potreban bilo kakav drugi alat ili pribor, na koji bi morao da pazi. 

Ovo oružje, nije savršeno, kao nijedno, uostalom. Pored neudobnog pištoljskog rukohvata (nedovoljan ugao i kratkoća, pa strelac može da iskoristi celu šaku tek kad ubaci okvir), konstruktori su ”pali” na sitnici – smeštaju remnika. Očigledno je da mu je bilo vrlo teško naći mesto i on značajno ometa dejstvo, dok se na njega ne naviknete. Pri tom je teško ispuniti uslov za koji je znao svaki regrut u JNA: prilikom paljbe ili vežbe s oružjem, remnik uvek mora da bude preko ruke, za slučaj da puška ispadne, jer će tako ostati da visi na drugoj ruci.  

Uticaji, kopije i imitacije

Pokazalo se da je konstruktor postigao pun pogodak. Ono što je u odnosu na Šmajserove modele izgledalo kao ružno pače, dobilo je izvanrednu upotrebnu vrednost, a to je ono što je trupa upravo i tražila. U direktnom sukobu ne pobeđuje lepo oružje, već ono koje je svrsishodno, bez obzira na izgled. Često se u ozbiljnoj literaturi, na forumima i portalima ne propušta da spomene kako je ”Sa.23” bio prototip za čuveni ”Uzi”.

Izraelci su tražili oružje koje bi bilo lako za proizvodnju i rukovanje. Na konkursu je pobedio mladi oficir Gal Uziel, a njegov model pod imenom ”Uzi” ušao je trupu 1954. godine. Istina je da je on praktično ponovio češki dizajn, ali je iskoristio prednosti napredne tehnologije. Sve što je moglo da zaštiti oružje u pustinjskim uslovima bilo je primenjeno.

Olakšano je čišćenje oružja, a u porodici ”Uzi” pojavili su se i modeli mini uzi i mikro uzi, koji su podvedeni pod pištolje. Proizveden je u preko deset miliona primeraka i koristi se u više od 90 zemalja sveta, pa i on sam ima svoje klonove. 

Sve to potvrđuje ispravnost koncepta ”Sa.23”. On je proizvođen i u Južnoafričkog Republici od 1977. do 1980. godine pod imenom ”Sanna 77”. Njega su korisnici, Rodezija i Južnoafrička Republika, klasifikovali kao karabin.

Uticaj ”Sa.23” preko ”Uzija” bio je ogroman, pa je njegov koncept postao opšteprihvaćen za sve automate malih gabarita, posebno za upotrebu u specijalnim jedinicama vojske i policije. U toj plejadi naslednika nalaze se ”Ingram MAC-10”, ”Steyr MPi 69”,”ПП-2000”, ”HK MP7” i drugi. ”Sa.23” u različitim varijantama, nalazio se, ili se još uvek nalazi, u naoružanju 25 zemalja, ali i u rukama mnogih bandi i kartela, kao i na ”crnom” tržištu. Proizvođen je od 1948. do 1968. godine.   

Taktičko-tehničke osobine ovog svevremenskog oružja kao da su prepisane iz nekog savremenog kataloga:

• Masa: za kalibar 9 mm 3,27 (3,5 kg pun), a za 7,62 mm 3,1 (3,3 kg pun).
• Dužina 445/686 mm.
• Dužina cevi 284 mm.
• Brzina paljbe: 600 metaka u minuti za kalibar 9mm i 650 za kalibar 7,62 mm.
• Načelna brzina zrna: 380 m/sec (9 mm) i 550 m/sec (7, 62mm).
• Praktična daljina gađanja: 200 metara (9 mm) i 300 metara (7,62mm).
• Hranjenje automata: kutijasti magacini od 24 ili 40 metaka za 9 mm, odnosno kutijasti magacin od 32 metka za kalibar 7,62mm.  
• Od 1953. godine proizvedeno je u Uherskom brodu 545.000 komada, od kojih je 345.000 bilo u kalibru Tokarjeva. 

Ovaj automat kratko se zadržao u češkoj vojsci kao osnovno oružje pešadije. Sovjeti su zahtevali unifikaciju streljačkog oružja; već pedesetih godina ”AK-47” usvojen je kao model za sve armije, pa su ga sve zemlje i proizvodile samostalno.

U Čehoslovačkoj on je imao oznaku ”Sa vz. 58” i uveden je tek 1958. godine u naoružanje. Interesantan je podatak da je ”Vz. 58” bio, zahvaljujući takvoj konstrukciji, lakši od znatno manjeg ”Sa.23”! Inače, u trupi je ”Sa.23” bez obzira na modifikacije i kalibar, dobio nadimak ”pumpica”.

Podsetimo da je sličan nadimak ”Grease gun” (pumpa za ulje), dobio i američki automat ”M-3” iz vremena Drugog sv. rata. Kada pogledate ovu originalnu tvorevinu, odmah vam je jasno odakle nadimak, jer upravo svojom veličinom i izgledom podseća na tu alatku.